Дрско и насилнички, као што то иначе чини, самозвани “Вођа” прогласио је “сезону поштења” доношењем Закона о пореклу имовине, на који грађани Србије чекају пуних 17 година. Режимски медији тврде да тај закон само што није донет. А, зашто баш сад и са каквим циљем, није тешко закључити: иду још једни ванредни избори, треба политичке противнике облатити, а себе представити као безгрешно зачетог, невиног у сваком смислу, тако рећи “јадног, голог и гладног”. Тако ће његов Закон о пореклу имовине, уместо да га спроводи непостојеће независно правосуђе, спроводити он лично, преко свих телевизија и новина, са циљем да своје политичке противнике облати као ординарне лопове. Јер, Закон предвиђа кажњавање физичких, али не и правних лица. Тајкуне не дирати!
Србија да би ушла у клуб нормалних држава мора, између осталог, да донесе, али и доследно спроводи Закон о пореклу имовине. Већ 17 година све власти обећавају доношење овог закона, али се даље од обећања није мрднуло. Режимски медији су крајем новембра прошле године тврдили како ће он бити донет до средине јануара ове године, али у тренутку настајања овог текста Министарство правде тврди како има само нацрт предлога, дакле чак ни коначни предлог који би могао да уђе у јавну расправу.
Јавна расправа о овом закону није ни могућа у Скупштини Србије где влада опструкција Вучићеве коалиције. Kада је пре скоро седам година тадашњи министар правде Никола Селаковић најављивао доношење закона сматрао је да он, због своје важности, треба да буде донет по хитном поступку. Иако је закон био, наводно, важан и хитан, ни до данас није донет.
Садашња Вучићева министарка правде, Нела Kубуровић, прошле године је износила сличне аргументе, али се, наводно, предомислила пред аргументима опозиције и обећала јавну расправу. Истина је друкчија: као прави геније зла, Вучић је проценио “да није тренутак”.
Ово што сада Министарство правде користи као преднацрт могућег предлога закона, у суштини је нешто измењени документ који своје порекло вуче још из времена када је министар правде био Владан Батић, а на коме су се „увежбавали” сви каснији министри правде понешто додајући, или одузимајући. Први који је предложио доношење оваквог закона био је 2001. тадашњи члан Савета владе за борбу против корупције Чедомир Чупић. Тада је Мирко Цветковић као председник владе тврдио да такав закон није потребан и да се унакрсно испитивање имовине може урадити и на основу Закона о пореској администрацији, што је делимично и урађено. Са обећањима је наставио у 2012. и Александар Вучић који је тада најавио да ће Закон о пореклу имовине бити готов већ наредне године, а 2015. је рекао како се нада да ће бити изгласан „током ове, најкасније следеће године”…
Не постоји ниједан рационалан разлог због кога се оволико одуговлачи са његовим доношењем, јер овакви закони постоје у целом развијеном свету и било је довољно преузети неки из иностранства, као што смо урадили са многим другим законима донетим после петооктобарског пуча. Проблем је, међутим, у нашим приликама што мора да се донесе такозвани „каучук” пропис који по потреби властодржаца може да се развлачи, сабија и деформише од случаја до случаја („може да буде, али не мора да значи”).
Изгледа како је коначно нађено право решење да се донесе закон који ће кажњавати само оне политички неподобне. Бар то произилази из онога што је рекао наводни студент генерације београдског Правног факултета, а садашњи председник Републике Србије Александар Вучић.
У својој тиради пред укљученим камерама он је крајем јануара поново најавио скоро доношење овог закона и додао „мислим да ће људи постепено али сигурно моћи да утврде морал и кредибилитет сваког од нас”. Зашто постепено? Зашто не одмах?
О одузимању незаконито стечене имовине и кажњавању криваца ни реч. Важно је показати јавности лажну слику о моралу политичара и носилаца јавних функција. Министарка Kубуровић дословно каже да одузимање незаконито стечене имовине није приоритет!
Министарство објашњава да ће основ Закона о пореклу имовине чинити метод унакрсне провере имовине, чиме ће се бавити Пореска управа. Ово, међутим није никаква новина. Механизам унакрсне контроле имовине којом би се утврдило да ли сви држави плаћају порез на целокупну имовину и приходе, већ је предвиђен Законом о пореском поступку, али се он изузетно ретко примењује. Ако је тачно оно што тврде у Министарства правде, а то је да је главни циљ Закона о пореклу имовине боље опорезивање, онда би било довољно доследно примењивати већ постојећа законска решења.
Сви економисти и правници се слажу да, само због овога, нема потребе доносити нови закон, већ створити услове да се примењује постојећи. Проблем је у томе што држава не жели да оспособи Пореску управу да ради свој посао. Потребна су додатна улагања у обуку и запошљавање нових пореских инспектора, а то буџетом није предвиђено. Чак и када би се закон донео ове године, он не би могао да се спроводи.
Мора да се укаже и на алармантно стање у Пореској управи на које се осврћу многи, између осталих и економиста Ђерђ Пап који тврди да тренутно нема довољно запослених ни за обављање редовних послова. Владином Уредбом о забрани запошљавања онемогућено је побољшање услова у ПУ, а ситуацију неће променити ни нови закон.
Осим тога, чак и када би ПУ добила нове сараднике они мало шта би могли да учине, јер не постоји прописима јасно уређена обавеза различитих државних органа да међусобно сарађују. Тако, примера ради, и сада у Закону о пореском поступку постоји одредба којом се пореди доходак и пријављена имовина и у случају да не постоји јасан доказ о пореклу неке имовине, односно да порески обвезник није доставио тачне податке о имовинском стању, разлика између пријављене имовине и прихода опорезује се по стопи од 20 одсто.
То се, међутим, не примењује, зато што ПУ не располаже подацима о томе, јер не постоји координација рада других државних органа (на пример катастра), али ни самих делова Пореске управе међусобно. То се не решава новим Законом о пореклу имовине.
Лако се види ко заиста пријављује своје приходе, а ко то не чини. Основни проблем је у томе што и када је прекршај евидентан не постоји политичка воља да се он и процесуира.
Примера ради, Дејан Матић је 4. јула 2013. са места помоћника председника општине Земун прешао на функцију председника општине. Том приликом су се његови месечни приходи увећали за око 20.000 динара. У пријави имовине од 6. августа 2013. навео је како нема друге приходе, нити какву покретну и непокретну имовину, чак ни уштеђевину.
Kрајем јануара следеће године се „сетио” да је од 14. марта 2013. и члан УО Агенције за привредне регистре са месечном платом од 36.418 динара. Такође је тада дописао и 18 некретнина које је купио за протеклих пет месеци од плате која је износила мање од 1.500 евра месечно. Наравно да није сносио никакве консеквенце, нити ће докле год је члан владајуће партије.
Чак и када би дошао под удар новог Закона о пореклу имовине Матић не би изгубио имовину, већ би за њу само платио додатни, „казнени” порез. Наиме, министарка правде Нела Kубуровић објашњава да ће после плаћања тог пореза моћи да буде покренут и кривични поступак, ако постоји сумња да је имовина стечена противзаконито, али ту има једна квака.
Закон о пореклу имовине тежину доказивања пребацује на странку, односно грађанин против кога се води поступак мора да докаже да је имовину стекао на легалан начин и уредно је пријавио пореским властима. У кривичном поступку, међутим, тужилаштво мора да докаже да је имовина стечена вршењем неког кривичног дела и тек тада она може да буде одузета (што предвиђа и садашњи Kривични законик). Наизглед мала, али у суштини веома битна разлика.
Иако се још не зна како ће изгледати коначни предлог Закона о пореклу имовине, већ сада је из изјава званичника Министарства правде јасно да ће он испитивати само порекло имовине физичких, али не и правних лица. То значи да ће неки тајкун, или државни функционер који је на незаконит начин дошао до пара, моћи некажњено сав капитал и сву своју покретну и непокретну имовину да пребаци на неку страну оф-шор компанију. И сада постоје случајеви да су по личним имовинским картицама најбогатији Срби пука сиротиња, јер живе у кућама и возе лимузине које су у власништву неке стране компаније у којој су они само директори, менаџери, саветници, или нешто слично. Kада би се зачепркало видело би се да је та „страна компанија” основана домаћим капиталом и да је у власништву тајкуна који за њу, наводно, само ради, односно најближих чланова његове породице.
Подсетимо, у Kини, али и многим други азијским земљама, предвиђена је и смртна казна за корупцију и крађу државне имовине. Да би се спречила ова кривична дела не мора тако далеко да се иде: довољно је ригорозно одузимање имовине за коју не може да се докаже легално порекло, као и адекватна затворска казна. За борбу против корупције и сиве економије пример може да буде и Сингапур, који има око пет милиона становника. Са корупцијом се разрачунао 1982. новим антикорупционим законом када су ухапшена 142 корумпирана министра и државна службеника у само једном дану. Данас Сингапур има један одсто сиромашних, економски раст од преко 14 одсто, а 90 одсто новца је у регуларним токовима.
Игор Милановић, Таблоид
