* Због непостојања координационог центра који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве морају учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. Први по диптиху је фактички сам напустио своју улогу и изоловао се, па би координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме Помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт
* Сада, када се Цариградски Патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски Патријарх никада није био Глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао сам Господ Исус Христос. У католичкој традицији се формирала представа о Римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику, али у православној традицији никада није било такве представе
* Украјинска Православна Црква није „Руска црква“. Њен административни центар се не налази у Москви, већ у Кијеву. Молитве у Украјинској Цркви не узносе се за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију… С Московском Патријаршијом повезује је духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве
* Доносећи пре четири месеца одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, Патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати Помесне Православне Цркве. Ни једно, ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао
_________________________________________________________________________________
Пише: митрополит Волоколамски ИЛАРИОН
НАВРШИЛА су се четири месеца од када је 6. маја Цариградски Патријарх Вартоломеј потписао „томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“ према којем је за поглавара новоформиране организације именован је Епифаниј Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“.
Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима Помесних Православних Цркава с захтевом да се ова организација призна за канонску Православну Цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши митрополит Кијевски и све Украјине Онуфриј.
За протекла четири месеца ниједна Помесна Православна Црква није признала поступак Патријарха Вартоломеја, учињен уз недопустиво кршење црквених канона.
Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколника, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације.
Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто?
Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени су припадници милиони верника. Управо она, а не група расколника која је добила легитимитет од стране Патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сам Патријарх Вартоломеј, в последњи пут — јануара 2016. године, на Синакси Предстојатеља Помесних Цркава.
Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар се не налази у Москви, већ у Кијеву.
Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви не узносе се за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију.
Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу права која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом повезује је духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве.
Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је легализовао Патријарх Вартоломеј, представља конгломерат две групе од који ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију» — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све Помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“.
До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке Патријарха Вартоломеја.
Четврто, чак и после стицања „томоса“ расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом Кијевским и све Украјине“, а други „патријархом Кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“.
Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је бирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су Патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија. Може ли такву двоглаву хидру признати иједна Помесна Православна Црква?
Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример, у „томосу“ прописано, да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али, са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима.“ Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ – без њих.
Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је – и за сада није обустављена – кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталица раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовом канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали Патријарх Теодор, Антиохијски Јован и Јерусалимски Теофил, који су се сакупили на Кипру и заједно с Архиепископом Кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, у циљу заштите верника, храмова и манастира од напада и насиља сваке врсте, одакле год да оно долази и ма какви били разлози и мотиви који их изазивају.
Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, Патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати Помесне Православне Цркве. Ни једно, ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, Патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке.
Ако је раније, као „први међу једнакима“, и могао да игра кооридинишућу улогу у породици Помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра.
И зато је потпуно природно да Предстојатељи Помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири Предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блаженејши Архиепископ Кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три Предстојатеља су се с њом сложила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“.
Митрополит Иларион
Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сам напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања би могао да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме Помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт.
Када је у V веку Цариградски Патријарх Несторије пао у јерес, Александријски Патријарх Кирил је на III Васељенском Сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у XV веку Цариградски Патријарх подржао унију са Римом, други Источни Патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се Цариградски Патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски Патријарх никада није био Глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао сам Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о Римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику, у православној традицији никада није било такве представе.
„Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сам, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко Светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири Источна Патријарха – Цариградски, Александријски и Јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел Римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се оцима и Васељенским Саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да никада римски епископ није сматрао највишим начелником , односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је глава телу цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде први“.
Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима, и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих Помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство његовог волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерараха да да за себе присвоје прерогативе које им не припадају.
Раскол остаје раскол, а Православље од искушења кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажни подршку Помесних Православних Цркава, и управо та консолидована подршка ће на крају помоћи да се украјински раскол излечи.
Факти
