“Очекивање да се Србија придружи Европској унији до 2025. године није много вероватно, ако се узме у обзир стање у самој Србији, а са друге проблеми са којима се суочава сама ЕУ”, оцењује за Радио Слободна Европа (РСЕ) Никола Буразер, програмски директор Центра савремене политике и извршни уредник портала Еуропеан Wестерн Балканс.
yоутубе/ ПродуцтиехуисЕУ
– Видимо да је Србија већ више од пет година заправо у преговорима за чланство у ЕУ, а да није отворено ни половина поглавља, а при томе отварање поглавља је далеко мањи изазов него њихово затварање – објашњава Буразер и додаје:

– Ако погледамо кључна питања, видимо да Србија нема јасну спољнополитичку стратегију, где види себе у неком наредном периоду, који су интереси Србије у самом приступању ЕУ, а и у сарадњи са неким другим међународним организацијама. Ту пре свега мислим на НАТО, са којим сарадња последњих година све више јача, иако се нема такав утисак ако погледамо извештавање медија о тој теми у Србији.

– Такође, постоји велики опрез када је у питању приступање Унији држава Западног Балкана. Проширење је врло непопуларан процес у самим државама ЕУ. Треба рећи да када се каже проширење, у ЕУ грађани углавном мисле на Турску. Недовољан број људи је свестан тога да Турска више није на агенди. Kада се прича о проширењу, у наредних 10 година, прича се искључиво о Западном Балкану, који је мањи простор и има мање становника, него једна Турска – каже он.

Процеси у које је Србија ушла кроз преговоре са ЕУ и који обухватају 35 поглавља, су прилично амбициозни. Србија и даље спада у корпус “заробљених држава” када је реч о корупцији, стање у медијима такође није на задовољавајућем нивоу, оцена организације Фреедом Хоусе у последњем извештају је да је Србија делимично слободна земља.

– Очекивати да Србија приступи ЕУ до 2025. године, можда јесте реално, али заиста није много вероватно, ако узмемо у обзир, с једне стране стање у самој Србији, а са друге стране проблеме са којима се суочава политика проширења у самој ЕУ – каже Буразер и додаје:

– Највећи проблем, када говоримо о томе због чега је тешко очекивати са Србија у наредних шест година заврши тај цео процес, је што постоје веома крупни и озбиљни проблеми који се тичу владавине права, стање демократије, пре свега мислим на оно што су обавезе Србије у поглављима 23. и 24, где су последњи извештаји били врло негативни када говоримо о томе докле је Србија стигла са одређеним реформама које су неопходне да би се та поглавља затворила.

– Хајде да погледамо због чега је Србија отворила само 16 поглавља, а не тридесет и нешто, као рецимо Црна Гора која је само две године дуже у том процесу: разлог је пре свега тај што државе чланице нису задовољне како напредују реформе и како Србија стоји кад су у питању владавине права, слобода медија, стање демократије и тако даље. Због тога Србија сваког полугодишта, уместо да отвори сва поглавља која је припремила, она отвори само по два. И то је динамика која постоји већ више година – каже Буразер.