Kанал Дунав-Тиса-Дунав обухвата 960 километара каналске мреже, 24 регулационе и пет сигурносних устава, шест црпних станица и 84 моста
Аутор: Бранислав Гулан
У Републици Србији у 2018. години наводњавана су само 46.823 хектара полјопривредних површина, што је за седам одсто мање него у 2017. години, саопштио је Републички завод за статистику почетком ове године. Дакле, наводњава се мање од 1,5 одсто обрадивих површина, а у свету је то чак 17 одсто.
У Србији се наводњавају оранице и баште (95,3 одсто) и оне имају највећи удео у укупно наводњаваним површинама, а следе воћњаци (са 4,3 одсто) и остале полјопривредне површине (са уделом од 0,4 одсто). Наводњавањем је у 2018. години укупно захваћено 54.540 кубних метара воде, што је за 27,5 одсто мање него у 2017. години.
Највише воде црпело се из водотокова – 88,3 одсто, док су преостале количине захваћене из подземних вода, језера, акумулација и из водоводне мреже. Најзаступлјенији тип наводњавања био је орошавање. Од укупне површине орошавањем се наводњавало 93,9 одсто површине, капањем шест одсто, а површински се наводњавало свега 0,1 одсто њива. У сушним годинама вода се показала као добар слуга, али је и зао господар, кад је има превише.
Протеклих деценија владало је мишлјење да се наводњава бар 100.000 хектара. У свакој сушној години штете од суша буду веће од по милијарду долара. Тако је у Србији било 2003, 2005, затим 2012, па 2017. године, кад је штета била 1,5 милијарди долара, уз пад производње од 10,7 одсто. Лоша ће бити и 2019. година. За новац који само у једној години однесе суша, могли би се изградити системи за наводњавање.
Научници су забринути за судбину полјопривреде у Србији, поготово сточарства, које годишње опада по стопи од два до три одсто. Доказ вишедеценијског уништавања сточарства је да оно у годишњем бруто производу аграра учествује у Србији са 30 одсто, док то у свету није мање од 60 одсто. Сад је почело да се гради 18 система за наводњавање у Војводини. То је добро. Али уколико хитно у стајама не буде најмање 100.000 грла говеда, биће већа штета него корист. Јер, ако у наредних пола века будемо заливали плодне оранице, чији квалитет землјишта стално опада (сад у землјишту имамо мање од три одсто хумуса), а не буде природног ђубрива, од житнице землје, по приносима, створићемо пустињу.
Да се у Србији не користи природно богатство вода, али ни оно што је човек створио, најболји доказ је хидросистем ДТД. Ако је газдовање водама једно од основних мерила цивилизације, онда не треба да чуди то што је бечком двору 1791. године било потребно само десет дана да одобри план инжењера Јожефа Kиша о спајању Дунава са Тисом, каналом дугим 100 километара.
Kанал је требало да скрати водени пут између те две реке за 260 километара, а изнад свега „да оцеди” плодну бачку землју. План је двору упућен 12. децембра, а разматран је и поволјно оцењен 22. децембра исте године. Kанал Дунав–Тиса–Дунав, познатији као Франц Јозефов или Велики бачки канал, почео је да се гради 1793. године, а пуштен је у рад 1802. године.
Тада је то био највећи захват у Југоисточној Европи, на којем је 150 година касније, 1947. године, зачета идеја о премрежавању читаве војвођанске равнице. Јер, Никола Мирков, идејни творац Хидросистема ДТД, схватао је режим као „живи организам”.
Kанал је пуштен у рад 1977. године. Данас обухвата 960 километара каналске мреже, 24 регулационе и пет сигурносних устава, 16 малих и шест великих црпних станица и 84 моста. У току његове изградње ископано је 135 милиона кубика землје и уграђено пола милиона тона кубика бетона. Данас у њему има око 15 милиона кубика мулја који треба да се очисти. Процењује се да је тада у канал уложено укупно око милијарду долара.
То је данас највећа мртва инвестиција у Европи. Потребно га је оживети како би њиме пловили бродови и заливале се њиве у Војводини, где има 1,7 милиона хектара ораница. Дакле, ако се узме да у Војводини има 22.000 километара под каналском мрежом, ако би са једне и друге стране канала обухватили по 100 метара, може се наводњавати 44.000 хектара. Цилј његове изградње био је да одводи сувишне воде са милион хектара и да наводњава 500.000 хектара. Прву функцију је испуњавао све до 2005. године, а другу није никада.
(Аутор је члан Научног друштва економиста Србије и публициста)