Kад о Kосову могу да одлучују Могеринијева и НАТО пуковници, али српска црква – не сме

Гостовање председника државе Александра Вучића и лидера Срба у РС Милорада Додика на Сабору Српске православне цркве открило је и висок степен несхватања дела јавности улоге коју црква има у држави.

Фрапантно је, за почетак, да су се могле чути примедбе да је погрешно што државне власти разговарају са СПЦ о решавању косовског питања.

Главни аргумент за ту, не превише интелигентну, али често злонамерну замерку јесте да је Србија секуларна држава и да ту Црква нема шта да се меша у “политичке ствари”.

По тој логици, о судбини Kосова могу да одлучују разне могеринијеве, белосветски чиновници, заменици подсекретара, амбасадори (нарочито Западни), регионални “лидери”, НАТО пуковници (бивши и садашњи), јавни и тајни агенти контраобавештајних служби, сепаратисти и злочинци…

А српски патријарх, митрополит, епископи, владике – не могу ни да разговарају.

По тој наопакој памети, будућност Kосова могу да решавају невладине организације, представници међународних института, форума, политички аналитичари, разни центри за десрбизацију и дебилизацију, страначки јуришници, анонимни твитераши из мрака своје собе…

Само не могу великодостојници Српске православне цркве.

А три секунде је потребно да се прелистају паметне књиге или консултује бар Википедија, па да се утврди да секуларна држава не значи да Црква не сме да има став, вец́ да Црква не представља законодавну или извршну власт. Да не доноси државне одлуке.

Просто је несхватљиво да је немогуће схватити једноставну истину:

Српској цркви родно је место Kосово и Метохија.

Срби су на тој земљи опстајали, како вековима, тако и данас захваљујући свештенству и монаштву СПЦ. Захваљујући звонима која ће и ове недеље позивати на литургију и у Грачаници и у Призрену, Високим Дечанима, Великој Хочи, Пец́кој патријаршији.

Црква ће се за Kосово и Метохију питати док постоје – и Црква и Kосово и Србија.

Други феномен је однос српских медија према сусрету Вучиц́а, Додика и врха СПЦ.

Неименовани “извори” утркивали су се свакодневно да избаце бомбу са састанка.

Нагађања, спекулације, подметачине, пијачарски речник којим су се наводно једни другима обрац́али, измишљене свађе са пикантним детаљима…

Kао да се извештава са седнице општинског одбора неке странке испод цензуса. Kао да се преносе детаљи из неког разгац́еног ријалити програма. Kао да се откривају закулисне тајкунско-мафијашке завере.

Не вреде ни демантији, ни званична саопштења, ни изјаве, ни разјашњења. Чаршија зна најбоље шта се дешавало иза затворених врата.

Тај приступ на све личи, осим на извештавање са Сабора Српске православне цркве. Или сусрета патријарха и владика са српским политичким вођама.

Отвориле су се и нискоумне спекулације да ц́е се Црква поделити и променити став према Kосову и Метохији.

То је тек врхунац медиокритетског трабуњања, што је потврдило и званично саопштење Сабора СПЦ које је усвојено једногласно.

Свакоме, ко иоле нешто зна о Српској православној цркви, требало би да је јасно да ц́е за њу, како год се буду одвијали политички и фактички процеси, цело Kосово заувек бити саставни део Србије. То се не мења ни вековима, а камоли током седмичног заседања Сабора.

Овај прошлонедељни сусрет – Вучиц́а, Додика и поглавара СПЦ показао је и да мора да почне да се разговара у Србији.

Чак и кад се нема истоветно мишљење. Чак и ако се имају супротна полазишта.

Црква као један од институционалних стубова друштва могла би да буде и покретач тог суштинског дијалога у посвађаној Србији.

Можда је први корак начињен.

Спутњик, Вестионлине