Пише: Милош Чернишевски

“Пред унезвереним и упорним говечетом које воде на клање, сељак носи руковет сена. Идући за тим сеном које му непрестано измиче, говече брзо стигне на кланицу, где га већ чекају касапске руке и конопци. О недостижну шаку сена отару крвав нож којим говече закољу”

Иво Андрић

Да сам на месту евро-атланских званичника, већ бих се дебело замислио над својим намесницима у врху српске власти. Јер, ако су тек ретки међу нама, још са првим милосрдним “Томахавцима” схватили праву природу империјалне демократије, намерене да заувек отме јужну српску покрајину, а од ове земље направи своју колонијалну прћију, сада, 12 година касније, више оправдања једноставно нема. Узалуд им је његова покојна екселенција хер Цобел доборнамерно давала инструкције, узалуд труд толиком амбасадорима, узалуд су им на крају крајева пре неки дан Хојер, Филе, Дежер, Шварценберг, Гордон, хотелска баба-сера и ко све не…у сред окупираног и пониженог Београда, у четири ока, родитељски читали буквицу да се мора дати Косово ако се хоће у ЕУ. И нису сви они без разлога излазили у јавност да путем конференције за новинаре то и лично саопште својим српским поданицима. Јер, конобари из “Хајата” нису још ни поспремили столове, а њихови пулени су пожурили да нам саопште да нас наши “западни партнери” уствари – лажу. Зар је то хвала за онолике сегединске курсеве?

Додуше, ово додатно распамећивање ионако слуђеног српства, од стране његове отуђене елите, није без разлога. Сећате се оне чувене председникове изјаве, шта ће он, “просрпски”, одабрати, уколико буде стављен пред избор између Европе и Косова? Сад, кад је дошло “стани-пани”, председник треба да се изјасни. И није ствар у томе да смо и тада знали да ће, између једног обећања датог странцима, и сасвим супротног, датог сопственом народу, једно (зна се и које) морати бити прекршено, па се у ту сврху посеже за сулудим експериментом званим “промена културног модела”. Не, ствар је у томе да је председник у тој причи дошао до тачке преокрета, последњег места у коме може бити засејано семе будуће српске слободе.

За “мрежу школских другова” која у овом пустошењу народа и државе (ваљда) види пут у неко благостање, не схватајући при том да у западним плановима нема места за српски добитак, него да смо већ увелико у позицији оног говечета из чувене Андрићеве приче – за њих дакле нема више назад. Та екипа се, као уосталом ни њена лажна опозиција, на тој тачки неће зауставити. У њој, међутим, семе будуће српске слободе, може бити посејано. Када (и ако) једног дана буде створена аутентична српска опозиција (а то свакако неће бити она која је, као и власт, још у дилеми да ли нас Европа посматра са Косовом у саставу или без њега), иста ће морати да скине рукавице. Она не сме кокетирати са бирачима на тему сулуде евро-унијатске мантре и мора јасно да каже следеће две ствари:

1. Улазак у ЕУ више није српски циљ
2. Свака одлука донета од стране актуелне власти, по питању Косова и Метохије, а у супротностима је са српским националним интересима, само је привремена, и биће суспендована истог тренутка када национална одговорна власт дође на чело земље.

Врема је да те идеје допру до јавности, време је да заживе, да нађу плодно тле, време је да крене српско отрежњење од еуро-атланске бајке на чији олтар је жртвовано целокупно национално постигнуће, а да за узврат није добијено ништа. Те идеје ће, ако је у овом народу преостала и трунка животне енергије, наћи пут. Јер, Косово није само идеја и емоција. Косово су и природни ресурси, наши сопствени ресурси које не морамо никоме да плаћамо. И којих сада треба да се одрекнемо да би нам било боље. Не постоји земља која је изложена територијалном сакаћењу и отимању ресурса, а која може да очекује економско благостање. Просто, не бива, али промоција ове истине очито тражи другачије методе, својствене стању ове уморне нације.

Жалосно је да за сада постоји само једна маргинална странка, са малом медијском проходношћу, и неразвијеном страначком структром која отворено заступа ове идеје (и без сумње стога пред забраном). Много већи одјек био би постигнут ако би са овим идејама у јавност изашла нека од постојећих “опозиционих” странака. Одоговор на питање зашто то не чине прилично је једноставан. Оне су део система.

И још нешто. Не палите се на приче како би Србија била упропаштена интеграцијом локалних Албанаца. Разбијачи српске државе из њихових редова ће када ово буде завршено ионако бити на неком другом месту. Србија држи тапију на Космет у својим рукама, без нас све је само кула од карата, знају то они који га отимају итекако добро. Ово је наша земља, и овде ништа није готово док ми тако не кажемо !

{ Видовдан }