Модел за растакање друштва

Криза савременог света, изазвана проблемима Запада, већ дуго траје, а јавности се непрестано нуде објашњења која прикривају стварне узроке кризе. Основно извориште кризе је, међутим, модел друштва који је прихваћен на Западу а потом, понекад и силом, наметнут другима, и то пре свега бившим социјалистичким земљама које су постале и његове највеће жртве. Без промене тог модела нема ни изласка из кризе, а озбиљнијег искорака у том правцу још нема на видику.

Модел је настао као нека врста контрареволуције у западним друштвима крајем седамдесетих година 20. века када је Запад економски и научно-технолошки почео да посустаје. Уместо темељне анализе узрока тог посустајања понуђен је модел познат и као неолиберализам који се, међутим, показао као деструктиван и који је разорио социјално ткиво Запада. Свој пуни замах тај модел доживљава са пропашћу социјалистичког блока и Совјетског Савеза, па су пре свега земље Источне Европе постале главна лабораторија његове примене. У наметнутом уверењу да је Запад победник у тек окончаном Хладном рату, Источној Европи је, под изговором изградње демократије, тржишних реформи и европских интеграција, наметнут такозвани неолиберални модел.

СТВАРАЊЕ НОВЕ ЕЛИТЕ
Први корак је слабљење државе и државних институција, као и наводна либерализација медијске сцене. Потом је уследила распродаја државног богатства којом те државе не само да су опљачкане, него је створена нова елита, нова класа богатих људи који су своје богатство стекли под патронатом Запада и коме практично дугују своју лојалност. Ти новопечени богаташи су створени како би они били чувари тог модела друштва и заштитници западних интереса у њиховим земљама. Због начина богаћења који се граничи са пљачком, нова елита је на ивици криминала, а политичка сцена корумпирана.

Све је то пратило разарање привреде и економске инфраструктуре, што је довела до колосалног осиромашења тих друштава. Истовремено, разбијани су основни стубови друштва – образовање и здравствена заштита. Већина грађана је постала сиромашна, живи у беди и у сталном страху да може да буде још горе јер је нестало и наде. У наредној фази долази до депопулације тих земаља. Пошто је живот све тежи и сиромашнији, онда се уместо темељне анализе узрока пропасти у друштву ствара клима да треба ићи на Запад јер је „тамо боље”.

Бивши власник Агрокора Ивица Тодорић и власник Делта холдинга Мирослав Мишковић

Милиони људи одлазе у западне земље и тамо раде разноразне послове јер, како се тврди, у њиховим земљама није добро. Исељавање је стимулисано и наметањем климе у друштву да људи припадају некаквој „мултикултурности” и непостојећим „европским вредностима”, па многи почињу да осећају да више и не припадају својој земљи. Поред слабљења тих земаља, јер без становништва нема ни моћи, Запад на тај начин обезбеђује и тржишта за своје производе. Наиме, готово сви ти људи који су отишли шаљу новац својим породицама у земље порекла. А пошто су привреде тих земаља разрушене, онда се све увози и то махом из земаља из којих је тај новац и стигао, па се тако он враћа одакле је дошао.

ЛАК ПЛЕН ЗА МАНИПУЛАЦИЈЕ
Депопулација земаља Источне Европе тако, у ствари, делом финансира привреде земаља у које су ти људи отишли. Без становништва и привреде, без образовног система и здравствене заштите, те земље постају лак плен за разне манипулације и пљачку. У тим земљама све постаје могуће јер сиромашан и напаћен човек нема достојанство, а ни политичко опредељење. Има само емоције које се контролишу путем медија и бесмислених телевизијских програма. И ту је улога медија кључна, улога контроле емоција јавности.

Те процесе прати невиђено осиромашење држава које су онда принуђене да узимају кредите да би финансирале основне обавезе. А да апсурд буде већи, оне те кредите узимају од банака у којима је депонован новац опљачкан од тих држава, било кроз директну пљачку кроз таковане стране инвестиције и обавезне субвенције страним компанијама, било кроз депопулацију и увоз свега и свачега. Те земље тако доспевају у дужничко ропство јер немају могућности да сервисирају дугове, па онда подижу нове кредите да би платили отплату оних раније узетих. Јер распродаја онога што су створиле претходне генерације има своја ограничења, а након тога следи задуживање.

И све се то догађа под патронатом Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке и Европске уније (ЕУ). У ствари, у условима презадужености, кључну улогу преузимају стране банке, оне постају окупациона власт. Јер, кроз европске интеграције и демократизацију, целокупно финансијско тржиште земаља – другим речима национално богатство – препушта се страним банкама. Кључни саучесници у том злочину су домаће владе и централне банке које постају слуге не својих грађана, него страних банака. Наметнут је вештачки модел да су централне банке независне, што у пракси значи да немају никакву одговорност пред грађанима својих земаља. Независност централних банака је велика превара.

КУЛТУРА ЛАЖИ
Створена је клима да је Запад постао природни власник Источне Европе. У таквом амбијенту кључно је постало ко има подршку Запада – мада није јасно шта то уистину значи – и да нико без те подршке не може доћи на власт. Мада, грађани су ти који гласају, а не Запад. Подршку добијају само они који су спремни да одржавају тај деструктивни модел и који су спремни и да издају своју земље и продају све оно што неко са Запада тражи. У основи, дакле, стварна подршка не постоји, односно постоји само ако се обезбеђују западни интереси и интереси западних банака.

Делегација Министарства финансија Србије са мисијом Међународног монетарног фонда, Београд, 29. јануар 2019. (фото: Зоран Жестић/Танјуг)

У политичкој пракси подршка локалним шампионима тог модела изгледа да нема граница. Њима је дозвољено све, само док испуњавају очекивања и обавезе преузете од западних банака и центара моћи. То је урушило демократску структуру тих земаља јер ништа више није важно, ни закони, ни устави, ни парламенти. Створена је нека врста ауторитарних режима који разарају сопствене земље иако су на изборима легално изабрани и обавезали се на њихову заштиту. Ту је и кључна улога медија који су у приватним – махом страним – рукама и под великим корпоративним субвенцијама. Ти медији подржавају оно што чини модел друштва а изабрани лидери, знајући ко стоји иза тих медија, пристају на слуганство. Ти лидери добро знају да њихове политичке каријере могу бити окончане са само неколико текстова у новинама и телевизијским вестима. То растакање друштва се, наравно, не може сакрити али се медијски упорно игнорише, па се временом ствара култура лажи. Сви лажу, од медија до политичара. Јавна сцена постаје надреална и цело преостало друштво се увлачи у шизофрену ситуацију паралелних стварности.

ПРИВИДНА ПОБЕДА
Ако је за неку врсту утехе, такав модел Запад примењује и на себи, што је и основно извориште савремене кризе. Америка и Велика Британија, као аутори тог модела, урушиле су и своје привреде. У Британији, на пример, у укупном друштвеном производу (БДП) индустрија учествује са само 8,5 одсто. Истовремено, пословни лондонски Сити има удео од 30 одсто, иако се у њему ништа не производи, него само тргује, и то са туђим новцем и услугама. А у укупном британском извозу 25 одсто даје продаја вискија. Од такве економске структуре не може да живи 62 милиона Британаца, нити се на њој може градити жељена моћ Британије.

Један део политичке и пословне елите на Западу је свестан погубних последица тог модела, да се тако више не може, и покушано је да се ствари промене. То је довело до такозваног грађанског рата елита. Али изгледа да су се зараћене стране наједном уплашиле. Јер, акумулација незадовољства у стварном животу је толико велика да би могла довести до озбиљних ломова, па би онда обе зараћене стране елите могле бити губитници. Зараћени су се, барем привремено, помирили. У том помирењу изгледа да је онај део елите, познат и као “дубока држава”, против којег је и избила побуна, грађански рат, за сада победио, али то је само привид. Размонтиравање тог модела је незаустављив процес.

СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА
Такав модел је наметнут и Србији после 2000. године. И тај модел друштва је кључни проблем Србије, а не име и презиме њених лидера. Ниједна  власт Србије у последњих 19 година није покушала да промени тај модел, да направи искорак, и то је оно што је суштина политичких и економских проблема Србије. Политичке гарнитуре су се мењале, али суштински није ништа промењено – остао је на снази модел деструкције.

И зато нико од претходних власти и није одговарао за оно што је чинио против интереса Србије. Није одговарао јер сви припадају истом моделу друштва, мења се само предизборни наратив. Реч је о континуитету. У последњих 18 година Србија је, према неким проценама, увезла робе у вредности од око 99 милијарди евра. Тај новац се мора платити и плаћен је кроз кредите и пљачку домаћег становништва и националног богатства. То је довело до тога да данас 83 одсто прихода у буџету од ПДВ-а долази од продаје увозних производа. Другим речима, домаћа привреда или практично не постоји, или је занемарљива.

Радник у производном погону Фијатове фабрике у Крагујевцу (фото: Небојша Раус/Рас Србија)

После таквих „резултата”, тај модел је у Србији сада у фази њене депопулације. Исељавање из Србије је тренутно највећа специјална операција. Путем медија је створена клима да из Србије треба да се иде, а не да се нешто мења и чини живот бољим. О томе, међутим, нема расправе, ни у власти ни у опозицији, него се све своди на личности. Ту нема политике, политичких визија, него се све претворило у борбу за емотивну наклоност, у рат за емоције. Отуда и појава медијског насиља које постаје кључни емотивни инструмент. То је само губљење времена, то није политика, а суштина је у моделу друштва који је, као и остале земље, разорио и Србију и њено друштво.

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и ,,ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

Извор Нови Стандард