У НАТО бомбардовању Раље погинуло троје Павловића, за децу није било спаса

КРОЗ високу мајску траву, поред пута у селу Раља, београдске опшштине Сопот, назире се рушевина. Оронула љуштура, без зидова, врата, прозора…

Таква је кућа Драгутина и Љубинке Ивановић, тачно две деценије од када је НАТО бомба ударила у комшијски дом. Те страшне ноћи, 26. маја 1999. године, пројектил је сравнио викендицу њихових рођака, породице Павловић. Погинуло је троје Павловића, а Ивановићи су остали без ћерке Биљане.

Споменик са четири имена Владимир (38), Стефан (8), Дијана Павловић (5) и Биљана Момчиловић (29) постављен је испред некадашње куће породице Павловић. Од ње остао само темељ.

– Био сам момак од 18 година када је треснуло прво у оближњу касарну, а затим и прекопута нашег дворишта. Истрчали смо сви напоље и дојурили – сећа се комшија Жељко Анкић кобног дана и показује на пусту цоклу сатртог дома Павловића. – Бомба је ударила право у њихову кућу. Влада је истрчао напоље, запомажући и тражећи у оном хаосу и лому децу. Није изгледало да ће умрети следећег дана у болници. Заправо је подлегао озбиљним ранама, имао је 60 одсто опекотина на телу.

Дечицу су, каже нам, извукли испод рушевина. Била су мртва на месту, када се од детонације на њих сручио плафон куће. Мајку, Владину супругу Бранку, спасао је комшија, јер јој је извукао гомилу шута из уста, па је продисала. 

– То је једна од најтужнијих прича – каже нам комшија Драган Симић. – Њих четворо су дошли са Новог Београда да се склоне од бомбардовања, овде у викендицу, поред Владиног тече Драгутина. Живели су, иначе, на Новом Београду. Били су баш дивна породица. Бранка је једина преживела ту трагедију, а верујем да би волела да није. Кажу да се никада није опоравила. Виђали су је људи како у радњи накупује пуна колица, и кад дође до врата, почне да плаче, сети се да нема више коме то да носи.

Рана за изгубљеном ћерком Биљаном Момчиловић никад није зарасла Драгутину Ивановићу. Његова супруга Љубинка те ноћи је ослепела. Остала је да у тами жали за ћерком, до прошле године када је преминула.

Споменик са четири имена Владимир (38), Стефан (8) и Дијана Павловић (5) и Биљана Момчиловић (29) постављен је испред некадашње куће породице Павловић

– Ништа више није било исто после те страшне ноћи – почиње причу Драгутин. – Када је прва бомба пала у војни објекат, изашао сам напоље да запалим цигарету и видим шта се дешава. Ћерка Биљана је прошла поред мене и кренула у кућу код сина, јер је унук Никола спавао. Имао је тада седам година. Моја Биља увек је волела да ми затражи да повуче дим-два, кад запалим. Да је и тад тако урадила, била би сад жива. Али није се дало. Ушла је у собу, пришла прозору и тада се догодила трагедија.

Драгутин данас

Од силине удара излетели су прозори, врата, срушио се зид. На малог Николу пао је, срећом, ормар пун постељине и тако је, кажу, остао жив. Љубинка је имала преломе, повреде и потпуно оштећен вид, а Биљанино тело једва су извукли испод рушевина, брегова шута, дасака, цигала…

– Баш је тих дана завршила прикупљање свих папира и уписала је Николу у први разред – каже нам Биљанина сестра Мира. – Њен син Никола, и моје ћерке Јована и Милица били су јако везани и остали су, живећи у истој кући на Вождовцу. Николу је подигао отац Зоран Момчиловић. За мене је то како је све поднео, изнео и изгурао, јуначки. И скидам му капу. Никола је завршио ДИФ, ради као тренер у ФК Рад, има и своју школу фудбала. Израстао је у одличног момка.

Жељко Анкић испред уништеног дома комшија Павловића

Волела би Мира да је Биљана могла да му се радује и диви, да га гледа како одраста. Слави успехе, спрема женидбу…

ПРЕВАРЕНИ И ИЗИГРАНИ

– ЉУТ сам на надлежне, љут на Општину Сопот, јер поред велике несреће која нас је задесила, нису нам помогли да обновимо кућу и још нам траже некакве паре – прича Драгутин Ивановић. – Супруга је била насамарена. Дали су јој, тада, слепој да потпише папир, рекавши да је то једнократна помоћ од око 350.000 динара. После се испоставило да је, у ствари, потписала поравнање и да се одриче реновирања куће. Уз све то, нотари су недавно изашли на терен, проценили да кућа вреди невероватних пет и по милиона динара и траже да троје унучади којима су после смрти супруге припали кућа и плац, плате 38.000 динара, да би имовину превели на себе.

УЗАЛУД ПОБЕГЛИ

– НАДАЈУЋИ се да НАТО неће гађати викендице под Авалом, Биљана ми је рекла да јој је дојадило више да се тресе од свакодневних бомби у Београду, и да ће да се склони са Николом код нас – каже Драгутин. – Ујутру, 26. маја, дошли су око 10 часова. Бежала је од бомби… И није им утекла.

Бојана Царановић, Новости.рс