Кина је највећи светски зајмодавац и последња истраживања показују да је од 2000. до данас одобрила више од 700 милијарди долара разних кредита, који, неретко, нису ни забележени у разним званичним статистикама, а износи кредита у појединим државама премашују и четвртину њиховог БДП-а.
У мање од двадесет година, износ кредита, које је Кина одобрила другим државама, премашио је 700 милијарди долара и тренутно је више него двоструко већи од износа зајмова које су заједнички одобрили Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка.
Импресивна бројка произлази из података које су, у недавно објављеном истраживању, прикупили немачки економисти Себастјан Хорн и Кристоф Требеш и њихова колегиница са Харварда Кармен Рајнхарт.
Троје стручњака објединило је информације из десетак разних извора, који су последњих деценија пратили темпо кинеског одобравања зајмова, донација, улагања и других финансијских трансакција и дошли до закључка да се око половина тих трансакција чак ни не види у званичним статистикама, односно ни ММФ ни Светска банка не знају за њих.
Истраживање тако поново буди сумњу, која се с времена на време јављала последњих десетак година, у то да су се поједине државе превише задужиле према Кини и да би, због тога, она на њих могла да врши политички и економски притисак.
Један од разлога за то што о кинеском кредитирању није лако наћи поуздане податке је тај да Кина одобрава зајмове из више извора и на више начина. У улози зајмодавца тако се понекад нађе сама држава, понекад нека од великих, тамошњих, државних банака, кредите некад одобре кинеске, државне компаније, новац зна доћи и из државне помоћи или из фондова креираних специјално за поједине велике иницијативе и споразуме.
Такође, зајмове неретко заједнички одобрава више агенција или институција. Исто тако, споразуми између Кине и других држава, уз класичне кредите, често попримају разне друге облике финансијских улагања.
Као пример може послужити информација да Кина није пријавила Банци за међународна поравнања, својеврсној централној банци свих централних банака, кредите које је одобрила Венецуели, Ирану или Зимбабвеу, успркос томе што је те државе, последњих година, издашно кредитирала.
Аутори студије нагађају да разлог лежи у томе што Кина одобрава кредите директно кинеским извођачима који су ангажовани на пројектима у страним државама, како би се избегао ризик да владе држава потроше новац на нешто друго. Како те државе са кинеским извођачима имају склопљене уговоре, којима плаћају њихов рад, тако се ипак ради о кредитирању држава али индиректном.
Подаци истраживања показују да педесет највећих држава дужника у просеку дугује Кини износ у нивоу 17 одсто бруто домаћег производа (БДП). Тај удео је 2005. године износио тек један одсто.
Међу државама које су најоптерећеније обавезама према Кини налазе се мале и острвске државе попут Џибутија, Малдива или Тонге. Тако Џибути дугује Кини износ који се приближава износу читавог годишњег БДП-а, Тонга око 42 одсто, а Малдиви нешто више од 30 одсто. Али, у групу оних који дугују Кини износе веће од четвртине БДП-а улазе и Киргистан, Камбоџа, Нигер и Република Конго.
Интересантно је и то да се међу државама које су оптерећене дуговима према Кини налази и добар део оних које су почетком прошле деценије, након низа проблема, успеле да испослују отпис старих дугова разним другим, богатим, страним кредиторима. Захваљујући новом задуживању, према источноазијској економској велесили, део њих се опет налази на путу у сличне проблеме.
Истраживање је открило и да Кина није толико строг зајмодавац, каквом је до сада сматрана. Од 2000. године, у више од 140 наврата, реструктурирала је разне зајмове или их је једноставно отписивала.
Иако је спремна на преговоре, Кина у шездесетак одсто случајева одобрава кредите по вишим каматним стопама и с краћим доспећем него што би то државе оствариле с другим међународним кредиторима који уговарају повлашћене услове.
Такође, Кина често тражи да поврат кредита буде осигуран приходима који се остварују из продаје разних сировина којима располажу земље дужници.
Објављено истраживање је врло добар додатак досадашњим анализама и даје нешто конкретније упориште за процене могућег будућег политичког или економског утицаја, који би Кина могла да оствари у иностранству.
Неки процењују да би успоравање кинеског, економског раста полако могло да успори и њено одобравање иностраних кредита и да би се ситуација у средњем року могла стабилизовати.
Али чињеница да су у студији обрађени подаци за готово пет хиљада разних трансакција, склопљених у раздобљу од 1949. па све до 2017., показује да се ради о енормном броју разних фактора чије је кретање немогуће предвидети, а историја нас учи да њихов утицај обично осетимо у најгорем могућем тренутку.
Интермагазин.рс
