– Кад год кажемо ћирилица, ми мислимо на српски језик, а кад год кажемо српски језик, подразумева се и ћирилица. Када кажемо или ћирилица или српски језик, подразумева се српски народ. Најслабија карика у овом ланцу од три елемента је српски народ, и то зато што се српски народ почиње полако одрицати идентитетских критеријума не постајући свестан тог одрицања.
Ово у интервјуу за видео продукцију „Искре“ каже професор Милош Ковачевић.
Цео интервју са чувеним српским лингвистом можете погледати ОВДЕ.
ИЗВОР: ИСКРА
И ГРЕШКА И ГРЕХ МИЛОША КОВАЧЕВИЋА У ОКРИВЉИВАЊУ СРПСКОГ НАРОДА ЗА САМОЛАТИНУИЧЕЊЕ
Велика грешка проф. Милоша Ковачевића. Иако сам му пријатељ непрекидно више од 30 година, зарад истине морам оповргнути његово гледишет да се народ одриче ћирилице као свог идеентитетског важног чиниоца. Народ се никада не може одрећи свог писма. Ниједан народ. А да нису српски луингвисти увели као легално друго писмо (хрватску латиницу) као параписмо у значењу алтернативног писма у језику Срба и да нису комунисти имали план о полатиничавању Срба кроз замењивање српсек азбуек хрватском латиницом, Срби не би били у прилици да се уопшет одлучују за друго писмо. Србима је друго, туђе писмо, наметано најпре кроз забрањивање ћирилице у окупацијама, а онда и у лошем миру у време комунистичке Југославије. Србима је, дакле, смишљено дуго наметана латиница и они су је прихватили из наметнуте им нужде која је онда од власти и лингвиста смишљено наметана као навика. Ковачевић, мој пријатеељ, као да је заборавио да није народ српски уводио друго, алтернативно писмо, није народ наметао друго, хрватско писмо себи, није српски народ састављао Правопис српскога језика за школе у којима се учило чак и погрешно чињенично да су “оба писма наша”. Дакле, неки лингвисти су чак и фалсификовали историју писама, па су тумачили да хрватска латибница није хрватско, него је “српско писмо”, чиме је нанета брука српском народу. А сада, као што Ковачевић чини, наметати туђу грешку и терет српском народу да је он сам одлучио да замењује своје писмо туђим, срамотно је и кукавичко подметање српском народу. Српски лингвисдти су заједно са српским политичарима обманули српски народ, па га сада окривљивати што јее народ натеран да прихвати туђе писмо, не само да је сумњива работа, него је покушај прања српске лингвистике и лингвиста за вишедеценијско активно и практично наметање Србима туђег писма.
То зна или би морао знати свако ко познаје историју прогона српске ћирилице и насилног полатиничавања Срба. Било би стручниеј и много људскије да се мој пријатељ Ковачевић, као несумњиво за мене највећи данас живи српски лингвиста своеј знање усмери на борбу за исправан српски правопис у коме ће се питање писма од струке решити као што се то у пракси свих других лингвиста решава. Дакле, да се заложи за враћање ћирилице обманутим Србима кроз враћање једноазбучја у српски правопис, јер то налаже и Члан 10. Устава Србиеј, али су српске валсти одавно познате по томе што слабо хају за примену Устава. А за то на исти начин раде и ссрпски лингвисти показује њихово и последње издање Правописа српскога језика Матице српске у коме је српској савршеној азбуци за српски језик одузет суверенитет, па је, као у српскохрватском језику уведено двоазбучје и лажна равноправност писама коју није могуће спроводити. Писма међусобно никада не могу бити “равноправна”, јер су два писма, по природи ствари међусобно искључујућа, а не равноправна.