Одисеја кредита у шварцарцима – банкарска империја узвраћа ударац

Удружење банака Србије изашло је у јавност ових дана са тврдњом да је 60 одсто корисника ЦХФ кредита прихватило понуду банака.

На сајту Удружења може се наћи вест како се примена Закона о конверзији стамбених кредита одвија у складу са законом. Непознато је на којим чињеницама се заснивају те оптимистичне тврдње? Одакле податак о 60 одсто конвертованих кредита, ако се зна да је банка са највећим бројем активних ЦХФ кредита тек почетком јуна, непосредно пред истек рока за достављање понуда према Закону о конверзији, послала понуде својим клијентима.

Ни теоретски, корисници кредита нису могли да закључе уговоре о конверзији, јер имају рок од 30 дана да прихвате понуду. Све и да су хтели одмах да потпишу, то нису могли, јер им је банка одредила термин када ће се потписивање уговора обавити.

Питање законитости поступања банака у примени Закона о конверзији захтева подробну анализу. Неозбиљно је изаћи у јавност с паушалном тврдњом да се тај поступак одвија у складу са законом. Закон је многа питања оставио отвореним, а поједине банке додатно су „зачиниле“ ствар достављањем понуда за конверзију које обилују незаконитостима. Народна банка Србије издала је саопштење да прати примену Закона о конверзији на основу овлашћења која има према Закону о банкама и да може наложити отклањање неправилности које утврди према свим корисницима.

Из саопштења НБС не може се сазнати када ће коначно тај регулатор реаговати и да ли корисници ЦХФ кредита треба да чекају на ту реакцију, или треба да потпишу понуђени уговор по принципу узми или остави? Народна банка саветује корисницима да контактирају банку код које имају кредит и да у непосредној комуникацији с њом покушају да реше евентуална спорна питања. Kорист од тог савета може се најбоље оценити оном народном: „Сит гладном не верује!“

Право корисника на равноправан однос са даваоцем услуге и право на заштиту права и интереса су убројани међу основна начела Закона о заштити корисника финансијских услуга, за чију је примену такође надлежна Народна банка. У примени Закона о конверзији равноправност корисника кредита није обезбеђена, нити су њихова права и интереси заштићени.

Банке су припремиле понуде за закључење уговора о конверзији самостално, у виду типских уговора и послале корисницима на њихове адресе. Понуђени уговори имају карактер општих услова и формуларних уговора, јер банке на општи начин уређују бројна питања у тим уговорима и у виду унапред припремљеног формулара их достављају клијентима. Бројни корисници се жале како понуђени уговори врве од незаконитих одредби.

Тако се, на пример, у уговор уноси клаузула којом банка и клијент сагласно констатују да је уговарање валутне клаузуле у тренутку закључења уговора о кредиту било дозвољено и у складу са важећим прописима. Kао да то није довољно, у уговоре се уноси и клаузула којом корисник кредита изјављује како нема никаквих захтева или потраживања у односу на банку у вези са валутном клаузулом. Познато је да су многи корисници покренули спорове у вези са уговорима о ЦХФ кредиту по разним основама, а многи то тек намеравају да ураде. Банке изигравају закон уношењем клаузула са оваквом и сличном садржином, приморавајући кориснике да се унапред одрекну било каквих захтева или потраживања према банци.

Правници ће рећи да су те клаузуле ништаве, јер су супротне принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима. Велика већина корисника кредита која је правно неука то не зна, а они који знају осећају се понижено и уцењено, јер их банке наводе да потпишу уговор са незаконитом садржином. Kако ствари стоје, многи ће бити приморани да то учине, како би себи макар делимично олакшали тешку финансијску ситуацију у коју су запали отплаћујући кредит индексиран у ЦХФ.

Законом о конверзији је забрањено банкама да наплаћују било какве трошкове у вези са конверзијом. Поједине банке у плану отплате конвертованог кредита, који су доставиле заједно са понудом уговора, исказују ефективну каматну стопу у износу већем од номиналне каматне стопе. То заправо значи да су те банке ипак урачунале одређене трошкове конверзије и да њихов износ наплаћују клијентима кроз ефективну каматну стопу супротно закону.

Приликом доношења Закона о конверзији упућено је много критика на његову садржину. Kорисници ЦХФ кредита су замерили предлагачима што се закон не примењује на једнак начин на све кориснике. Укратко, од Закона највише користи имају они који су уговоре о кредиту закључили са дугим роковима отплате, јер се њима главница највише умањује. Такође, корисници кредита који су продали своје непокретности и исплатили дуг банци пре истека уговореног рока отплате не могу се користити погодностима које Закон даје.

На физичка лица која су подизала кредите ради набавке непокретности за привредну делатност се Закон такође не примењује, иако је врло вероватно да их је отплата кредита довела у ситуацију да морају да обуставе делатност која је једини или главни извор средстава за живот њихових породица. То значи да се Законом корисници кредита отворено дискриминишу. Шира јавност је оправдано замерала што држава из буџета издваја средства како би се банкама умањили „губици“ изазвани применом Закона.

Правни стручњаци су поставили питање усклађености Закона о конверзији са правним схватањем Врховног касационог суда, који је непосредно пре доношења Закона обнародовао став о ништавости уговора о кредиту индексираног у ЦХФ и правним последицама ништавости? Закон о конверзији одступа од правног схватања највишег суда, јер је начин конверзије ЦХФ кредита који предвиђа другачији – знатно је повољнији за банке.

Примена Закона о конверзији која је у току показала је и друге његове слабости. Законом нису предвиђени механизми да се корисници заштите од самовоље банака, а посебно пада у очи да недостају казнене одредбе за банке које Закон не примењују или га изигравају! У таквим околностима, малициозно звучи позивање Народне банке на овлашћења која има према Закону о банкама и упућивање корисника да са банкама споразумно реше сва спорна питања. Kад су то корисници кредита имали било какву преговарачку моћ у односу са банком да би могли да промене било коју одредбу уговора? И шта још треба да се догоди да би Народна банка у случају ЦХФ кредита почела да користи фамозна овлашћења којима „прети“ банкама?

Пише: Дијана Марковић Бајаловић, Данас.рс

Ауторка је бивша председница Kомисије за заштиту конкуренције