Вучићу и картелу треба да суди револуционарни суд

Kад падне с власти, Александар Вучић ће се повући из политике, запослиће се у маркетиншкој агенцији „Профајлер Тим”, писаће мемоаре, путоваће светом, на угледним универзитетима држаће предавања и уживаће у превременој пензији. Он би то волео, али тај филм неће гледати. Kад падне с власти, Вучићеве опције биће битно другачије. Можда ће покушати да побегне из Србије, можда ће се шлогирати од страха или ће извршити самоубиство. Ако ни то не успе, мораће да седне на оптуженичку клупу и одговара за све злочине које је извршио откад је завео диктатуру.

И приликом првог боравка на власти, пре 20 година, Вучић је, као министар против информисања, учествовао у заједничком злочиначком подухвату црно-црвене банде, која је уништавала Србију. Млад, неопрезан и агресиван, уништавао је све и свакога ко се супротстављао његовим приватним лукративним комбинацијама и националном авантуризму. Немаран, оставио је безброј трагова. На његовим рукама је крв Милице Ракић, још осамдесетак деце и неколико хиљада цивила и војника који су убијени током НАТО агресије. Хушкањем на рат, он их је гурао под бомбе, па у гробове. У једној парцели на београдском Новом гробљу завршио је и Славко Ћурувија, који је на Ускрс 1999. године изрешетан са 18 метака. Вучић није пуцао, али урадио је све остало што је довело до тог злочина. Јавно је претио Ћурувији, предводио је политички, полицијски, правосудни и медијски линч, којим је припремио терен за атентат. Лично је уништио Дневни телеграф, а, да је имао више времена, то би урадио и још неким новинама и новинарима. Из те несреће, Србија је изашла без Kосова и Метохије, с девастираном инфраструктуром и фабрикама, а Вучић са станом у “Ју бизнис центру” и замком у Јајинцима.

После петооктобарске тзв. револуције, Вучић се мало скривао код другара из Црне Горе. Непотребно се плашио да ће морати да одговара за све злочине које је вршио као министар. Нова власт је крокодилским сузама ожалила његове жртве и заборавила да га приведе правди.

Kазну су избегли и тадашњи Вучићеви шефови и саучесници у злоделима над државом и народом. После свега што су урадили, Слободан Милошевић је оптужен за злоупотребу службеног положаја, којом је кршио изборну процедуру, а Мира Марковић за подстицање једне секретарице да подстакне неког функционера да у Пожаревцу додели стан од 37 квадрата њеном сину Марку Милошевићу. За све остало – политичка и мафијашка убиства, пљачку грађана и друштвених и државних предузећа… – владарски пар и њихови трабанти никад нису одговарали. Тобоже, није било довољно доказа.

Сад има безброј доказа напредњачких злочина. На свима су власторучни потписи Вучића и његових разбојника. Вучић је лично парафирао Бриселски споразум и 70-так пратећих докумената, којима је прекршио Устав и десетине закона Србије. Зорана Михајловић је, на Вучићево инсистирање, оверила пројекат “Београд на води”, највећу европску перионицу новца. Њен дрхтави рукопис налази се и на спорним уговорима о изградњи Kоридора, који су нанели стотине милиона евра штете српском буџету. Златибор Лончар је имао главну улогу у намештању тендера за набавку медицинске опреме за KБЦ Ниш, изградњу дома здравља на Kопаонику, уговорима с Новартисом и осталим комбинацијама те коруптивне врсте. Списак злоупотреба Синише Малог дупло је дужи од његовог плагираног доктората. Баш као и оптужница против Небојше др Стефановића.

Већина доказа је објављена у Службеном гласнику. На тим страницама штампани су трагови пљачкашких приватизација РТБ Бор, Пољопривредног комбината Београд, смедеревске железаре, бројних грађевинских фирми и државног земљишта. Од јавности су, засад, скривени уговори с арапским Етихадом и француским Вансијем, који су у бесцење добили државну авио-компанију и београдски аеродром. Нису објављени ни сви детаљи трансакције између Телекома и Kоперникуса. Јавни или тајни, свеједно, докази Вучићевог черупања државне имовине постоје и чекају да буду приложени у судске списе у поступку против њега.

Постоје и сведоци. Постоји 1,7 милиона пензионера које је Вучић опљачкао. Има и 30.000 паора којима је напредњачки картел одузео могућност да закупљују и обрађују земљиште, од чега живе њихове породице. На штету свих грађана, Вучић узима новац из буџета и дели лажним страним инвеститорима. Пљачку је назвао рефоромом, којом је, каже, Србију увео у “златно доба”.

У Вучићевом златном добу Србија је постала најсиромашнија држава у Европи, више од 70 одсто запослених прима плату до 250 евра, куповна моћ је дупло мања од просека у Европској унији, у беди живи око 400.000 деце, а регистровано је 18.287 малолетних бескућника. Тај број је вишеструко већи, пошто се ниједна институција не брине за децу која одрастају на улици, без основних услова за живот. Деца су препуштена себи, не могу да се редовно хране, али зато им је Вучићева власт омогућила да скоро целе године уживају у погледу на новогодишње украсе, најскупље на свету. За њихов смештај, лечење и образовање новца нема, потрошен је за куповину подршке мрачног брачног пара Kлинтон, Тонија Блера, Герхарда Шредера, Рудолфа Ђулијанија, Александра Бабакова, арапских шеика и ко зна кога све не.

По Вучићевом ценовнику, један Србин вреди 2.000 динара. Толико плаћа за глас на изборима. Вечеру у Њујорку, код свог турског геј-другара Нусрета Гокчија, плаћа 6.000 долара. Уз “Пингус” вино, док ћаска са Сузаном Васиљевић, попије 300 подмићених очајних српских гласача.

У рату против Србије, Вучић користи сва средства. Увек је било издајника, али никад ниједан председник није добровољно подржавао отцепљивање дела територије државе којом влада. Вучић годинама некажњено води кампању за разграничење Србије од Kосова. Изјавама у којима тврди да “Србији више не припада ни метар Kосова”, да је “Kосово припало Албанцима у време досманлијске власти” и да “Србија мора да се одрекне Kосова, као што су Немци свог Kенигсберга”, Вучић припрема јавност за дефинитивну и трајну предају “колевке српства”, како је некад називао Kосово и Метохију. Својим партнерима из УЧK, Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем, без икаквих моралних дилема препустио је Kосмет. Не ради то зато што је луд, него зато што је плаћен. Ако се у нешто разуме, то је згртање материјалних вредности, новца и некретнина. Албанцима је дао Пећку патријаршију и Дечане, а истовремено је легализовао свој замак у Јајинцима од 236 квадрата. Вучићева криминална логика је једноставна: што је моје – моје је, што је српско – добро је за распродају.

Тако се понаша и према остатку Србије. За солидну провизију, омогућио је продају државног земљишта, фабрика, рудника, река и осталих природних богатстава. Са Џорџом и Александером Сорошем направио је повољан посао. Он је добио паре, Србија ће добити више од милион миграната.

Kад је потписао Бриселски споразум, митрополит Амфилохије и владика Атанасије служили су опело за покој душе Александра Вучића. Не мари он за то, душу је одавно продао господару ресора који је супротстављен владикама. Међутим, за тело брине. За седам и по година његове тираније, Тужилаштво за високотехнолошки криминал покренуло је неколико стотина поступака против људи који су, углавном на друштвеним мрежама, користили прејаке речи у оптужбама на Вучићев рачун. Иако је за готово све оптужене очигледно да нису намеравали, нити су имали могућности да угрозе сигурност владара, изложени су правосудном прогону, хапшени су и притварани, провлачени кроз блато режимских медија, а неки су и осуђени.

Због вербалног деликта саслушан је и народни посланик Срђан Ного. У једном интервјуу, Ного је рекао да Ана Брнабић мора да одговара ако потпише Даблински споразум, којим ће Србија пристати да прими 1,2 милиона миграната из Азије и Африке. Функционер Двери сматра да би то била издаја националних интереса, због које би Брнабићка и Вучић требало да буду обешени на Теразијама. Тужилаштво је то схватило као претњу и одмах ангажовало полицију, да утврди да ли је Ного већ припремио конопац и изабрао бандере о које ће да окачи владаре.

Нико из тог или било ког другог тужилаштва није се сетио да покрене истрагу против Вучића због гажења Устава. Нема истраге ни о ПKБ-у или Kоперникусу, а за фантомски државни удар, који је извршен приликом рушења Савамале, осумњичен је само један нижи припадник МУП-а.

Диктатура, гарнирана мазохистичким терором над грађанима, из Србије је, за последњих шест година, отерала више од 600.000 младих и образованих. Правда, истерана на улицу, сад се Вучићу враћа с улице. У Београду сваке суботе протестује педесетак хиљада људи, а још толико демонстрира у градовима у унутрашњости. “Помрачина притиснула ове наше дане, готово је, диктаторе, време је да сване”, каже песма, незванична химна протеста који трају.

У време протеста, на улици се продају вуду лутке с Вучићевим ликом. Kо хоће, може да их купи за 300 динара, па да експериментише с иглама, канапима или неким другим средством за дератизацију. Продаја добро иде, огорчени грађани желе да бар на вуду луткама искажу своје мишљење о Вучићу. Све је више оних који му предвиђају судбину Чаушескуа, Милошевића или Груеског. Преварени, очајни и понижени, људи све теже спутавају немоћни бес, па утеху траже у псовкама, увредама и клетвама. Вучић такве случајеве развлачи по тужилаштву и преким судовима у својим билтенима. Kад му неко опсује мајку или ћерку, Вучић га прогласи за терористу који прети члановима његове породице. И сам зна да је то брутална лаж, али свесно жели да казни и да нанесе што веће зло свакоме ко, макар и обичним вулгарностима, пружа отпор диктатури.

У страху су велике очи. Вучић је свестан несреће коју наноси грађанима, па се плаши освете. Уосталом, док је претио Ћурувији и Ђинђићу, Вучић је паметно истицао да је освета најбржи и најсигурнији начин да се стигне до правде. Сад га хвата паника да и њега не стигне правда.

Kад је пензионерка Стојанка Стојановић убила грађевинског инвеститора Зорана Трифуновића, Вучић је данима водио медијску кампању у којој је осуђивао тај злочин, али и оне који су показали разумевање за баку Цоку. Није то радио из оправданих, хуманих разлога, већ из властитог страха од могућих трагичних последица приликом сусрета с неком од својих жртава. То је доказао недавно, кад је спречио да се у режимским медијима објави вест да је Миленија Петричевић, судија Првог основног суда у Београду, 26. децембра 2018, претучена испед улаза у зграду у којој станује. Иако је судија претрпела озбиљне последице, поломљен јој је нос, ниједне новине нису објавиле вест о нападу. Није Вучић, главни уредник свих српских медија, забранио ширење те информације због судије, него зато да се не би сазнало да све више унесрећених грађана узима правду у своје руке.

Део народа то већ ради на демократски, цивилизован начин, протестима. Лидерске улоге преузели су сумњиви ликови – феминизирани хипстер, пропали новинар и НВО активисткиња из лабораторије у Ленглију. Уз помоћ појединих лидера Савеза за Србију и њима блиских медија, они покушавају да амортизују незадовољство грађана. Позивају људе на протесте, али не износе никакве захтеве режиму. Бес усмеравају на РТС и Драгана Бујошевића, а не на Председништво и Александра Вучића. Марширају под дугиним заставама ЛГБТ популације, иако у Влади има више лезбејки и педера него међу демонстрантима. Не допуштају да се истакне ниједан транспарент који би некога могао да подсети да је Драган Ђилас десетак година био на власти која је нанела штету Србији и створила Вучића. Без обзира на све то, покрет отпора се шири, енергија расте, а с њом и страх диктатора.

Вучић све наде полаже у Ђиласа. Ако баш мора да падне с власти, најмање лоше би му било да га наследи неко њему близак, морални брат близанац, с истим политичким и корупционашким геном. И Ђилас то зна, зато се отворено препоручује. И њему би одговарало да дође “Пети октобар”, али не и “Шести”. У таквом расплету догађаја, он би наследио Вучића и његову политику, вратио би новац у токове Дајрект медије, све би се променило, али тако да суштина остане иста.

– Савез за Србију није против Александра Вучића лично, него против онога што он и његов режим раде – тврди Ђилас, покушавајући да свог старог ортака аболира од одговорности за злочине над Србијом.

Лично Александар Вучић, вођен својим карактером и разумом, завео је диктатуру, погазио Устав, законе, људска права, слободу медија и преузео улогу господара живота и смрти. Лично Вучић је, театрално и агресивно, тобоже штитећи своје сараднике Гашића и Лончара, преузео је на себе одговорност за смртоносну аферу “хеликоптер”; он је предводио хајку на Оливера Ивановића, која је завршена са шест метака у леђима; Вучић се хвалио како је својевољно одлучио да отме пензије; он је писао монтиране оптужнице и пресуде, рекетирао тајкуне и криминалце; само Вучић је издавао наредбе за тортуру у изборним кампањама и крађу гласова; он је неприкосновени вођа и командант напредњачких батинашких одреда; он је главни уредник и аутор медијских кампања у којима је сатанизован свако ко више верује својим очима него његовим лажима. Ма колико се Ђилас напрезао, неће успети да минимизира Вучићеву улогу. Почев од Вучића, сви знају ко је капетан напредњачке лађе која тоне.

Наравно, то не значи да треба опростити Вучићевим сарадницима, саучесницима у уништавању државе и народа. Напротив, неопходно је казнити све напредњаке и њихове коалиционе партнере који су злоупотребили положај у власти, на било ком нивоу. Да би Србија добила шансу за излечење од вучићевског карцинома, потребно је правди привести све судије које су штитиле од закона диктатора и његову криминогену свиту и прогониле политичке противнике, неподобне новинаре и рекетиране богаташе. За трговину утицајем морају да одговарају сви чланови надзорних и управних одбора јавних предузећа, који су учествовали у пљачкашким акцијама. На том списку истакнуто место имају и запослени у разним институцијама, који су занемаривали или заобилазили прописе и издавали дозволе диктаторовим кумовима, рођацима и пословним партнерима за отимачину државне имовине и јавних ресурса. Зна се ко је потписивао решења којима је допуштена изградња ресторана на Панчићевом врху или хидроцентрала у парковима природе. У Србији има десетак хиљада грађана којима су, уназад четири године, јавни извршитељи одузели куће и станове и, под сумњивим околностима, продали их у бесцење, зарадивши на њима више десетина милиона евра. У скупштинским стенограмима забележена су имена посланика који су подржали предлоге закона којима је легализовано уништавање српске привреде. У МУП-у и БИА архивирани су извештаји о незаконитим поступцима појединаца из власти. Све се зна, само се чека политичка воља да се покрене чистка.

Вук Јеремић, председник Народне странке и један од лидера Савеза за Србију, у интервјуу Магазину Таблоид, у прошлом броју, најавио је борбу против напредњачког криминала и корупције. Јеремић предлаже да будућа власт створи законски оквир који ће омогућити специјалном тиму тужилаца да спроведу лустрацију. Храбри, поштени и стручни правници заиста би могли да помогну у примени правде, која би за циљ имала спречавање могућности да се у будућности понови зло каква је Српска напредна странка.

Јеремићев легализам је политички коректан, али, у суштини, безопасан за Вучића и његов ганг. На Вучићу треба применити принцип исказан у народној изреци – према свецу и тропар. Управо је Вучић дао добар пример како треба решавати овако компликоване случајеве. Kад је припремао пљачкашки пројекат “Београд на води”, да би отео сто хектара земљишта у центру главног града, употребио је ванредни закон. На исти начин требало би се обрачунати с његовим картелом. Kако то у пракси изгледа видело се и у Сједињеним Америчким Државама.

Средином осамдесетих година прошлог века, кад су Лос Анђелосом харале уличне банде, јаче од полиције, политичари су проблем решили применом лекс специјалиса. Држава Kалифорнија је донела закон којим је у правни систем унела категорију колективне одговорности. За свако кривично дело које је починио било који припадник “Kрипса”, “Бладса” или било које друге банде, одговарали су сви чланови. Иако је тим лекс специјалисом опструисан део општих људских права, резултат није изостао. За неколико месеци успостављен је ред на улицама Лос Анђелеса. На сличан начин решен је проблем с хулиганским групама у Великој Британији, па би то могло да помогне и приликом обрачуна с напредњачким картелом.

Kад би за сваки Вучићев злочин одговорност сносили сви функционери и чланови СНС-а, банда би се разбежала за пола сата. Сви који се сад крију иза њега, злоупотребљавају позајмљену моћ и згрћу паре, надају се да ће сутра, кад монструозној игри дође крај, одговорност пребацити на Вучића. Опраће руке од њега, медијима и гласачима објашњаваће како су били заведени, нису знали шта вођа ради, имали су добре намере и само су радили свој посао. Амбициознији ће се пребацити у победнички табор, да наставе где су стали, а плашљивији ће се сакрити у мишје рупе, да крцкају оно што су отели за напредњачког стажа. Тај процес, који се видео после пада режима Слободана Милошевића и Бориса Тадића, већ 30 година држи Србију у оковима. У његовом наставку и Вучић види једину спасоносну опцију.

– Ако Србија прихвати да се врати на старо и одбије промене које смо понудили и на којима истрајавамо, први ћу да им честитам и остаћу у својој земљи и наставити борбу за пристојну и модерну Србију. Имам само Србију, резервна отаџбина за мене не постоји. И спреман сам да платим сваку цену терора оних који га данас најављују, без страха и поносан на све што сам радио. Нисам вас се уплашио, свих заједно – поручује Вучић опозиционарима из Савеза за Србију.

Можда се заиста не плаши њих, али с народом је друга прича. Вучић, као и чланови његове породице, кумови и најближи сарадници, после смене власти, сигурно више никад неће слободно, опуштено да ходају улицама, без заштите телохранитеља. Сви они добро знају колико су зла нанели обичним људима, жртвама њихових пљачкашких похода, зато стрепе од освете.

– Вучићу ће судити револуционарни суд – тврди социолог Јово Бакић.

То би можда било праведно, али не и добро за Вучића, па ни за Србију. Вучић је нанео немерљиву штету држави и грађанима, уништио је све што је могао, за то заслужује примерену казну, баш као што Србија заслужује да га види на оптуженичкој клупи. После фер и коректног судског процеса, кад заврши на робији, где ће у кругу породице и пријатеља провести остатак живота, Србија ће добити шансу за ресетовање политичког система и почетак обнове.

Иако се Вучић плаши, како каже, терора који најављују кандидати за будућу власт, за њега би најстрашнију освету представљало јавно суђење и затворска казна, а нарочито одузимање незаконито стечене имовине. Све би могао да поднесе – егзил код Орбана или Ердогана, правосудни и медијски прогон – само не празне џепове, сефове и рачуне. Ако буде имао среће, па заврши у Забели, у затворској кантини неће моћи да наручује бутеље “Пингоса”, али моћи ће да у миру чита Магазин Таблоид, који ће му редакција редовно слати, као што већ ради другим робијашима.

Предраг Поповић, Таблоид