Председник владе Србије у време краља Александра Обреновића, др Владан Ђорђевић, муке на премијерском положају у лудој и растрзаној земљи овако је описивао: Ваше височанство, ја сам Вам као онај Смедеревац кога је ухватио паробродски точак, па га час повуче под воду, а час избаци на површину. И сваки пут кад дође до ваздуха, он повиче: Браћо Смедеревци, ево мене опет!
Не би се овом опису ни дан-данас имало шта додати, с тим што је несрећни доктор, кад га је на зуб узела новопечена краљица Драга Машин, збрисао у Беч спасавајући живу главу. Др Ђорђевић је предузео све да спречи катастрофу и краља и државе којој су паклену кашу закували Руси, а аминовали Аустроугари. Ови данашњи министри и премијери, без обзира на име, не да нису предузели ништа да спасу бар камен на камену земље Србије, већ из дана у дан бауљају и повлаче потезе који нашу катастрофу само продубљују.
Прво их западни точак подвуче под воду и дави као змија жабу, а чим дођу до даха грозничаво се упињу да помире непомирљиво: жеље својих и наших мучитеља с једне, и национални интерес с друге стране. Знајући и сами да је тако нешто немогуће, смишљају платформе без главе и репа, једну верзију, разблажену и мутну, шаљу западним амбасадорима, другу, у којој све пуца од патриотизма и доследности, протурају свом народу.
А, онда Ивица исплива све са точком на површину и викне да та платформа, коју чекамо откад се Тома устоличио, није Свето писмо. И да влада, ваљда, има право да мало вежба писмене задатке, које ће учитељица да заврљачи у канту, па онда Јово наново.
Од бесмислених потеза и лакомислених речи мозак да заболи. Можда то и јесте циљ – довести све до апсурда, као када понављате неку реч стотину пута и она на крају изгуби и смисао и значење.
Косово, Косово, Косово, Косово… и тако унедоглед, док нам се не огади и та, најскупља, српска реч, а са којом особито воле да се спрдају анационални гадови. Кад нам се све огади, онда ће граница у сопственој земљи бити нормална ствар, шиптарска полиција и војска на светој земљи биће део добросуседских односа, а Пећка патријаршија, Газиместан и косовски божури само слике са туристичког проспекта. Монахе и монахиње сликаће као преостале Индијанце сабијене у резервате, као доказ да геноцид, ето, баш и није био потпун.
Ослободићемо се тог каменчића у ципели, што би рекао Венсан Дежер, европски намесник са подочњацима бубрежног болесника и понашањем Оскара Поћорека. У тој фамозној платформи која није Свето писмо, већ више стилска вежба и такорећи обична необавезујућа зајебанција, стоји и предлог да за демилитаризацију и безбедност Космета гаранти буду снаге ЕУ, српска војска и – Војска Албаније! Вук ће, дакле, чувати овце, коза ће пажљиво мотрити да неко не поједе купус, Срби могу мирно да спавају. Ту су и Тачи и Харадинај, за гарантовано миран сан, онај вечни.
Ударају ови наши као ован у криву шљиву, упорно и безглаво, али од тих њихових лудости нас, а не њих, боли глава. Кобајаги се плаше мишљења народа, па се крију иза ћошкова не би ли се далеко од радозналих погледа изули и избацили тај каменчић који тако жуља на путу ка Бриселу. Бојимо се сваки пут кад их точак избаци на површину, стрепимо какву су сад лудост смислили, није нам више до смеха и “молимо паметне да више не попуштају, јер је стање критично”.
Теше нас само речи мати Февроније, игуманије Пећке патријаршије, која рече да ће Косово опет бити српско, јер једноставно тако мора бити – освећено је српском крвљу, а то је јаче и од силе и пролазних империја. Или, као што је певао Васко Попа:
– Косово, поље као ниједно над њим небо под њим небо.
Пише: Милан Јовановић
Вестионлине
