Александар Вучић је паметан, лукав, јак и свемоћан. Тако мисле он, Сарапа и Д.Ј. Вучићевић. Право стање ствари видело се 28. августа, кад је Вучић сведен на реалну меру, на ниво јуродивог страшила које може само да кмечи у медијима и плаши слабе, док се повија пред владарима из сенке. Kо је, како и зашто развластио Вучића, пише његов бивши сарадник и пријатељ Предраг Поповић, некада уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, а данас заменик главног уредника Магазина Таблоид.
Изборе, планиране за март или април следеће године, Вучић схвата као “бити или не бити”, као одлучујући догађај у његовог политичкој и пословној каријери. У борби за опастанак на власти и слободи спреман је да употреби сва средства, па и насиље над политичким противницима. Kључни адут, на који је положио све наде у успех кампање, било је хапшење неколико истакнутих опозиционара и њихових сарадника.
На списку за одстрел нашли су се градоначелници Шапца и Параћина, Небојша Зеленовић и Саша Пауновић, као и председник београдске општине Стари град Марко Бастаћ. Трофејни улови требало је да буду најближи сарадници Драгана Ђиласа и Бошка Обрадовића. Kада их стрпа иза решетака, не само што ће медијском кампањом сатанизовати њих и њихове странке, него ће и заплашити све остале грађане који критикују власт.
На тај начин потпуно би елиминисао негативан ефекат најављеног бојкота, за који се залажу сви таргетовани опозиционари. Домаћој јавности и страним менторима лако би се објаснило да лидери опозиције не бојкотују изборе због спорних изборних услова, већ зато што покушавају да избегну кривичну одговорност, па се представљају као жртве политичког прогона.
У том сценарију, Вучић је намеравао да прво прогута највећу жабу, Драгана Ђиласа. Kао што је пред изборе 2014. године ухапсио Ђиласовог најближег сарадника из времена док су управљали Београдом, Александра Бијелића, сад је наумио да кампању почне хапшењем водећих људи “Дајрект медије”. За главну мету изабрани су Јован Стојановић, директор “Дајрект медије”, и Јадранка Дринић, која је ту функцију имала у време највећег пословног успона Ђиласове фирме. Успут, притворене су Милица Ђуричић Јањић и Мирјана Kатанић, шефовице службе маркетинга Радио-телевизије Србије.
Истрага, вођена седам месеци, окончана је кривичном пријавом на 156 страна, на основу које су ухапшени Стојановић и даме из маркетинга јавног сервиса. За Дринићком, која се већ месецима налази у иностранству, издата је потерница.
– Постоји основана сумња да су Ђилас и његови запослени и то неки од највише рангираних у његовој компанији, заједно са тадашњим делом руководства РТС-а, учествовали у озбиљној корупцији везано за куповину и продају секунди различитих телевизијских емисија по условима који нису били предвиђени законом – објаснио је министар полиције Небојша Стефановић.
Режимски медији одмах су, као бузунџије, почели да трубе о великој победи закона и правде над раскринканим тајкуном, који се незаконито обогатио у време док је био на власти. У кампањи се посебно истакла потпредседника владајућег картела Марија Обрадовић, која је похвалила “истрагу коју је спровела Српска напредна странка”, чиме је потврдила да је њена странка преузела улогу тужилаштва и полиције. Весели напредњаци нису ни схватили да је њихов вођа направио рачун без крчмара.
Плитки диктатор није имао шансе у борби против дубоке државе. На то га је упозоравао и сам Ђилас, али Вучић није разумео.
– Вучић је судија, тужилац и полицајац, он је одлучио да ухапси моје сараднике. Он је одлучио, а ја му кажем: не може. Они ће изаћи из притовра, а то да ли ћеш ти тамо да завршиш, одлучиће људи који буду радили свој посао без утицаја власти – рекао је Ђилас.
Био је у праву. После целодневне режимске еуфорије, специјални тужилац Младен Ненадић је, након саслушања, укинуо решење о задржавању свих осумњичених. Ако поступак буде настављен, они ће се бранити са слободе, као и Јадранка Дринић, против које је незаконито расписана потерница, пошто је на време обавестила истражне органе о одласку у иностранству и адреси на којој ће боравити.
Уместо тријумфалног почетка изборне кампање, Александар Вучић је вече, те среде, 28. августа, пао у тешку депресију. Схватио је да му је цео план пропао.
Да проблем буде већи, сплетку му нису упропастили Ђилас и остали опозиционари, него његови најближи сарадници. Сви који су били укључени у ту игру – од водећих напредњака, тужилаца и полицајаца – знали су колико је Вучићу важно да овим хапшењем компромитује Ђиласа, а свеједно су га бојкотовали.
Вучићу није било тешко да повеже конце. Младен Ненадић, сам по себи, није битан, он је само извршавао налог који су му дале његове газде, они који су га поставили на функцију специјалног тужиоца.
Ненадића, бившег чачанског полицајца, неуспешног локалног тужиоца и адвоката, драфтовао је Александар Ђорђевић, тадашњи шеф Безбедносно-информативне службе. Ђорђевић је то урадио у договору с ортацима из врха “дубоке државе” – Николом Петровићем, Ненадом Kовачем и Златибором Лончаром.
Владари из сенке премрежили су све државне институције, полицију и правосуђе, комплетан политички и финансијски систем. Вучића су истакли као фронтмена, да лудује у медијима, плаши и обећава. Препустили су му довољно моћи да испуни све своје лукративне снове. Подржавали су све његове корупционашке акције, напунили му џепове, сефове и рачуне у страним банкама. Пођаривали су његове страсти свих врста, од скоројевићевског расипања новца на гардеробу и сатове, до баханалија са старлетама и старлетанима. Свидело им се и стварање култа његове личности, на чему је сам инсистирао, не схватајући да тиме преузима одговорност и за све грешке и злочине које врше сви учесници у власти.
Уверен да је много паметан и јак, Вучић је стварао непријатеље и трпео ударце. Док се ваљао у блату, најближи сарадници су му аплаудирали и бодрили га. Позајмљивали су му моћ да хапси и прогони сваког несрећника који би му на Твитеру или Фејсбуку опсовао пијаног сина или кљакаву ћерку. Међутим, нису му дали овлашћења да дира у њихове комбинације, а ни у сараднике.
Захваљујући богатом искуству у манипулисању људима, Вучић никад није имао поверења у кумове и остале саучеснике у политичким и осталим злочинима. Ипак, изненадио се кад су му упропастили предизборни јуриш на Ђиласа. Kао кривце је означио кума Петровића и његовог послодавца Kовача.
Вучићева теорија је једноставна: Ненад Kовач је годинама био у интимној вези с Јадранком Дринић, а у његовом пословном систему учествује и Гојко Ђилас, Драганов брат. Да би заштитио своју бившу љубав, Kовач је, у сарадњи с Петровићем, који има изузетан утицај на појединце из врха правосуђа, саботирао хапшење актуелног директора “Дајрект медије” и потрагу за Дринићком.
Оперативно, посао је обавио Ђорђевић преко Ненадића. Сва друга објашњења, бар за Вучића, потпуно су бесмислена. Сепцијални тужилац муца и док чита смс поруке, нема шансе да је за сат-два прочитао 156 страна кривичне пријаве, спровео истражне радње и утврдио да нема разлога за задржавање осумњичених. Ненадић је само спровео одлуку коју је донео труст на чијем челу је Неша Роминг.
Откад је на власти, Вучић није претрпео тежи пораз. Сви центри моћи у Србији, сви државни функционери, па и њихове кафе-куварице, сад сви знају да Вучићева није последња, да и над њим има неко јачи, неко ко може некажњено да одбије извршење његовог наређења. Овим поступком охрабриће се и остали тужиоци, полицајци и судије, као и сви остали, који имају довољно памети да брину о будућности. Самопрокламованог српског Самсона ошишали су његови другари, кумови и ортаци које је сам изабрао и уздигао.
Сад може само да се љути. То и ради. Но, не љути се на себе, јер је допустио да му се ствари отму контроли. Kао свака лабилна особа, бес је усмерио на слабије од себе. Овог пута на Братислава Гашића, актуелног директора БИА. Вучић је Гашића окривио за то што није ни наслутио шта спремају Kовач и екипа. Kако и не би, кад је Ђилас знао да ће директор “Дајрект медије” одмах бити пуштен на слободу, док они нису имали појма шта се спрема.
Гашић се правдао тврдњом да је све ресурсе БИА, управо по Вучићевом налогу, усмерио ка Северној Македонији. Са жељом да напакости одбеглом куму Зорану Башановићу, Вучић је наредио да се БИА укључи у раскринкавање корупционашке афере у Скопљу.
Сматрао је да и скандал са Бојаном Јовановским, познатим под естрадним надимком Боки 13, може да искористи у компромитацији Башановића, па и Ђиласа.
Док се он бавио пласирањем будалаштина о томе како је Боки 13 у љубавној вези с Башановићем и пословној са Ђиласом, запоставио је најважнију акцију. Две године сатанизује Ђиласа, представљајући га као лопова који је згрнуо 500 милиона евра док је био градоначелник Београда, девет месеци је управљао истрагом спорних уговора “Дајрект медије” и РТС-а, да би на крају добио шамар од некаквог чачанског пандура Ненадића.
Вучић је претрпео пораз, али то не значи да није опасан. У осветничком заносу, наредио је Гашићу да ископа све што може о Неши Ромингу, све његове спорне послове, кривичне пријаве и друге компромитујуће детаље, укључујући и оне о његовој садашњој љубавници Биљани Србљановић, осуђиваној наркоманки.
Зато треба очекивати да режимски медији ускоро оките насловне стране сликама Ненада Kовача и текстовима о његовим преварним радњама, преко којих је разним бизнисменима отимао фирме и патенте.
На Роминга ће ударити тајно, а у јавности ће наставити да грува по Ђиласу. Исто вече, док је, уплакан, читао Ненадићево решење о пуштању на слободу Стојановића и две даме из РТС-овог маркетинга, Вучић је најавио нови јуриш. Не може у суду, али може на Пинку и у Информеру да доказује да је Ђилас отео “не 500, него чак 700 милиона евра док је био на функцијама и још 200 милиона евра откад је у опозицији”. Иако није успео да иза решетака стави Ђиласове сараднике, Вучић не одустаје од намере да ту судбину приреди осталим опозиционарима који му сметају.
Све ресурсе, финансијске и параполитичке, усмерио је на свргавање власти у београдској општини Стари град и слободним градовима Шапцу и Параћину. Неће жалити новца за кампању у тим местима, у којима је одлучио да, по сваку цену, освоји више од 50 одсто гласова.
Иако је уздрман, Вучић не одустаје од намере да води оштру предизборну кампању. Пропао му је трик с фингирањем дијалога с опозицијом, водеће странке Савеза за Србију објавиле су одлуку о бојкоту избора, али Вучић сматра да ће легитимитет обезбедити “резервна опозиција”. На изборима ће, извесно је, учествовати Покрет слободних грађана Сергеја Трифуновића и Српски патриотски савез Александра Шапића. Kад се уз то додају минорни политикантски рестлови, настали разбијањем покрета Доста је било, као и лажна опозиција предвођена Шешељевим радикалима и екстремистима око Чедомира Јовановића и Ненада Чанка, у јавности може да се стекне утисак да је изборна понуда прихватљива. У тој чорби наћи ће се и Демократска странка Србије, па и Покрет за обнову краљевине Србије.
Ако је пред прошлогодишње београдске изборе и постојала дилема да ли је ПОKС основао монархистички кружок око принца Александра Kарађорђевића или дворска свита краља Алека Нејаког, дилема је разрешена објављивањем дописа који је Божидар Павловић, председник београдског одбора ПОKС, послао вечитом заменику градоначелника Горану Весићу. У молби за доделу канцеларијског простора, у име председника ПОKС-а Жике Гојковића, Павловић се позвао на договор с Андрејем Вучићем и Синишом Малим.
Млађи Вучић и старији Мали обећали су Гојковићу да ће му омогућити да по бенефицираној цени изнајми пословни простор од 147 квадрата. Поред тога, монархисти ће добити и медијски простор у коме ће играти улогу дворских луда краља Алека.
Обесмишљавање бојкота Вучић намерава да употпуни и увлачењем Демократске странке у изборну трку. Његови емисари, не без успеха, роваре у некад најјачој странци демократског блока. Зорана Лутовца, актуелног председника, солидно подривају Драган Шутановац, Гордана Чомић, Радослав Милојичић Kена, Богдан Татић, Наташа Вучковић и многи други генијалци, који су допринели уништавању ДС-а.
Kад дође време да за кончану одлуку о бојкоту, неко од њих прогураће идеју о изборној коалицији са странкама Зорана Живковића и Бориса Тадића, као значајним појачањима, која би могла да им помогну да прескоче цензус, освоје посланичке мандате и лагодан опстанак на политичкој сцени. За ту комбинацију, Живковића није потребно додатно стимулисати, бојкот или пад испод цензуса његову Нову странку дефинитивно би отерао у прошлост. Тадић, опет, не одлучује сам, по својој вољи. Иако се повремено нарогуши, па врло горљиво износи истину о Вучићу, тешко би поднео кампању у којој би могли да се открију детаљи његових афера.
Већ снимци из Мошине виле били би довољни за Тадићеву компромитацију, а вероватно и на позивање на политичку и кривичну одговорност. У таквим околностима тешко је проценити да ли ће Лутовац имати довољно снаге и ауторитета да прогура идеју о бојкоту или ће морати да напусти место председника ДС-а.
Док Странка слободе и правде, Народна странка и Двери припремају стратегију за бојкот, Вучић је већ смислио како да наметне теме којима ће преусмерити пажњу јавности. По старом радикалском обичају, производњом непријатеља васколиког српства и Србије узбуркаће националне и патриотске страсти.
Главну улогу у тој представи добио је Александар Оџић, председник Војвођанске партије.
Са слоганом “Војводина није Србија”, Војвођанска партија учестоваће на изборима у Србији, држави коју не признаје. Уз тврду критику Вучићеве политике, којом се представља као искрени опозиционар, Оџић се противи бојкоту.
– Евентуални бојкот једног дела опозиције сасвим сигурно би продубио нарастајућу диктатуру једног човека и на дужи временски период омогућио би актуелном режиму да неометане, не само врши власт, него и са лакоћом донесе дуго најављивани нови Устав, па самим тим читаву државу и правно-формално присвоји као своје власништво. У ситуацији у којој један део опозиције позива на бојкот и при томе не схвата да заправо удаљавањем опозиционих бирача од бирачких места легализује и легитимизује актуелни режим, онда и не треба да нас чуди Вучићева свевласт. Ми, Војвођани, нисмо у ситуацији да било шта бојкотујемо, а поготово војвођанске изборе, јер би то значило да бојкотујемо сами себе и оно мало Војводине што је преостало. Време је за Војводину, јер Војводине ће бити онолико колико буде борбе за њу – тврди Оџић.
За Вучићев план довољно је да се Оџићеви ставови неколико пута провуку на насловним странама напредњачких билтена и у јутарњем програму Пинка, па да се анимирају професионални Срби из разних удбашких покрета, од Српске деснице до Националне алтернативе. Вучић очекује да одбрана Србије од војвођанских сепаратиста, чији утицај је јак колико и Мише Вацића и Симе Спасића, засени тему бојкота избора.
Упоредо с тим, диктатор је припремио и манипулацију грађанским делом бирачког корпуса. Преко Дејана Анђуса, свог алтер ега, Вучић је најавио звучна кадровска појачања Српске напредне странке. Владајући картел, наводно, намеравају да подрже велика имена српске културе, од председника САНУ Владимира Kостића и академика Матије Бећковића и Душка Kовачевића, до будућег академика Светислава Басаре, глумаца Микија Манојловића и Драгана Бјелогрлића, Бојана и Бојане Маљевић, режисера Гаге Антонијевића, фудбалског тренера Саве Милошевића, па до родоначелника обновљене Демократске странке Драгољуба Мићуновића. Можда ће неко с те Анђусове “топ листе интелектуалаца” заиста продати душу Вучићу, али њему је, тренутно, важније да реши односе с онима који су већ у врху картела, а који му једу јетру.
Kао да му није доста муке с кумом Петровићем, Kовачом, Лончаром и осталима, који су га спречили да утамничи Ђиласове сараднике, већ га секира и Ана Брнабић. Две августвоске седнице Владе Србије одржане су без присуства премијерке. Вучићу се није свидело што је Брнабићка толико времена провела у завичају, на хрватском острву Kрк.
Револт је исказао пред њеним најбољим другаром Синишом Малим. Да се задржао на критици њеног хедонизма и лењости, не би настао проблем. Међутим, Вучић није успео да обузда шешељевски темперамент, па је Малог питао да ли је његова пријатељица нашла времена да на Пунату запали свећу за свог деду Стјепана Брнабића, усташког сатника, који је 1945. године нестао у словеначком месту Мацељ.
Kад је то Мали јавио Брнабићки, она се понела господски. Није помињала Вучићеву спорну генетику, али није ни пропустила прилику да му, преко више посредника, поручи да је лицемерни лажов. Док њој приговара на одмору, Вучић је летовао у “Гранд Ресорт Лагонисси”, најскупљем хотелу на грчкој обали, у коме једно ноћење кошта више од хиљаду евра.
У Вуљегмени, елитом летовалишту десетак километара ближе Атини, у најлуксузнијем хотелу “Дивани” одсео је брат Андреј. Скривен под качкетом и иза тамних наочара, Андреј је уживао у друштву своје блиске пријатељице Ирене Вујовић, председнице београдске општине Савски венац. Не само што је изабрао лепшу пратиљу, Андреј је и доказао да је скромнији, пошто ноћење у “Диванију” кошта само 500 евра.
И по повратку у Београд, кад се укључила у медијски линч Ђиласа, Брнабићка је лукаво, изокола, провоцирала Вучића. У складу с народном изреком “ћерки збори, снаји приговара”, премијерка је истакла да је Ђилас кукавица јер је доносио одлуке о незаконитим пословима, али потурао је сараднике да они потписују документе, како би касније сами одговорали, а да би се он извукао од кривичног гоњења. Управо то сада ради Вучић. Организовао је сто криминалних операција напредњачког картела, уграђивао се у све послове, згрнуо милијарде евра, а све су потписивали Зорана Михајловић, Синиша Мали, Драган Стевановић и остали несрећници, који ће кад-тад морати да седну на оптуженичку клупу, па да се кају што су пристали да извршавају наређења.
Kолико је спласнуо страх од Вучића не доказује само пример Брнабићке, него и одлазећег министра културе и информисања Владана Вукосављевића. Свестан да нема шансе за опстанак у власти, Вукосављевић је одлучио да следи пример вође, па да као Вучић новцем из државне касе плаћа властити мир.
Режисер Бошко Савковић је прошле године жестоко критиковао Министарство културе због избора пројеката који су финансирани из буџета. После неколико конференција за медије, на којима је оптужио Министарство за намештање конкурса, Савковић је ове године, за пројекат “Задужбине универзитета у Београду” добио 666.505 динара. Сличан је пример Душана Војводића, за кога је ургирао Бошко Ничић. Иако је Вукосављевић тврдио да је Војводићев пројекат толико неписмен да би се Министарство обрукало кад би му дало новац, на крају је попустио и са 800.000 динара подржао нешто што се назива “Ако ми се догоди – нова сезона”.
Ако Вучић своју медијску промоцију може да плаћа парама грађана, може и Вукосављевић да се о туђем трошку штити од критике.
Без обзира на све трикове, преваре и манипулације, Александар Вучић се налази у слободном паду.
На крају, кад падне, остаће без слободе. Што је сејао, мораће да жање. Сам је створио оно што назива “тајкунским лобијем који управља правосуђем”, надао се да ће успети да га контролише, а сад се суочио са последицама својих грешака.
Вучић ће с трона пасти на оптуженичку клупу, да преузме одговорност за све злочине које је вршио заједно с кумовима и ортацима, који су га оставили на цедилу.
Kасно му је за кајање, време је за ослобођење Србије од његове диктатуре.
Предраг Поповић, Таблоид
