Timeo Danaos et dona ferentes

Аутор концепције “Новог светског поретка” Жак Атали утврдио је да ће у будућности бити формиране нове генерације “добитника” и “губитника” које ће настати у процесу сламања нација и националних држава. Однос између “победника” и “поражених” ће бити заснован на основу успостављања апсолутне и бруталне власти над читавим људским друштвом, од стране тајних центара моћи. Технологија политичке власти треба да буде изграђена на једноставном моделу. Као образац те власти може нам послужити Хазарски каганат (VII – X век после Христа), чији се легитимни владар користио свим благодатима царске личности, али реално није управљао државом. То су за њега радили други. Када би народни гнев због “неправилне владавине” достигао врхунац, њега су приносили на жртву – ритуално би га убили због очишћења света од скверни, а уместо њега на трон су уздизали новог легитимног владара.[1] Разлика се огледа у томе што у савременом свету слично ритуално убиство није неопходно.

Међутим, то је само спољна фасада модела управљања. Унутрашње полуге по Аталију, само и искључиво су економски мотивисане (духовне и моралне аспекте он категорички одбацује). За верзију Аталијеве мондијалистичке политике, која разматра само “економску реалност”, уопште није важно какав народ ће живети на одређеној територији – важне су једино стратешке рудне резерве. За њихово освајање Атали предлаже концентрично реструктуирање сваког региона у свету: учвршћивањем или стварањем нових “важних” центара, који ће око себе ујединити “неважне”, мање развијене области.

Погрешно би било мислити да је после завршетка локалних ратова Балкан доспео на периферију светске политике.Напротив. На његовом примеру сада се пробају не мање важни, него и веома опасни модели, којима се утиче и управља унутрашњим процесима. Тако су Ж. Атали, З. Бжежински, Џ. Сорош и други идеолози глобализма, не једном указали на неопходност замене демократије господарењем елите – владајуће групације. У суштини се ради о диктатури “управљача” која се спроводи уз помоћ моћне “димне завесе”, демагогије и популизма у контролисаним медијима. Њихов “начин деловања” предвиђа максималну усредсређеност свих организационих ресурса у рукама малог броја лидера. Тада се за реализацију конкретних циљева у регионима са стратешки важним и изузетно богатим природним ресурсима, користи моћ државе.

У Србији је етапа обезбеђења стабилности и поузданости “управљачког система” успешно завршена. Формиран је практично јединствен корпус владајуће политичке елите (као и опозиције на “резервном положају”) орјентисане на процесе евроатлантских интеграција (процес ступања у ЕУ је неодвојив од директне или посредне сарадње са НАТО), који исходе из позиције “политичког реализма” (који подразумева ћутљиво признање независности Косова). У складу са споразумима постигнутим у Бриселу, административни прелаз на Јарињу практично функционише у режиму државне границе Србије са Косовом. Упркос званичним гаранцијама Београда, косовска царинска служба убира таксе и дажбине за робу намењену северу покрајине. То јест, косовска царина функционише без икаквог ограничења свог пуномоћја. А 12. децембра је предузет моћан одвлачећи маневар – ухапшен је М. Мишковић власник приватне компаније “Делта”. Почела је истрага рада актуелних министара “који се налазе на Мишковићевом списку”.[2] На тај начин су се у фокусу друге етапе нашли и учесници владајуће коалиције. Могуће је да ће се уз помоћ “борбе против корупције” поставити задатак њеног распада и формирања нове владе. Или “стопирања” уцењивања првог ешалона, како би они показали “већу кооперативност” по питању Космета. Ако говоримо професионалним језиком специјалних служби – немогуће је заврбовати човека који нема основа за врбовање… Тако се, на овај или онај начин, читава вертикала власти консолидује у процес евроинтеграција и обезбеђује се максимална контрола на српско-косовској магистрали опште контроле управљања балканским процесима.

Истински смисао усмереног деловања сличних “управљачких група”, у складу са логиком њиховог формирања, јесте политика националног самоуништења. Пошто јавни и тајни центри моћи Запада на циничан начин поздрављају само то што доноси корист њима самима, тада се и према пројавама њиховог одушевљења треба односити крајње опрезно. Тако је 15. децембра британски “Еconomist” публиковао веома индикативан чланак, који представља недвосмислену посланицу западним политичарима: однос према српским властима треба променити на кардиналан начин. Основна теза је – нова српска власт се показала потпуно другачијом од очекивања Запада.Када је Томислав Николић, који је до 2008. године био члан “екстремистичке националистичке партије која је сејала мржњу”, постао председник, а Ивица Дачић премијер “националисти су били усхићени, либерали разочарани, а Руси задовољни”. Сви су очекивали да ће нова власт предузети напоре директно супротне тешком раду претходне владе у смеру североатлантског приближавања НАТО пакту. Међутим, представници нове власти учинили су неочекиване ствари. Томислав Николић је 9. децембра упалио свећу у беогардској синагоги на јеврејски празник Ханука; гостима, међу којима је био и муслимански верски вођа он се обратио “са похвалним речима пуним толеранције”. “Economist” са задовољством констатује: ради се о појави нове политичке личности! Наглашава се да Николић очигледно побеђује у поређењу са Тадићем, пошто “Николић ужива у улози човека који понекад стави озбиљну примедбу, али не прети”. Ништа мање ласкавих карактеристика није отишло на адресу Ивице Дачића: “бивши аташе за штампу Слободана Милошевића, неочекивано је спреман за сарадњу”. Примећује се да је преговарачки процес који је започет у марту 2011. године, подигнут са техничког на политички ниво и развија се “неочекивано добро” – 10. децембра је отворен пролаз на пограничним КПП. То је “разбеснело” националисте и СПЦ. Али је господин Дачић “доста храбро” рекао Србима да је Косово изгубљено и да треба само тражити начине за постизање споразума, који ће обезбедити будућност српској мањини на Космету.[3]

Све у духу уобичајене западне пропаганде, чије су тврдње далеко од стварности колико небо од земље. Теза о обезбеђењу права српској мањини у “Републици Косово”, подсећа на последње конвулзије пред неизбежно падање у таму. Ради се о томе да Приштина не предвиђа постојање српске мањине на “албанској територији”, ни на југу, ни на северу. Шиптарске власти на Космету су – пројект Запада, у коме се негују и подржавају криминогени фактори (“пси рата” ОВК – Тачи, Харадинај, Чеку – као владајући тријумвират). Задржати сараднике тријумвирата да не чине насиље над Србима, практично је немогућа мисија. На југу, они су се практично већ изборили са проблемом повратка избеглица. Као и увек, уз помоћ претњи и насиља. Од оних Срба који су били протерани са територије Космета (њих је, само по званичним подацима, више од 250 000), вратило се отприлике 10%. Но, тамо их је сачекала незавидна улога – нема никаквих гаранција за имовинска права, а перспективе да се нађе запослење равне су нули. Систематски напади Албанаца који су мотивисани националном мржњом, пљачке и спаљивање кућа – представљају уобичајене појаве са којима се сусрећу Срби. Убиство породице Јефтић у Талиновцу – представља најочигледнији пример како се Приштина односи према онима који се покушавају вратити својим духовним светињама и огњиштима предака. Колико је било примера повратка српских избеглица на Космет, које су морале поново да беже због криминогених околности. Срби и дан данас настављају са продајом своје имовине. Међународне организације – КФОР, НАТО, УНМИК, ЕУЛЕКС – само доприносе учвршћењу етничких и имовинских промена, које су се десиле као последица војне интервенције НАТО на СРЈ. Срби јужно од Ибра су обесправљени и немоћни, немогуће је зауставити процес асимилације. “Министар у влади Косова по питању избеглица” Р. Томић, примећује да “ако северу покрајине српске власти још и удељују неку пажњу, то се 100 000 Срба јужно од Ибра, у овом тренутку осећа потпуно одбаченим”.[4] Са наше тачке гледишта, више је него вероватно да ће решавањем “проблема севера” покрајине на начин који ће задовољити услове Запада – судбина северњака, исто као и јужњака, у потпуности зависити од милости тријумвирата Чеку, Харадинај, Тачи. Таква рачуница ни једном здравомислећем човеку не може пасти на памет. Задатак ће бити решен на следећи начин – предео богат рудним богатствима, “биће очишћен од Срба”. Што ће омогућити “процват” новог “Балканског центра” – Приштине, која ће контролисати регион и њеном натовском муницијом преузимати контролу над економским објектима.

Истовремено док Запад покровитељски тапше по раменима представнике нове владајуће коалиције, српска јавност је препуна незадовољства – да ли је народ дужан да трпи бесконачна понижења и уништење српског народа који живи на Космету? Мишљење је већине да Србији желе да одузму све што поседује. Осим тога, западни политички технолози више него добро знају да Србија за Русију, без имало претеривања, има изузетан значај. Због тога, без обзира на све – да ли ће Србија приступити ЕУ или неће – Запад ће се са Србијом обрачунати као са руским савезником. У вези са тим, ради одстрањења толико очигледне асиметричности у узајамним дејствима Србије са Западом, поред успешне економске и тек започете војно-техничке сарадње са Русијом, “као ваздух” је потребна активизација и координација напора на спровођењу активног и плодотворног политичког дијалога на свим нивоима – од друштвених организација, до парламентарних и међународних организација. Иницијатори могу бити и руске и српске организације. Времена за губљење више нема, перспективе трансформације Србије у Београдски пашалук више су него очигледне. Асиметрични процеси у духу мондијалистичке геополитичке доктрине, заправо блокирају развој земаља Балканског региона и лишавају их могућности развоја, спречавајући истинско елиминисање садашњих изазова и претњи и успостављање праведних односа и стабилности у региону.