Након Христове смрти, Пресвета Богородица остатак живота провела је у дому апостола светог Јована.
Српска православна црква и верници данас славе Успеније Пресвете Богородице, празник који је у народу познатији као Велика Госпојина.
Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: „Поштуј оца свога и матер своју“ показао је својим примером како треба поштовати своју мајку. Висећи на крсту у мукама, Он се сетио своје Мајке и показујући на апостола Јована рекао јој је: „Жено, ето ти сина“. После је свом ученику рекао: „Ено ти мајке“. Након што је тако збринуо своју мајку, издахнуо је.
Јован је имао дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настанила и Богородица и остала је ту да живи до краја свог живота. Својим молитвама, благим саветима, кроткошћу и трпељивошћу много је помагала апостолима свог Сина. Углавном, све до времена своје смрти била је у Јерусалиму обилазећи често она места која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела свог Сина.
Често је посећивала Голготу, Витлејем и Јелеонску гору. Од њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу кипарском, посета Светој Гори коју је она благословила и рад у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму.
У својој старости често се молила Богу на Јелеонској гори, на месту Вазнесења, да је што пре узме са овог света. Једном приликом јавио јој се архангел Гаврил и рекао јој је да ће за три дана бити упокојена. Са великом радошћу она се вратила кући пожелевши да још једном у животу види све Христове апостоле.
Господ јој је испунио ту жељу и сви апостоли, ношени анђелима и облацима, одједном су стисли у Јованов дом на Сиону. Обрадовала се кад је видела свете апостоле, охрабрила их, посаветовала и утешила и потом је мирно предала свој дух Богу без икакве муке и телесне болести.
Апостоли су узели ковчег из кога је излазио ароматични мирис са њеним телом и у пратњи мноштва хришћана пренели су га у Гетсимански врт у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањао их је облак. Неки јеврејски свештеник, Антоније, дохватио је рукама ковчег у намери да га претури, али у том моменту Божји анђео му је одсекао обе руке. Тада је он завапио апостолима за помоћ и добио је исцељење након што је изјавио своју веру у Исуса Христа.
Апостол Тома је изостао да би се опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана је стигао, пожелео да целива тело Пресвете и кад су отворили гроб нашли су само платно, али не и тела у гробу. Исте вечери Богородица се јавила апостолима, окружена бројним анђелима и рекла им: „Радујте се, ја ћу бити с вама навек“.
Не зна се тачно колико је Богородица имала година кад је умрла, али преовлађује мишљење да је имала више од шездесет година.
Према веровању Срба, у периоду између две Госпојине, или периоду прелаза, важно је обавити обреде којима се изражава захвалност Богородици, заштитници жена, за рађање деце, а затим за родност и плодност земље и стоке.
За празнике Велику и Малу Госпојину обичај је да, нарочито жене, поштују велики број забрана, које се односе на обављање послова у кући и око ње.
Исто тако данас није добро ишта радити рукама, нарочито послове са иглама, или уопште започињати нов посао.
Богородица је заштитница свега живог на земаљској кугли, а посебно – породиља и мајки. Оне се у случају преке потребе прво обраћају Мајци Богородици. Њена икона се налази у свакој кући верујућих Срба.
Веровало се да на Велику Госпојину, мало састругане боје са њене иконе или фреске, ако се попије размућено у води, може помоћи код многих женских болести.
Пресвета Богородица је, према веровању Срба, заштитница болесних, па су за Велику Госпојину у Србији многи болесници одвођени на изворе лековите воде да се умију.
Верује се и да биље и траве убране на Велику Госпојину имају изузетно лековита својства. Беру се боровнице и лековите траве, а верује да се ће оне донети здравље и благостање свима у дому.
Верује се да биље и траве убране на Велику Госпојину имају изузетно лековита својства
Прослављање Велике Госпојине у Србији пратили су вашари на којима су се људи у празничном расположењу окупљали ради упознавања и дружења, или трговине. На вашарима су се момци и девојке упознавали, играли у колу, а ту су се најчешће и свадбе уговарале.
Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици. Слави се и као Крсна слава.
Телеграф.рс
