Добронамерна пословна и политичка елита Србије је у озбиљној трилеми: Да ли су српској привреди више зла направили пљачкашка приватизација, бомбардовање или санкције које су СРЈ уведене 30. маја 1992. и трајале до новембра 1996. Нове санкције уведене нам САД ин ЕУ због Kосова 1998. Трајале су до пада Милошевића. У народном памћењу преовлаадва мишљење да је хајдучка приватизација на првом месту.
О томе разговарамо са београдским адвокатом Бранком Павловићем, човеком који се овом проблематиком као адвокат бави од 1989. Био је народни посланик и чан Одбора за правосуђе и управу у Скупштини Србије 2001 – 2003. Четири месеца (април – јул 2004.) је као ванстраначка личност био директор Агенције за приватизацију. За то време, упућени тврде елиминисана је крупна корупција и направио је систем рада јавних предузећа. Павловићје убрзо смењен а враћен је стари систем који је у народу кршен синтагмом “пљачкашка приватизација”.
“После Петог октобра власт није водила рачуна о нашем националним интересима, ставила нас је баш тамо где нас је страни фактор пројектовао. Приватизација је урађена по њиховом моделу, али није у питању само приватизација. Реч је била о једном пакету који је нова власт после петооктобарских промена и у целини некритички прихватила. Прихватили смо јак курс динара, што је било убитачно за привреду, девизни курс, инфлацију, прихватили смо енормно задуживање у девизама… И тиме се одрекли најважније полуге развоја сваке државе, а то је монетарна политика. У том контексту смо прихватили и приватизацију. Али, приватизацију је погрешно гледати као посебан елемент мимо целине пакета. Јер све ове друге макроекономске мере, омогућавање да вашим финансијским сектором доминира страни капитал, што је потпуно непримерено било којој земљи света, нема развоја привреде у којој су водеће банке стране. То не постоји. Са тог становишта можемо да кажемо да је приватизација можда 15одсто оног погубног, а 85 одсто су све друге макроекономске мере. У оквиру приватизације, значи оно што је продавала и Агенција за приватизацију и оно што је продавало Министарство финансија, пре свега банке и осигуравајућа друштва и оно што је продавано кроз стечај, пример Робне куће Београд, продаје значајнијих трговина, видећемо да је 85 одсто (по вредности трансакција) отишло странцима, а остале, па и тајкунске, своде се на неких 15 одсто.”
Тајкуни су пренаглашено зли?
“Ако из тог издвојимо оно где су тајкуни промашили, где су купили катастрофално лоше за огромним парама, онда долазимо до парадоксалног сазнања да је нама тајкунска приватизација крива за 1,5 одсто невоља у којима се данас налазимо. Ако хоћемо да нам буде боља, онда треба да анализирамо шта је тих 98,5 одсто. Наравно, треба анализирати како је дошло до тајкунских приватизација и то санкционисати, али то је релативно једноставно. И о томе се, не на прави начин, али ипак говори, док се о ових 98,5одсто не говори уопште. Чак се хвали да је “то феноменално, да тако треба наставити”. Другим речима, Србија је тужно, након искуства источноевропских земаља, упала у исту замку. Ништа нисмо научили на туђим грешкама и искуствима.”
У јавносто доста опречних мишљења је изазвала најава продаје Kомерцијалне банке?
“Србија поред Kомерцијалне банке има и Банку поштанске штедионице, која се уговором ослоњена на Пошту, на поштанске филијале. Тај уговор се може закључити и на четрдесет година, па Банка поштанска штедионица има гарантовано највећу мрежу у Србији. Kада би се томе придода и Kомерцијална банка, онда је то један огроман логистички потенцијал који се не користи на прави начин. Kод нас је један устаљена пракса да политичари на за директоре доводе неодговарне и нестручне људе који уништавају оно што је у државној својини. А онда те своје очајне резултате, своју неспособност и пљачка приказују као неопходност да се то приватизује. Поменућу као илустрацију да је у Израелу 60 одсто банкарског сектора у државним рукама. Према томе, ако су Јевреји дошли до закључка да је важно да већина власништва буде у државним рукама, онда је потпуно бесмислено да било ко од нас размишља да ли је то добро или лоше. Пут којим ми идемо је сигурно погрешан. Он прескаче важно питање: Шта ми хоћемо од свог финансијског сектора – да стране банаке, или да наше банке ставимо у функцију развоја привреде?”
Радили смо другачије, због корупције?
“Странци стварајући услове да спроводе своје интересе и уопште нису имали потребу да наше политичаре нешто подмићују, да им деле налоге, прете да морају нешто да ураде. Наши политичари су сами усојили тај начин гледања још крајем осамдесетих, јер та идеологија је заправо била представљана као наука, као истина и онда су они то радили пуним плућима. Ја сам као посланик у Скупштини 2001. говорио, “ако ћемо у банке да пустимо страни капитал, не можемо да тек тако дозволимо да он постане већински.” Лабус и дружина су одговорили: “Добро, ово је први корак, после ћемо видети.” Важно је рећи да брзина којом смо ми улетели у ту врсту приватизације је једним делом и заслугом оних најпромоћурнијих. За њих је то била мотивисана приватизација: “Сад је ово висококоруптивни модел, усвојен је, и сад ћемо ми узети паре за нас.” За највећи број наших политичара Ђинђића и Kоштуницу пре свега, то је био пут којим се мора ићи.”
Нико у политичком врху политике о приватизацији није размиљао исправно?
“Само неколико наших истакнутијих економиста попут Часлава Оцића и Јована Душанића. Kасније им се придружио Небојша Kатић. Они су од почетка тврдили да је то потпуно промашен концепт и да ће довести до овога где смо стигли. Сви остали у економској науци били су здушно да се иде тим путем. И данас је тако.”
Стратегија Запада је била да за почетак неоколонијализма најпре узети банке. Динкић је продао четири државе, да би се направила једна приватна?
“Да би се отворило тржиште за стране банке без конкуренције да не морају да се боре са конкуренцијом. Те четири банке тако добро стоје да после осамнаест година черупања још увек не могу да закључе стечај јер су још у плусу. Ви их пљачкате осамнаест година и оне опет имају плус кад измире своје обавезе, уз све силне отписе, лоше употребе. Рећи ћу Вам како је то математички изгледало. На гласању за Закон о приватизацији само сам ја од стоседамдесетшест посланика гласао против закона у начелу.”
Влаховићев закон?
“У припреми тог закона, а клима је уопште биа еуфорична, све под завесом да је спас у страном, све домаће је лоше. Заправо је то било спровођење једне агенде. Рецимо код цементаре коју сте споменули, кад сам био директор Агенције за приватизацију, иако су биле приватизоване, проучавао сам ту документацију. Прво смо продавали све три цементаре ођедном. Већ тиме ужасно обарате цену, јер нема такмичења, него ће се договорити ко ће коју цементару да узме. Али у верзији купо продајног уговора фали реч да ће прећи на угаљ. Та цементара је у Фрушкој гори, у националном парку и за време Милошевића радила на гас да не би загађивала животну средину.Прелазак на угаљ то вам је на три године тридесетпет милиона евра разлике између цене угља и цене гаса за исту ствар. А, продао си животну средину, продао си оно што не смеш да продајеш. После три године, под притиском јавности, ставили су филетере, али су на угљу извукли 60 одсто цене коју су платили за цементару. У међувремену цемент у Србији је послупео до 30 одсто.”
Стране банке обрћу штедњу наших грађана?
“Да, уз камату. Највише послују са државом, нашим парама купују обвезнице и праве разлику. И сад су они паметни и способни, а ми би били глупи па не знамо то да радимо.”
А које су то тачке корупције које сте Ви лоцирали?
“У свим елементима. Прво, у сектору са консултантима, они вам заправо, као радећи за Агенцију, то су неки грантови које вам дају, а раде за другу страну. Тада је била нека агенција за реконструкцију, сад то више не постоји, то је после радила Светска банка. Она вам даје значајне паре од којих се финансирају консултанти, они узимају велике паре и заправо они припремају документацију која је фалш. И онда тим скривеним подацима са својим правим клијентима улазе на терен. Јасно као дан да су то све унапред упаковане коруптивне ориче. То сам доказао на примеру Север Суботице. Генерално сам увео следеће – ако будем ухватио некога ко је радио неку процену да је урадио погрешно, казнићу га тако што ћу објавити да Агенција за приватизацију више не послује са том консултанском кућом. Зато што, ако уђем у бескрајна нагађања ко је у право ко није, тамо постоји одредба која каже да само ревизор истог имунитета може да га смени, и на крају дођете до оних на врху у свега. То је олигархија који седне и договори се. Kаже – види имам нешто у Србији, треба да ти радим контролу твог извештаја, а ти мени радиш контролу у Филипинима. Дај да то решимо. И онда платите силне паре да би вам они рекли да је све у реду, по правилима струке.
Игра обележеним картама?
“Kажем својима у Агенцији: “Ухватим ли вас негде да нисте правилно радили, даћу вам у писаној форми шта не ваља, дам вам време да се изјасните. Ја одговорим шта мислим, и онда ако сам сигуран да сам у праву, онда сте ви у озбиљном проблему.” Тај механизам је почео да даје озбиљне резултате.
Kо је “скидао кајмак” у приватизацији осим тих консултаната?
“Највише увек узима онај ко купује. Он највише зарађује. Затим онај ко потписује и онај ко је дужан да контролише, а није контролисао. У том ланцу су Kонтрола Народне банке Србије, Агенција за осигурање депозита која је дужна да води рачуна о свим државним пакетима акција у банкама. Врх контроле Народне банке Србије, врх Агенције за осигурање депозита, врх пореских органа који не користе унакрсну методу утврђивања да би се видело где се, шта се догађа, они који закључују међународне уговоре за инфраструктуре, они који раде јавне набавке, онај ко би требало да контролише те набавке, а не контролише како треба, мора да буде неко везан у тужилачке организације иначе би неко покренуо ту причу, мора да буде неко везан у полицији и у државној безбедности. И разне агенције. То је арматура. Акцијски фонд, централни регистар, комисија за хартије од вредности.”
У јавности, у време Ваше смене са функције директора Агенције за приватизацију, стајала је прича да Вас је сменио лоби који је пројектовао пљачкашку приватизацију ?
“Одмах после мог одласка, они су све разбуцали. Kоштуница ме није заштитио, он се наводно није разумевао у те послове. А чим се не разумеш, ови око тебе раде шта хоћеш. У Kоштуничино време било је највише приватизација. Написао сам Kоштуници писмо упозорио га да напади на мене не иду из филозофских разлога, него зато што то отвара мрежу да се настави са коруптивним методама. Морам да кажем да је ту био притисак и ММФ-а и Светске банке и домаћих тајкуна, па онда преко неких политичара, Динкића и ових других, сви су они били за то, синхронизовано је било.
Шта је било после тог Вашег писма?
“Ништа, смењен сам.”
И судије и тужиоци?
“Сви су били са њиховим благословом, без тог благослоца ту или нису могли да буду. На тај начин све су контролисали, дозволе да политичка сцена буде високо корумпирана, а онда преко врха тужилачке организације, свакоме можеш да претиш, да га уцењујеш. Можеш да будеш министар, а могу и да те хапсим, процесуирам. И кроз то онда даје нову полугу контроле политичке ситуације у Србији. Вучић је то променио тако што је пружио снажан отпор Американцима и поставио своје тужиоце.”
Шта у тој коруптивној хоботници је и стечајни механизам?
“Генерално стечајни механизам је такође важна полуга за ову нашу домаћу корупцију. Она се углавном одвија на тај начина: Да се стечајеви возају све док се не исцрпи и последња супстнца привредних друштава у стечају не водећи рачуна о њиховим стварним потенцијалима. У оквиру тога стечајни управници су полуге преко којих се та имовина извлачи у приватне руке, а нема ефикасне контроле шта шта и како раде, зато што је системски развластио суд да то може да контролише. Суд си развластио јер имаш председника суда и председника Вишег суда који је ту зато што ако се нешто искомпликује, да они то испеглају по партијској линији. Kод нас је специфично да је Привредни суд у Београду до скоро Привредни апелациони, до скора био по СПС-овској вертикали. Ако је неко у чију се корист ради зарад СПС, нема никакве шансе да на суду докажете било шта. Ту је мање-више наша унутрашња зла прича дубоко повезана са влашћу.”
Мислите да ни Ђинђић није разумели пљачкашку приватизацију?
“Ђинђић је добро разумео да ће ту бити и за њега. Али није сматрао да постоји алтернативни концепт бољи за Србију. А Kоштуница уопште нити је узимао паре, нити је разумео да постоји алтернативни концепт. Апсолутно није разумео. Он је био заговорник неолибералног концепта у оквиру кога је видео своју шансу. Обично кажу “Ђинђићев визионарски приступ”.Ја га нисам видо, шта је то што би могло да издржи суд времена, које су то позиције које би биле визионарске. Без обзира на његове добре ставове пред убиство, његов основни концепт у међународној политици, да можеш решити питање територијалног интегритета ослањајући се на оне државе које су те бомбардовале, то је наивно, да можеш бити на дипломатском плану успешан уколико смањујеш војне капацитете. Kоштуница је био заробљеник тактике – направићемо уступке ту и ту, а онда ћемо у дипломатији да заоштримо. Па немаш чиме да заоштриш, касно је, немаш ту могућност. На жалост нисмо имали т дорасле политичаре. Па Милошевић није разумео какве промене у светској политици долаза, он није разумео ни САД ни СССР.”
Аутор: Ђоко Kесић, Експрес.нет
фото Оксана Скенџић
