Продају нам „Лазар“ као чудо технике а реч је о најобичнијем кршу

Када су у „Југоимпорту СДПР“ чули да Војска Србије размишља о набавци нових оклопних возила, одмах се кренуло у развој, боље рећи у “буџење”, сопственог. Узето је осам точкова са камиона Фап 2226, монтирани су на шасију, уграђен је мотор и управљачки систем, направљена купола са митраљезом, седишта за посаду и војнике, пушкарнице и прозори за гледање на које су касније уграђени и брисачи. Није, међутим, било ни система за усисавање барутних гасова, нити хватача чаура.

Ако је веровати министру одбране Александру Вулину и његовом в.д. помоћнику за материјалне ресурсе Ненаду Милорадовићу, опремљеност Војске Србије савременим борбеним системима никад није била боља. Са друге стране, репрезентативни Војни синдикат каже да та средства неће имати ко да користи јер војску у просеку напушта пет-шест људи дневно.

Вулин и Милорадовић обишли су у првој половини јануара приказ средстава и борбених система уведених прошле године у употребу у војсци, као и оних који ће тек да се уведу. Набројали да их је у 2018. уведено 29, од почетка ове године за још четири Технички опитни центар (ТОЦ) издао је дозволу, 20 је “тренутно на интерним и завршним испитивањима”, а очекује се да до краја године још 10 уђе у испитивања. Па онда да је планирано да се “за средњорочни период опремања” уведе 90 средстава, од којих 76 домаће производње. Њихов обилазак Војнотехничког института (ВТИ) трајао је више од сат и по: поред сваког средства Вулин је значајно климао главом, а Милорадовић је детаљно и опширно износио своја запажања и стручну процену. Нешто мање одушевљен од Вулина био је начелник Генералштаба Милан Мојсиловић.

Стигли су коначно и до хаубице 155 мм Б-52 НОРА. Милорадовић се похвалио да је извезено 76 комада тог оруђа, чији је домет 42 километра, а Војсци Србије “донирано” је шест комада (додуше у замену за касарну “Јакуб Кубуровић” у ширем центру Земуна). Остаје само да се види како ће и где Војска испробати њен максимални домет, пошто у Србији нема полигона толике дужине.

КРАТКА ИСТОРИЈА БУЏЕЊА: Иначе, на приказу се могло видети да разна средства произвођача Југоимпорт СДПР која су, наводно, ушла у употребу – од НОРЕ и “Лазара”, до “Милоша” и сличних камионских “буџевина” – на себи немају таблице Војске Србије нити евиденцијске ознаке, него цивилне пробне (БГ ПРОБА, тако пише), неке праве, неке картонске. Зашто немају, није објашњено. За “Лазар 3” се чак још ни не зна да ли ће имати таблице као точкаши или евиденцијски број, као оклопњаци.

Десанто одељење оклопног возила “Лазар-3”

Вулин и екипа потом су ушли у хангар ВТИ, где их је чекала “звезда” приказа, оклопни точкаш “Лазар 3”, који је напокон, после много перипетија и притисака, главни војнотехнички савет прихватио да уведе у употребу. Пошто је обилазак био неколико дана после Божића, могло се комотно рећи “Лазар се роди” јер је 10 година трајао његов развој, а премијеру је имао у јануару 2009. на полигону у Никинцима под диригентском палицом кога другог него Милорадовића. Та “премијера” прошла је неславно: проклизавао је “Лазар”, није могао савладати ни малу препреку, а врхунац блама било је случајно новинарско откриће да је, уместо оклопа, направљен од медијапан плоча офарбаних у зелено са задатком да глуме челик. Аутор овог текста после је чуо причу из војног врха шта се десило. Пошто су у Југоимпорту СДПР, којим је и тада, као и данас, суверено владао Милорадовић, чули да војска размишља о набавци нових оклопних возила, одмах се кренуло у развој сопственог, боље рећи у “буџење”. Углавном, узето је осам точкова са камиона ФАП 2226, монтирани су на шасију, уграђен је мотор и управљачки систем, направљена купола са митраљезом, седишта за посаду и војнике, пушкарнице и прозори за гледање, на које су чак касније уграђени и брисачи. Није, међутим, било ни система за усисавање барутних гасова, нити хватача чаура.

“Знате ли ви како изгледа кад вам у тако скученом простору врела чаура упадне за врат”, питао је тада један новинар Милорадовића, и добио одговор да “војници имају панцире”. Одговор на питање зашто нема усисника барутних гасова, јер би се људи унутра погушили кад би их само неколико пуцало, а не свих осам, никад није добијен. Тек на “Лазару 3” је то уграђено.

Искусни војници кажу да је уградња пушкарница са балистичким стаклом за посматрање потпуно беспотребна, и као пример наводе финску “Патриу” и друге сличне борбене точкаше. За 10 година “Лазар” је безброј пута приказиван, возали су га од града до града и увек се говорило да “само што није уведен” у наоружање. И био би, само им је “препрека” био ТОЦ, који није давао сагласност.

НАРЕЂЕЊЕ, ИЗВРШЕЊЕ: У новембру 2017. тадашњи начелник Генералштаба Љубиша Диковић је, током једног, ко зна којег по реду приказа “Лазара” у Никинцима најавио да ће он ући у употребу “до краја године” и да је то готова ствар. А на новинарско питање које оружје ће бити на њему, да ли топ 30 милиметара по тактичко-техничком захтеву војске или постојећи митраљез 12,7 милиметара, Диковић је простодушно и искрено одговорио са “не знам”.

Начелник Генералштаба је по функцији на челу главног војнотехничког савета који одобрава увођење нових система наоружања и војне опреме, а Диковић је тиме нехотице оголио стварност у Србији – да неко други одлучује. Неко је наредио “Лазар мора проћи” и то се морало десити.

Вулин и Вучић у Никинцима (16. август 2018.)

А што се наоружања тиче, искусни војници кажу да је “Лазар 3” са митраљезом 12,7 мм употребљив само за мировне мисије, где нема реалне опасности. И ту до изражаја долази митраљез на даљинско управљање, као и “прозорчићи” са брисачима. Према њиховом мишљењу, употреба “Лазара” у, на пример, Копненој зони безбедности, била би потпуно неефикасна у случају да тамо дође до некакве ескалације сукоба. А начелник Генералштаба Милан Мојсиловић је рекао да су новоуведени “Лазари”, чији број није прецизиран, не зна се колико ће их Војска добити у првој испоруци (спекулише се бројком између 10 и 18), намењени 21. и 41. пешадијском батаљону – у преводу Другој бригади чије седиште је у Краљеву (покрива северни део Копнене зоне безбедности) и Четвртој, која је стационирана у Врању (задужена за источни део зоне). На терену идеалном за заседе нарочито је неефикасан митраљез 12,7 мм јер нема такво разорно и психолошко дејство по противника као топ 30 мм. То, уосталом, траже и све остале армије света.

Вулин и Мојсиловић на увођењу “Лазара 3” у наоружање Војске Србије (20. децембар 2018.)

Зашто је СДПР остао на 12,7 мм, не зна се, али није тешко наслутити одакле је стигао притисак на војску да прихвати “Лазара” таквог какав је. Узгред, купола са топом 30 мм морала би се увозити, расписивати међународни тендер, а јефтинија варијанта била би из Русије, где она кошта између 400 и 500 хиљада долара, што би знатно поскупело цену “Лазара”. Не треба, такође, заборавити ни да је бивша ЈНА имала борбено возило пешадије М-80, које је у првобитној верзији имало топ од 20 милиметара, па су испитивања показала да има малу ватрену моћ и нова верзија М-80А1 добила је топ од 30 милиметара. Чак је и борбено оклопно возило БОВ, које је користила војна полиција, имало на обртној куполи топ троцевац од 20 мм. Не без разлога, али тада су о томе одлучивали стручњаци, на основу бројних испитивања.

Углавном, на приказу нових средстава уведених или оних која ће се увести у војну употребу Вулин је у изјави новинарима исказао задовољство виђеним, Милорадовић се у неизбежној парауниформи са качкетом “шепурио” и хвалио све што је произведено, генерал Мојсиловић био умерено суздржан, а официри стручњаци из ВТИ ионако нису смели ништа да коментаришу.

Хајде да се оклопимо

Није само Србија земља која је развила своја борбена возила. Поведени њеним примером, то су учиниле и Црна Гора и Република Српска, својим пројектима “Машана” и “Деспота”.

Игре око ратне опреме: Парада у Бањалуци

“Машан”, необично налик на амерички “Хамер”, оклопно је возило четвороточкаш, који је произвела компанија “Монтенегро армоур гроуп” из Бијелог Поља. Премијерно је приказан 2017, а у августу 2018. дат је на испитивање војној и цивилној полицији. Резултати испитивања још нису познати.

На Дан РС, 9. јануара у Бања Луци приказан је оклопни четвороточкаш “Деспот”, који су удворички медији представили као “оклопно чудо” и “пројекат који је задивио регион”. Имајући у виду да су, као и у случају СДПР, неки медији на разне, углавном финансијске начине (али има и других облика, попут запошљавања сродника) повезани са том компанијом, па су неумерено и неосновано хвалили “Лазара”, није чудо да се то исто дешава и са “Деспотом”, који производи компанија “Технички ремонт Братунац”.

Карактеристике оба возила нису познате, од мотора и снаге до других перформанси. Конструкторима је, изгледа, било важно направити оклоп и што бољи дизајн, “оку пријемчивији”. Све то може, кад уђе у употребу, бити мач са две оштрице, што се у пракси показало на Косову 1998. када је МУП Србије, суочен са сталним нападима из заседе, одлучио да оклопи руске џипове УАЗ и на њих монтира митраљезе. И то је стварно била добра заштита, али само за путеве, јер на мање проходним теренима, за које су џипови првенствено намењени, они су, због тежине оклопа и слабог мотора, били практично неупотребљиви.

Паметнију ствар од свих направила је Хрватска, која је покушала да прави своје оклопњаке, па је дигла руке од свега и од Финаца купила 126 “Патриа”. Поред тога, успели су да постигну договор да их склапа фабрика “Ђуро Ђаковић” у Славонском Броду (склапали некад и тенкове М-84), чиме су подигли и домаћу привреду. Првобитна верзија хрватских “Патриа” имала је исто митраљез од 12,7 мм, што је изазвало подсмех код војних стручњака, па су то возило називали, а медији уредно преносили, најскупљим војним камионом на свету. Да би своје оклопне точкаше довели правој намени, Хрвати су усвојили одлуку да се иде на уградњу топа од 30 мм, и после међународног тендера, посао је склопљен са Израелом, а поред топа којим се управља даљински, из кабине, на “Патриу” ће бити уграђен противоклопни ракетни систем “Спике”, такође израелски.

Време, НСПМ