Род шљиве и кајсије никад бољи а због ниске откупне цене све оде у ракију

ПОЧЕЛА је сезона “веселих машина” у чачанском и драгачевском крају, шљива и кајсија су ове године родиле као ретко кад, али ће због веома ниске откупне цене углавном завршити у казанима за печење ракије.

Са 49 милиона стабала шљиве, колико се процењује да их има на 244.000 хектара, биће убрано готово 600.000 тона пожегаче, стенлеја, чачанске лепотице, чачанке ране и најбоље. Слична је ситуација и са кајсијом јер је само у селу Миоковци, код Чачка, у којем се она гаји на 250 хектара, овогодишњи принос достигао 3.500 тона. Проблем је, међутим, ниска откупна цена – од 10 до 20 динара за шљиву, те од 20 до 50 динара за кајсију.

– Чачанску рану смо овде створили као стону сорту, крупних и плаво обојених плодова који су згодни за употребу у свежем стању, али не и за производњу ракије. Нажалост, ове године ће због поремећаја на тржишту и она завршити у казанима – објашњава директор Института за воћарство у Чачку Милан Лукић, и наглашава да је руско тржиште постало пробирљивије.

Траже, каже, изузетно уједначен и добар квалитет плода, а то је нашим произвођачима велики проблем…

И, док шљива још углавном “лежи” у бурадима док не преври, увелико се пече ракија од кајсије. Један од познатих произвођача у Горњој Горевници код Чачка је Драгојле Мојићевић који тврди да плод најпре мора да одстоји 21 дан, а онда се на тихој ватри одваја првенац, да ракија не би била кисела или горка.

– Ракија не би требало да се задржи у грлу, већ да се после минут-два осети у желуцу, и да греје. Kада је сипате у чашицу, капљице морају да се задрже на стаклу јер је то доказ да има природног глицерина – прецизира Мојићевић, који ове године од 20 тона кајсије очекује готово 2.000 литара кајсијеваче.

Чувени произвођач ракије Предо Продановић, чији се “јелички дукат” продаје широм света, верује у то да ће од 6.000 стабала стенлеја добити 50 тона шљиве којој, између осталог, следују два препека, те такозвано остаривање у бурадима.

– “Дукат” је ракија коњачког типа, печена углавном од стенлеја, уз дуго “лежање” у храстовини. Производња препеченице је традиција моје породице чији корени сежу до 18. века, откад је и ракија школовала децу, женила их и удавала, плаћала порезе… – набраја Продановић, поносан на то што се његова шљивовица продаје у више од 300 угоститељских објеката по Београду, а освојила је и тржишта САД, Аустралије и Европе, те стигла у Кину и Макао.

СУШЕЊЕ

У СРБИЈИ се годишње произведе тек око 5.000 тона суве шљиве, што је мало и за домаће, а посебно инострано тржиште. Домаћини се жале на проблеме при извозу, па се на ову врсту “прераде” одлучују само у случајевима када унапред имају договорен пласман. И, махом су оријентисани ка купцима у Србији.

СТЕНЛЕЈКЕ МАЊЕ ЗА ТРЕЋИНУ

ЗАХУКТАЛА се берба шљиве сорте стенлеј, која је на подручју Прокупља посађена на површини од 2.000 хектара, а саветодавац за воћарство у локалној Пољопривредно-стручној служби Милан Тошковић процењује да је овогодишњи род за трећину слабији у односу на лане. Откупна цена не премашује 17 динара по килограму, од којих берачима треба платити – пет.

В. ИЛИЋ, Новости.рс