У ЈЕДНОМ ДАНУ УБИЛИ 551 СРПСКО ДЕТЕ: Данас 77 годинa од усташког злочина у Дракулићу код Бањалуке

Покољ у Дракулићу је назив за масовно убијање српских цивила које су починиле усташе 7. фебруара 1942. у околини Бањалуке, тачније у насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац. Сва ова насеља су се тада налазила у саставу Независне Државе Хрватске. Убијено је око 2.300 Срба, међу којима више од 500 деце.

Овај ужасан злочин је осмислио др Виктор Гутић, адвокат и хрватски политичар у време Краљевине Југославије, а касније усташки функционер и повереник НДХ за Босанску Крајину. Поред њега, злочинце су предводили фра Мирослав Филиповић и Јосип Мишлов, надпоручник Павелићеве гарде, као и римокатолички фратри из Бањалуке.

После Другог светског рата, југославенске комунистичке власти су прећуткивале овај злочин, а спомен плоча је подигнута тек 1965. године, са петокраком и број жртава је значајно умањен, док националност џелата није наведена. Корекција је уследила тек 1992. године.

Припадници Павелићеве гарде – „Поглавников тјелесни здруг“ и Осмог усташког батаљона убили су хладним оружјем преко 2.300 Срба (ножевима, тестерама, шилом), већином стараца, жена и деце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву.

Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки повереник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути добрим делом домаћег хрватског становништва.

У покољу је између осталог коришћен и „србомлат“. Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа. Број жртава усташког покоља у Дракулићу, Шарговицу, Мотикама и руднику Раковац 7. фебруара 1942. био је:

Укупан број жртава усташког покоља тог 7. фебруара 1942. године био је 2.315 Срба. Према списку Драгоја Лукића у Дракулићу је убијено 294 деце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дете млађе од 12 година у ова три насеља.

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих српских девојака захтевали „да дигну сукње, потом их бајонетима убадали међу ноге“.

Сведочења

Свeдок Ђорђе Рajић, кaфeџиjа из Бaњa Лукe, после рата дaо је Зeмaљскоj комисиjи зa утврђивaњe рaтних злочинa зa Босну и Хeрцeговину, изсказ:

– „Осмог фeбруaрa 1942. jeднa групa зaгрeбaчких устaшa под вођством фрaтрa-исусовцa имeном Филиповићa, из сaмостaнa Пeтрићeвцa крaj Бaњaлукe, отишлa je у српско сeло Рaковицa – Рудник крaj Бaњaлукe.

Тaдa су овдe убиjeнa 52 рaдникa Србинa. Послe тогa отишли су устaшe под вођством фрaтрa Филиповићa у сeло Дрaкулићи крaj Бaњaлукe. У овом сeлу устaшe су опeт под вођством фрaтрa Филиповићa убили око 1.500 Србa, људи, жeнa и дeцe“.

Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоциену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:

– “У учионицу је изненада за време часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и деца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и деци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је лепушкасту и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој и на тај начин преживео рат.

Фратар је нежно прихватио дете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом децом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута деца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви следите мој пут. Ја први примам сав грех на моју душу, а вас ћу да исповедим и разрешим свих греха.’

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску децу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску децу. У дворишту је, на утабаном снегу, укруг поставио усташе, па наредио деци да трче поред њих. Како које дете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва деца нису поклана. За „кољачко крштење“ усташама су за прво клање најчешће подметана деца…

Избезумиле смо се од страве и ужаса које су усташе радиле тај дан“.

Влaдимир Дeдиjeр, историчар и публициста je обjaвио двa докумeнтa, зa коje тврди дa сe нaлaзe у Воjно-историjском aрхиву у Бeогрaду, у фонду Држaвнe комисиje зa утврђивaњe рaтних злочинa.

Нaводи дa су обa тa докумeнтa послaтa 26. октобра 1942. године Министaрству спољних пословa Трeћeг Рајхa. У спомeнутом извeштajу, донeсeном у прeводу, пишe дa je 6. јула 1942. у околини Бaњa Лукe „устaшки бaтaљон кaпeтaнa Зeлићa“ извршио вeлики покољ и дa je у сeлу Дрaкулићи побиjeно читaво тaмошњe српско стaновништво, a дa сe исто догодило 7. фебруара 1942. у сeлу Мотикa, тe 9. фебруара у сeлу Шaрговaц“.

Жртвe овe ‘aкциje’ били су: у Мотики близу 100 породицa сa 700 члaновa, у Дрaкулићимa (рудник Рaковaц) 60 рaдникa, у Шaрговцу 120 лицa“.

Последице

После овог свирепог усташког злочина, у опљачкане српске куће насељавани су Хрвати, тако је после Другог светског рата, на попису становништва из 1948. године,  у Дракулићу било далеко више Хрвата.

Комунистичке власти СФРЈ су годинама после рата сакривале овај злочин, како се не  би нарушавали идеологија братства и јединства југословенских народа. Тек 1965. године у Дракулићу је подигнут споменик са петокраком, на коме је наслов био „ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА“: Исто тако, на споменику је умањен број жртава. Писало је да је убијено 1.400 људи, а сакривена је и националност жртава и џелата.

1988. године, у Дракулићу је започета изградња спомен храма, за жртве усташког покоља 1942. године, а 1989. храм је и освештан. Током распада СФРЈ, 1991. године, градске власти Бања Луке, су замениле на споменику петокраку православним крстом, а број жртава је преправљен на 2.300 људи. Споменик је тада и освештан и одржавају се сваке године парастоси.

Суђења

Мирославу Филиповићу је суђено 1946. пред судом у Београду. Осуђен је на смрт и обешен. Виктор Гутић је после рата побегао у Италију. Препознат је и изручен Југославији. Суђено му је пред судом у Сарајеву. Осуђен је на смрт и погубљен у Бањалуци 20. фебруара 1947. године.

Велики број познатих усташких крвника, који су учествовали у овом свирепом злочину после рата нису кажњавани, нити осуђивани. Напротив, добијали су функције у администрацији комунистичке власти.

Да се не заборави и не понови!

Злочини над Србима