РОГАТИЦА – Прича која слиједи нема везе са туризмом и економијом о чему би требало причати ових дана и времена. Имају Борике и један заборављени историјски датум о коме осим тадашњих побједника, други иако су знали, нису смјели говорити, а још мање евентуално нешто написати. Ријеч је о 7. И 8. марту 1942. одине када су партизани из састава Друге пролетерске бригаде на ергели „Борике“ у првој борби након формирања у Чајничу 1. марта те ратне године на мучки начин опколили и ликвидирали, по једним изворима 126 четника и 5 њихових официра (Монографиха „Рогатица“) а по другим (Друга пролетерска бригада) 150 активних официра и подофицира Kраљеве војске у отаџбини.
Они су, записао је у споменутој књизи „Друга пролетерска“ Бранислав Јоксовић, дошли из Србије да организују овдашње четнике и спрече њихово расуло пред нашим налетима.
Све се десило, додаје он, 7. марта. Бригада је кренула да уништи четничко упориште Ергела-Борике. Само што смо пошли почела је да пада киша, нешто касније и снег, а убрзо је настала лапавица. Ништа се не види. Kолоном се чује шапат „ало веза“- морамо четницима прићи неопажено. Лагано стежемо обруч око четничких банди. Стрељачки строј се приближава и сужава. Нестаје умора. Сада је већ топлије. Напетост и ишчекивање. Банде су се успавале послије синоћног оргијања. Само по неки стражар осматра не надајући се партизанима са ове стране. Простор је чист и тешко би га било прећи без губитака уз већи отпор. Чачани су јуришали на главни стан и магацине у Борикама. Узели су га са неколико бомби. Четници су излазили с дигнутим рукама, неки и са белим крпама у знак предаје. Било их је око 150, међу којима шест официра из Србије.
А шта је у ствари било. О томе је својевремено причао сада покојни Јурош Јанковић који је у то вријеме био радник на боричкој ергели и као очевидац тог страшног злочина од стране Срба над Србима.
Није на ергели и Борикама тих дана био никакав четнички штаб. Била је то веће група официра и подофицира Југословенске војске у отаџбини која је дошла да у моралном и стручном погледу помогне у заштити српског живља да му се не би десило оно што је било током Првог и прве године Другог свјетског рата. Нису они још имали ни свој ратни распоред, а Борике су им биле успутна „станица“ у пролазу и за краћи одмор без циља да са неким а поготову Србима ратују.
То им се осветило. Нападнути су у раним јутарњим часовима док су неки још спавали, а ранораниоци умивали. Отпора нису уопште пружали и доста их је голоруко страдало. Остали су похватани и без суда и судија одмах ишли на стријељање.
Сјећам се, причао је чика Јурош, у удолини одмах иза парадне штале са коњима, данима је текла крв и лешеви се распадали. Праве сахране није ни било, а један дио заробљених је одведен на Раманију. Наводно судио им је Војни партизански суд у Бијелим Водама код Сокоца и сви су осуђни на смрт (први том књиге „Источна Босна у НОБ-у“.
А шта је била посљедица? Једна од више њих је да је Радомир Нешковић, који је рођен у боричком селу Милковићи, активни подофицир са завршеном војном школом „Kраљ Александар И“ по капитулацији Kраљевине у родни крај дошао са петокраком на шајкачи, због тога што је на Борикама међу страдалим „бандитима“ било највише подофицира из његове 43. класе из револта скинуо петокраку и пришио кокарду и отишао у четнике. За њим је пошао и сав борички крај и то је имало велики одраз на даљи ток народноослободилачког покрета у боричком крају па и цијелом тадађњем срезу Рогатица, а Радомир је постао цијењен и храбар борац и чак командант чувене рогатичке летеће четничке бригаде до краја рата. Послије рата све до 1950. био је „одметник“ о чијој судбини се званично ништа не зна.
Осим тога, тврдили су судионици тога времена, да није било злочина на Борикама питање је да ли би за непун мјесец дана те исте године дошло до покоља у Милошевићима и Старом Броду у којом је од стране усташа Црне легије Јуре Францетића страдало преко 6000 српске нејачи, жена, ђеце и стараца.
Kао и о многим другим српским стратиштима у бившој СФРЈ и о злочину на Борикама, осим побједника, се ћутало, а народ памтио. И све тако до првих година посљедњег одбрамбено-ослободилчачког рата. Тада су чланови Четничког равногорског покрета – Одбора за регију Сјемећ, предвођени предсједником Рајком Стојановићем, мјесто злочина на Боркама обиљежили дрвеним крстом.
Ми смо учинили своје. Извукли смо из нафталина сјећање на овај велики злочин Срба над Србима. Подигли скромно обиљежје и сад је на другим да наставе његовање и традиционално обиљежавају, рече барба Рајко Стојановић.
И на томе се стало. Kрст и ограду око њега вријеме гази. Они и сјећање на злочин на ергели траже више па је Одбор за организацију традиционалног „Илинданског сабора“ на Борикама на првој сједници која је недавно одржана, одлучио да злочин из марта 1942. добије нову димензију око обиљежавања и враћања сјећања на њега. Ако ништа друго, да се уљуде крст и ограда, прислуже свијеће задушнице и одржи парастос за страдале.
Текст и фото: Сретен Митровић, 058.ба
По формирању Друге пролетерске бригаде 1. марта 1942. ова бригада и три батаљона Прве пролетерске бригаде са њеним штабом и Кочом Поповићем као командантом формирали су ударну пролетерску групу која је добила задатак да се на простору Романије и Гласинца обрачуна са војно-четничким организацијом, ликвидира и обезглави њене одреде.
Реализацију ове наредбеВрховног партизанског штаба, отпочела је Друга пролетерска бригада, која је 7/8 март 1942. у предјелу Борика опколила једну четничку јединицу која је била смјештена у објекте ергеле у овом мјесту.
Око 130 људи се на позив партизана предало, јер им је гарантован живот, да би потом током јутра 8. марта партизански преки суд у коме је главну ријеч водила Спасенија Цана Бабовић, замјеник политичког комесара ове бригаде њих 54 осудио на смрт стријељањем. Међу стријељаним су била и два поручника и два потпоручника… Коча Поповић је лично из групе заробљених издвојио на стриељање једног студента, који га је у децембру 1941. спровео поред усташких засједа од Рудог ка, Рогатици. Ово је забиљежио новинар Александар Ненадовић приликом разговора са командантом Ударне пролетерске групе Константином Кочом Поповићем у књизи “Разговори са Кочом”
Тако је отпочео сукоб, који ће олакшати продор усташке Црне легије у српска села у Источној Босни, јер су партизани одмах по извршеном злочину на Борикама кренули ка Власеници нападајући снаге ЈВуО, које су биле на фронту према усташама које су биле блокиране у Хан Пијеску.
О овим догађајима опширније можетењ читати у новој књизи историчара Предрага Остојића “Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда – у светлу њемачких докумената”
