Поновићу по ко зна који пут, границе Србије су неповредиве – то знају сви који се баве међународним јавним правом. Питање статуса Косова и Метохије је одавно одређено. Ова покрајина је саставни део Србије и „питање статуса Косова“ не постоји у међународном праву. Може се преговарати само о модалитетима суштинске аутономије, јер су то захтеви Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Правни докази су необориви и на овом месту ћу набројати само неке од њих. Ко не верује нека провери њихову садржину:

Повеља УН (члан 2 став 4), Мишљење Бадинтерове арбитражне комисије, бр. 3, од 11. јануара 1992; низ резолуција Савета безбедности УН, и то нарочито 757 (30. мај 1992), 777 (19. септембар 1992), 1160 (31. март 1998), 1199 (23. септембар 1998), па до најчувеније 1244 (10. јун 1999); Париски споразум од 14. децембра 1995; Уговор из Букурешта од 10. августа 1913; Завршни протокол о разграничењу са Албанијом потписан у Фиренци 26. јула 1926. итд. Овом списку бих додао још нешто у вези не толико са међународним правом, колико с правдом у међународном праву. То је „историјска тапија“ на Косово и Метохију, које је представљало историјски центар средњовековне српске државе и српске културе. Из те „тапије“, уосталом, проистекли су и сви поменути међународни инструменти.

Једноставно речено, Косово и Метохија се не може изузети из Србије без њене сагласности. А међународно јавно право и Устав Србије забрањују тако нешто.

Изгледа, међутим, да снага међународног права високоцивилизованим државама не значи ништа. САД се спремају да када се ова рунда „преговора“ формално оконча 10. децембра, после једностраног проглашења независности Косова од стране сецесионистичких органа, признају ту нову државу. Сматрају да политички посматрано, имају право на то; да је то такозвана историјска реалност, да су претње албанских сепаратиста велике и да они могу направити немире, те се Косово мора признати као нова држава. У томе предњаче САД. Нису блаже ни Велика Британија и Француска. Изгледа да ка оваквом епилогу нагиње и Немачка и неке друге земље ЕУ. Али има и оних земаља које се оваквом ставу жестоко противе. Не мислим само на Русију и Кину, него и на неколико земаља ЕУ и на државе у другим деловима света.

Какав би одговор Србије требало да буде на унилатерално проглашење независности и признање Косова од стране ових држава? По мом мишљењу, једино онакав какав би њима био разумљив. Не треба се утркивати у посетама овим светским престоницама – да им се објасне правне чињенице које оне врло добро знају. Треба им рећи истину и предочити да ће Србија предузети многе дипломатске кораке да би се заштитила. Те државе ће ово боље разумети, зато што су их својевремено обилато у својој дипломатској пракси користиле. Наравно, ни САД, ни било којој другој земљи, нико не може ускратити право да признају кога хоће и шта хоће. Па и Косово. Али ће један од наших првих дипломатских одговора бити примена доктрине коју су и они у историји примењивали. Та доктрина се назива Халштајнова доктрина.Може се слободно рећи да је она имала кључну улогу у иностраним пословима СР Немачке од 1955. до 1969. године, те да је допринела да је данас Немачка јединствена.

Названа је по свом творцу, професору Валтеру Халштајну, бившем министру иностраних послова Немачке и првом председнику Европске комисије (1958–1967). На основу ове доктрине, тадашња влада СР Немачке (Западне), пошто је сматрала да она заступа интересе и оних који живе у „совјетској зони“, то јест ДР Немачкој (Источној), изјавила је да ће прекинути дипломатске односе са „државама које буду признале владу совјетске зоне“. Доктрина је подржана Декларацијом влада САД, Велике Британије и Француске исте године када је и проглашена. Прва земља на којој је ова доктрина примењена била је Југославија. СР Немачка је 1957. прекинула са њом дипломатске односе, а касније и са низом других држава. Иако је СР Немачка касније напустила ову доктрину, успостављајући дипломатске односе, прво са Румунијом (1967), а после и са Југославијом (1969), па чак и признала ДР Немачку (1972), ова доктрина је своје клице очигледно успешно пустила. ДР Немачка више не постоји, а Немачка је јединствена држава, чланица ЕУ.

Сличну доктрину и данас успешно примењује НР Кина према онима који признају Тајван као државу. Кина је прекинула или није успоставила дипломатске односе са земљама које признају Тајван, виртуелну државу у међународном правном смислу. Сигуран сам да ће овакви дипломатски потези НР Кине бити успешни и да долазе године када ће Тајван постати и де факто територија НР Кине.

Тако би требало да се понаша и Србија ако се случајно деси да албански сецесионисти прогласе независност, а да се нека држава усуди да то призна. Наравно, ова доктрина се може модификовати. Пре свега, таква евентуална држава никада неће бити примљена у ОУН јер ће тиме државе које то ураде прекршити резолуцију 1244 СБ за коју су и саме гласале. Потом, докле год се Русија бори за очување начела међународног права, тзв. држава Косово не може бити примљена у УН. Значи, држава ће бити инвалидна. Правне консеквенце за уговоре који ће се потписивати са том државом биће катастрофалне. Положај такве земље у најбољем случају може бити као положај Тајвана.

Према томе, процес преговора о аутономији Косова и Метохије треба држати под окриљем УН. Србија мора да реагује као свака суверена држава, која има сва права и дужности као и друге државе у међународном поретку. Па нека онда оне земље које се буду одлучиле за признање овакве евентуалне државе Косово бирају да ли желе да имају дипломатске односе са европском, демократском и цивилизованом земљом, чланицом УН, као што је Србија, или са једном виртуелном државом, под управом војних снага НАТО-а и Америке, пуном организованог криминала и међународног тероризма. Сигуран сам да ће се одлучити за прву опцију. Мислим да оваква национална политика води Србију у Европу. Тако ће и угледни професор Халштајн допринети процесу интеграције Србије у Европу, јер је он управо човек који је имао визије европског уједињења.