Судбина Зорана Перовића из Остре: Заборављени јунак са Kошара надничи да би преживео

ЧАЧАK – Ратни дани још живе у сећању Зорана Перовића (40), јунака са Kошара и надничара из Остре, шумадијског села под Буковиком. Ради као мрав али не може сам да надмаши немашитину. Са границе Србије са Албанијом 1999. вратио се са 17 копчи на глави, нема ниједног сигурног динара за укућане који тешко привређују, и сам води домаћинство у горском беспуту.

У брвнари саграђеној пре 160 година, која је давно поклекла, без воде и купатила (“Воду доносимо са извора, 150 метара“) не дугује ни динар за струју (“Плаћам 1.200 динара за телевизор и две сијалице“).

– Борим се за опстанак, али бих опет отишао у рат да браним Србију – каже за РИНУ сељак жуљевитих руку који и сада, из дана у ноћ, преживљава све што се на Проклетијама збивало за време НАТО напада.

Овде, на западној страни Буковика, са њим су остарели родитељи Миломир и Милка, брат Владе који је болешљив и не иде од куће, и други брат Раде, надничар као и Зоран.

За њега смо сазнали пре више година из успутне приче о једном сиромаху из Остре који пешице иде у 22 километра удаљени Чачак, јер штеди новац да би почео кућу. Дваред је, вели, из Чачка донео џак од 40 килограма концентрата за краве, о левом рамену (“Не мењам раме, само сам на пола пута стао да се одморим“). Седам километара је до Мрчајеваца, одакле понекад колицима довози брашно и сточну храну. Тада смо објавили прву причу о овом марљивом сељаку.

– После тога неки људи из Београда и Kанаде послали су ми помоћ и ја сам све уложио у шталу јер се била срушила. То нам је прече од куће, од нечега морамо живети. Мајка и један брат могу да раде, али ја највише – прича Зоран Перовић за РИНУ.

Покрио је шталу, ту сад пази пет крава и три јунице.

– Од тога живимо. Само кајмак продајем, сир неће нико. Дајем сваког петка једном човеку у Доњој Трепчи, по 400 динара. Од петка до петка можемо да сакупимо четири или пет килограма.

Граби сваку прилику да помаже другима.

– Радим надницу, али често без пара. Јуче сам био у ђубрету код комшије, да би он сутра дошао трактором да вучемо мој стајњак. Набавио сам и једну стару косачицу, радимо 6.000 динара по хектару, а ко нема да плати онда ниша.

Памти и данас сваку појединост из 1999. године кад је као редован војник ПВО у касарни у Призрену, изашао на Проклетије, на положај Kошаре.

– Пуцају терористи, гађају нас неком “црном стрелом“ која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жив, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја. Био је сумрак, немамо конопац па крило измиче из руку, морали смо на крајеве да убацимо камен или дрво, да не исклизне из шаке… Ја сам био редован војник, нишанџија, а они резервисти, возач, везиста и један извиђач. И оного што је погинуо донели смо у шаторском крилу… Другог дана био сам у кревету у једној кући, кад су јавили да падају бомбе. НАТО авион засуо нас касетним. Прво пукне једна, па онда још пет за њом. Мој другови одмах су побегли напоље а ја сам дужио “стрелу“ и док сам се окренуо да је узмем, на главу ми је пала греда. Утонуо сам у мрак и два дана лежао у коми, у пољској болници. Срећом, извукао сам се. Још ми стоји то овде на глави, имам ушивано овде и онде, имам сметњу, слабо увече спавам. Пробудили су ме ови моји, сипали ми воду и лупали шамаре, у шуми су ми болничари помогли. Завили су ми рану, преноћио сам седећи, и сутрадан одмах отишао на положај, за нишан троцевца 20 милиметара, “праге“ од 30, или да испалим “стрелу“ или “шило“… Вратио сам се кући 22. септембра из Лесковца, са 12 месеци учешћа у рату, али немам никакву пензију… – прича Зоран.

Приповеда, још:

– Не могу да се женим, немам услове, са 14 година отишао да копам канале, сиротиња, жељан свега. Немаш купатило, немаш кућу, зима, тврдо. Од школе имам пет разреда, четири овде у селу и један у Мрчајевцима. Идем у цркву у Остри и молим се Богу, палим свећу за мртве, кад има нека служба.

Стид га је да тражи помоћ, а добро би му дошла нека пријатељска рука. Он не очекује много: гвожђе, цемент, греде за кров и мајстора који то уме да склопи, а проста радна снага дошла би из села, на мобу.

Тај који пружи ту руку, учинио би велики севап и унео луч у ову тешку, претешку судбину.

Извор: РИНА