Све тежи и све судбоноснији иде развој догађаја у свету. Ми смо већ рекли: ушли смо у једну велику,готово космичку револуцију; буре и опасности биће интензивне над народима деценијама, ако не и вековима.
Најгоре је цепање једнога народа оно које се изводи на терену Спољашње политике. Лукави дух на кукавичком инструменту савремености наше свира нашом земљом и ширином њеном поставља питање: ”Под кога више волиш да дођеш, под Немце или под Русе?”
Влада (нереда и расула) пушта да то питање претставља ствари какве нису и припрема подлогу нашега неморалнога слома. Неће ова земља ни под Немце, ни под марксистичко-комунистичку совјетску организацију коју погрешно и нетачно називају Русијом, а која нема ништа заједничког са светом нашом Словенском Русијом.
Ова земља је своја и у колико јој се има шта замерити, то је да није довољно самосвојна, да је и у култури и у политици и у економији, захваљујући одрођеним својим синовима, захваљујући поглавито туђим наочарима које је наша одрођена интелигенција поставила себи на нос, пошла туђим путевима. Али линија њене судбине је одређена њеним самосталним духом који она има да изрази у култури, у политици у економији, и њеном вољом да у тој самосталности живи.
Издајник је онај који питање тако не поставља. Тај се унапред слаже са пропашћу трулом, неславном, кукавичком, пропашћу без Kосова, оном од које је једино наш народ с правом увек зазирао. И цела наша борба у данашње време мора бити срачуната на ова три момента:
Све узроке слабости из унутрашње политике избацити.
Све разумно чинити да останемо у миру. Борити се како само ми умемо, ако буде угрожена наша самосталност.
И сва наша спољна политика мора бити у том знаку. А унутрашња исто тако. Најмање можемо ми у унутрашњој политици дозволити да се народне масе деле на питањима спољне политике.
Али, како узроке слабости избацити?
Ми смо то већ много пута рекли. Да поновимо:
Чврстом и јасном општенародном политиком која би државу, то највише оружје судбине народог, извукла из руку партија, клика, котерија, појединаца, надахнула је духом службе целини и вратила је на самосвојни народни дух чије остварење она има да помогне да се изрази у култури, у политици и у социјалноекономским односима.
Димитрије Љотић
1) ”Билтен” бр. 57, 18 октобра 1940 године.
