Инжењери са Електротехничког факултета раде не само у Европи него и у Америци, Канади, Аустралији, Новом Зеланду. Факултет је постао најцењенији бренд нашег високог школства.
Електротехнички факултет је до 1948. године припадао техничком одељењу Универзитета у Београду, а онда се осамосталио – постао је један од тридесет једног факултета, колико их Универзитет данас има. И постао је најпрепознатљивији и најцењенији бренд нашег високог школства. Јер инежењери овог факултета раде не само у Европи него и у Америци, Канади, Аустралији, Новом Зеланду.
После одсека за енергетику и телекомуникације отварани су нови одсеци за нуклеарну, па рачунарску технику – све до софтверског инежењерства. Некада се слушало 50 предмета а данас хиљаду.
Студент-продекан ЕТФ-а Татјана Николић каже да су студенти у четвртој години обавезни да одраде две радне недеље стручне праксе у некој фирми.
“Остаћу на катедри за електронику, то је већ у процесу, тако да је могуће да ћу већ од следеће недеље почети да радим као сарадник у настави. Докторат планирам да завршим овде”, каже Александра Лекић, најбољи дипломац, са просечном оценом 10.
Факултет сарађује са привредом на 160 пројеката. “Мајкрософт” у Београду има свој развојни центар, а неки партнери награђују и најбоље струдентске радове.
“Поносни смо што подржавамо и награђујемо оне који напорно раде и имају велике идеје. Оно што смо приметили у нашој компанији, Теленору, јесте да многи од водећих инжењера долазе са Београдског универзитета”, каже Ингеборг Офстхус, извршни директор технике “Теленора”.
Дипломирало је више од 19.000 инжењера, магистрирало и докторирало далеко мање, јер лако и брзо добијају стипендије и плаћене студије у иностранству, одакле се ретко ко врати.
Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета у Београду каже да је факултет највеће српско извозно предузеће.
“Деведесетих година смо скоро 100 посто извозили свој производ, а наш производ је био дипломирани електор инжењер. Данас још лакше одлазе него што је били пре десетак година јер ЕУ има уређен систем. Онда науче систем, науче језик, почну да их јуре компаније, нуде им посао, а пошто ова земља нема шта да им понуди, онда остану напољу”, каже Ковачевић.
У овом тренутку Србија за високо образовање одваја 0,9, а за науку 0,23 одсто бруто националног дохотка, док Немачка за образовање издваја седам, а за науку три одсто. Једно време су веома тражени били инжењери телекомуникација, док је данас популарна енергетика. Већина нађе посао у софтверу, било да је примењени или ситемски.
РТС
