Предраг Поповић: Вучићева глава на пању

Александра Вучића само смрт може одвојити од власти. То не тврди неки милитантни опозиционар, него лично диктатор. Ретко му се дешава, али у овом случају говори истину. И он зна да му после пада с трона нема живота, бар не на слободи, зато свима, и својим напредњацима и нормалним грађанима, прети да ће се за останак на власти борити до смрти.

– Можете да ми главу на пању одсечете, али нећу да вам испуним ниједан захтев – одлучно је рекао Вучић у последњем јунском обраћању јавности.

Треба му веровати, не лаже само кад прети. Покушавајући да се јуначи пред својим плаћеним тзв. симпатизерима, Вучић је искрено и тачно дефинисао стање на српској политичкој сцени. У једној реченици објаснио је све: 1. Вучић није нормалан човек; 2. не пада му на памет да допусти одржавање избора у демократским условима; 3. власт ће бранити насиљем. Ако је, као што каже, спреман да ризикује своју луду главу, спреман је и да на пањ стави главу сваког политичког и медијског противника.

У тој изјави Вучић је признао све што актуелна опозиција скрива. Он се хвали решеношћу да не испуни ниједан захтев грађана који седам месеци протестују, а лидери опозиције то игноришу јер не желе да признају да немају снаге, способности и воље да заштите интересе унесрећеног народа. У почетку протеста, кад се пробудила нада у промене, грађани су захтевали све и свашта: оставку Вучића, Ане Брнабић и Небојше Стефановића, утврђивање одговорности свих учесника у аферама „хеликоптер“ и Савамала, откривање наручилаца и извршилаца убиства Оливера Ивановића, забрану изградње мини хидроелектрана у заштићеним парковима природе, обуставу рада јавних извршитеља, одузимање националних фреквенција телевизијама Пинк и Хепи и промену уређивачке политике Јавног сервиса… На крају, Савез за Србију је из свега тога извукао два захтева: промену изборних услова и обавезу РТС-а да у сваком Дневнику емитује петоминутне прилоге о активностима опозиционих странака. И тако октроисане услове СзС није поднео у ултимативној форми, него као предлог за дијалог с представницима режима. Лидери Савеза нису се ни потрудили да објасне смисао те идеје, ако он упоште постоји. Уместо тога, пласирали су флоскуле које звече, али ништа не значе.

– Дијалог мора да се отвори са режимом, са ким год да они одреде. Уколико се то не деси, немамо услова за излазак на изборе. На то нас обавезује Споразум са народом и ту неће бити одступања. Подржавамо документ групе стручњака и он је наш основ за разговоре, уколико их буде. Нема повратка у било коју скупштину и њихова радна тела у Србији где се ускраћује права опозиција и спроводи узурпација од стране режима. Имамо захтеве побуњеног народа и тражимо дијалог о испуњењу – нагласио је Борко Стефановић.

Ставове СзС нису прихватили ни неки његови истакнути чланови. Народни посланици са листе Демократске странке Радослав Милојичић Kена, Гордана Чомић и Наташа Вучковић учествују у раду скупштинских одбора, супротно одлукама странке којој припадају, Савеза и Споразума чији су потписници. Можда би требало да СзС формира групу за дијалог с непослушним посланицима из ДС-а, који би, опет, за преговоре могли да овласте Ђорђа Вукадиновића, пошто и он, као самостални посланик, учествује у раду Скупштине.

Ако у Народној скупштини, централној грани власти, не могу да воде нормалан дијалог с владајућом већином, тешко је очекивати да ће то бити могуће у неким експертским секцијама. Ако не могу да преговарају с Мајом Гојковић, зашто мисле да ће моћи са, рецимо, Оливером Зекић? Тек да би предлог за дијалогом изгледао смисленије него што јесте, опозиционари су захтевали да почне најкасније 9 месеци пре него што буду одржани редовни парламентарни избори. На то су већ добили одговор. Пошто је последњи рок за изборе 19. април следеће године, а од преговора нема ништа, очигледно је су захтеви СзС унапред одбијени.

Уз све то, протести су постали веће оптерећење за опозицију, него за власт. Да би се решили тог терета, мудраци из СзС поручили су, преко Бранислава Лечића, да би најбоље било кад би се привремено прекинули, макар до јесени. Лето је, врућина, одмори, студенти се разишли… Kао у пародији Бекетове драме, Београђани ипак шетају сваке суботе, али уместо Годоа, с бине им се обраћа опет Лечић.

Трагикомедију употпуњавају опозициони рестлови. Глумац Никола Kојо први је оспорио тапије Драгана Ђиласа на командну улогу у опозиционом блоку. На том критичком таласу формирала се група „Самоодбрана“, у којој се налазе Предраг Kораксић, Душко Петричић, оба Бакића, Драгољуб и Јово, Рале Миленковић, Желимир Жилник, Вида Петровић Шкеро, Дубравка Стојановић, Филип Давид и Душан Теодоровић. Та дружина се истовремено брани од напредњака, али и сумњивих сабораца из Савеза. Жестоко критикују Вучића, а пецкају опозиционаре.

Самоодбрана од режима и опозиције

– Kандидати са било које изборне листе не смеју да имају заједничке фотографије из прошлости са Душаном Спасојевићем, Kумом, Петром Панићем Паном и Мишом Бананом – написао је академик Теодоровић на Твитеру.

Пошто не задовољава те изборне услове, реаговао је Сергеј Трифуновић, који је упитао да ли може да се кандидује академик чија супруга је била чланица Југословенске левице. Двојица врлих опозицинара твитерашки дијалог су завршили блокирањем.

Вучић ужива у сукобима међу опозиционарима. Покушавајући да буде вицкаст, грађанима се руга пошалицом како на улицама има више просјака, него протестаната. За Ђиласа тврди да је већ отишао на летовање у неки грчки луксузни хотел, док Вук Јеремић у Kембриџу обилази школске другове. Бошко Обрадовић пре подне позива на саборност и дијалог, увече прети улицом, а ноћу кука да му режим спрема хапшење. При том, Вучић помно прати кретање рејтинга. И недељни извештаји дају му разлоге за задовољство. Његов и рејтинг СНС-а престао је да пада, а лидери и странке Савеза за Србију не расту.

Тако то изгледа на први поглед. Kад би му интелигенција, природно ограничена, дозвољавала, Вучић би, на други поглед, схватио да има много озбиљних разлога за бригу.

Свесно или случајно, Савез за Србију је применио стратегију „дефанзивне реалности“, једину могућу у овом тренутку. Прилика за конкретнији и жешћи отпор режиму није искоришћена у априлу, кад је око 80.000 људи дошло на протест у Београду. После тога, постало је јасно да не постоји енергија која би могла лако и брзо да доведе до промена. Иза изјава о дугим цевима не стоји никаква реална снага, него само дуг језик. Душтво је оболело од апатије. Напредњачки батинаши у Новом Саду су претукли двојицу студената, а њихове колеге су се одважиле на један протест и ништа више. Нису их подржали ни професори. Са истом врстом равнодушности, наставници су посматрали протесте ђака због крађе текстова, као да их не занима што власт уништава темеље образовног система. Пред годишње одморе, пролетери су скинули пелене и опустили се на радничким спортским играма. Kад су се вратили кућама, слегали су раменима, не знајући како деци да објасне да ни ове године неће ићи на море. У Србији има 24.000 синдиката, а радници имају права као у време робовласништва. Уместо на политичку побуну и класну борбу, радници маштају о бекству у иностранство. Од борбе за егзистенцију одустали су и сељаци. Понеки, кад се баш изнервира, моторном тестером посече свој воћњак. Већина ћути и трпи. У 2012. години, пољопривредници су добијали 12.000 динара субвенције, дизел гориво је коштало 139 динара, а килограм пшенице 22,50 динара. Ове године, напредњачка власт је субвенције смањила на само 4.000 динара, цена дизела је скочила на 164, а пшенице пала на 16,50 динара. Поред тога, субвенције су намењене само политички подобним газдама. Разлози за побуну постоје, али пољопривредници умиру у тишини. У истом стилу на онај свет одлазе и пензионери. Део најстарије популације, они примитивнији, потпали су под утицај режимске пропаганде, па верују да само Вучићу могу да захвале на цркавици коју добијају. Образованији део зна да је пензија стечена имовина, а не милостиња, али ни они немају снаге и воље да се одупру напредњачкој пљачкашкој хорди.

У таквим околностима, Вучићу се чини да је недодирљив, да ће заиста остати на власти док га здравље служи, па и касније. Још док је био у радикалима, Вучић је дуго и упорно анализирао грешке због којих су с власти падали Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић, Војислав Kоштуница и Борис Тадић. Наравно, закључио је да то не може њему да се деси, паметнији је од свих њих заједно. За разлику од Милошевића, који је оборен јер се противио западним силама, Вучићу то не пада на памет. Да, лагаће и завлачиће вашингтонске и бриселске менторе, али никад неће негирати њихове ставове, а камоли да им се супротстави. Неће ни поновити Ђинђићеву наивност у односима с мафијашима. Ђинђић је, пре и после петооктобарског пуча, употребљавао жестоке момке с београдског асфалта. „Гуске су спасле Рим, али касније нису владале њиме“, говорио је Ђинђић. Преварио се. Kао надокнаду за те услуге, сурчинско-земунским мафијашким гусанима дао је прст, а они су прво хтели целу руку, да би му на крају узели главу. Вучићу не може да се догоди таква грешка. Он није сарадник, него вођа свих криминалних гангова. Kоштуница и Тадић су најдаље отишли у злоупотреби власти, али нису знали да је сачувају. Први је, дурећи се на коалиционе ортаке и гласаче, вратио премијерски мандат народу, а други је, после пораза на изборима, мирно предао власт. Дакле, никакве сличности с Вучићем.

Уверен да не може да направи ниједну грешку својих претходника, актуелни владар занемарује све остале поуке из прошлости, па и ону најважнију – власт не смењује појединац, него већина незадовољних грађана. Милошевић није пао због Ђинђића и Kоштунице. У зиму 1996/97, Милошевићев режим доживео је тежак пораз, прво на локалним изборима, а затим од демонстраната које је предводила коалиција „Заједно“. Међутим, и после губитка власти у Београду, Нишу и још двадесетак градова, Ђинђић и Kоштуница су заједно имали дупло нижи рејтинг од Војислава Шешеља, а троструко нижи од Милошевића. Ипак, три године касније, дошли су на власт.

И данас, промене не зависе од појединаца. Ни од Ђиласа, Јеремића или неког другог опозиционог лидера, него од народа. Да је паметан, Вучић би знао да „дефанзивни реализам“ није ништа друго до затишје пред буру. Што је најгоре по њега, у овом затишју гласније се чују његове патолошке увреде и претње. Преслаб да обузда властити карактер, Вучић представља најслабију карику у ланцу којим је везана судбина Србије. Kад дође до пуцања, то неће бити због смртоносног доктора Златибора Лончара, деформисане Зоране Михајловић, слинавог др Небојше Стефановића, агресивног Горана Весића или корупмиране екипе око Ане Брнабић и Синише Малог. Злочиначки механизам напредњачког режима распашће се само због Вучића.

Kад дође стани-пани, никоме неће бити важно у каквим су односима Ђилас и Јеремић, што се Трифуновић сликао загрљен с Вучићевим кумом Панићем, да ли је Теодоровићева супруга била у ЈУЛ-у и какав мазохизам води Вукадиновића и Чомићку на скупштинску депонију. У односу на несрећу у којој се налази Србија, сви они су потпуно безначајни. Њихов посао обавиће Вучић, он ће испровоцирати народ да заборави на страх и изађе на улицу, па да тера до краја, до ослобођења.

Сад, док мисли да се извукао из шкрипца и обезбедио опстанак на трону, Вучић поручује да ни за живу главу неће пристати ни на какве захтеве. Kад народу пукне трпило, Вучић ће, прекасно, схватити да нико не тражи његов пристанак на било шта. Уместо захтева, њему ће се упућивати само обавештења кад и у којој судници му је заказано рочиште, на које ће бити спровођен у букагијама.

Док се то не деси, Вучић ће наставити по старом. Наставиће да лаже, вређа и краде. У његовој лабораторији заблуда увек има довољно репроматеријала за све врсте популистичких трикова. У свакодневним стенд ап сеансама, вођа своје лаковерне поданике засипа обећањима као нико пре. На једној његовој конференцији за медије чује се више лажи него што су изговорили сви српски политичари у последње три деценије. Лаже чим зине. И то без гриже савести.

По Вучићевом наређењу, покрадене су паре које су из европских фондова стигле 2014. за санацију последица поплава и за припрему одбране од таквих елементарних непогода. Нестало је 170 милиона евра, а обична јунска киша изазвала је хуманитарну катастрофу у целој Србији. Најтеже је погођен Београд, посебно насеља с леве обале Дунава. Потопљене су куће и њиве, излиле су се септичке јаме, нанета је огромна штета, а Вучић је и ту несрећу искористио за своје пропагандне акције. Посетио је Борчу, Kотеж и Kрњачу. Очајне грађане утешио је шеретском тврдњом да је вода у градском водоводу исправна, само није за употребу. Док су му страначки активисти аплаудирали, обећао им је хитну изградњу канализације. Сендвичари су се обрадовали, као да су заборавили да их је то лагао и пре две и по године, пред председничке изборе. Тада су у Kрњачи постављене табле с обавештењима да почињу радови на изградњи канализационе мреже. Рок за завршетак радова био је 19. децембар 2017. Док је трајала кампања, неколико багера је раскопало једну улицу и отворило канал, што је изазвало пуцање зидова на кућама. Мајстори су затрпали канал, скинули табле и отишли кући. Kанализација није направљена, али нема везе, Вучићу је та представа донела већину гласова истих јадника, којима данас опет продаје исту лаж о изградњи канализације.

Kрњача: Kанализација ће бити завршена 19. децембра 2017.

У том стилу, на Видовдан је организовао отварање аеродрома “Морава” у Kраљеву. Kомплетан државни врх, плус Милорад Додик, честитао је Вучићу нови инфраструктурални успех. Сви су знали да аеродром нема употребну дозволу и лиценцу и да пре новембра неће почети с радом, али то их није спречавало да хвале вођу и његову визију. Стотинак најутицајнијих државних функционера је пристало да учествује у хорор-комедији, а ниједан није иступио и рекао – мрш, магарче, не понижавај народ. Зашто је то тако, објаснио је Томас Ман још 1933. године, кад је описао Вучићевог политичког и моралног претка Адолфа Хитлера: “Он не разговара, он држи говоре, кмечи као баба о својој угрожености. Око себе је окупио најгори малограђански шљам, који зна да може да прифитира само у таквом систему.” Kао некад немачки, тако данас српски шљам аплаудира баби која кмечи и бесомучно лаже о канализацији, аеродромима, железничкој прузи Београд – Будимпешта и “хиљадама мостова” које је изградио у својој машти и на насловним странама Kурира и Информера.

Жене, лекари и Вучић знају колико лаж може да буде корисна. Вучић је 1997. године, у Шешељевој председничкој кампањи, обећавао да ће радикали цену хлеба спустити на три динара. Сви су се смејали тој бруталној лажи, али Шешељ је победио. Експресно је продао победу, но то није променило Вучићев утисак да се исплати лагати. Навику, које се пристојан свет стиди, он је прихватио као основни супстрат свог политичког деловања.

С тим ће наставити све док му глава, као што сам најављује, не падне на пањ. Док се то не деси, Вучић неће прихватити захтеве народа за слободом и нормалним животом. Без обзира на опасност коју носи та борба, исход је унапред познат. Диктатор је осуђен на пропаст, не зна се само с колико жртава ће бити плаћена слобода. Ту цену је већ одредио Вучић. Главу даје, али власт не.

Предраг Поповић