Највећи број тужилаца нема проблема у свакодневном раду, али у случајевима политичке заинтересованости, има притисака, аутоцензуре, страха од медија и таблоидизације, сматра заменик републичког јавног тужиоца Горан ллић, док судија Апелационог суда Миодраг Мајић тврди да у правосуђу цену плаћа свако ко бескомпромисно ради и указује на проблеме.
“Та ће се цена огледати у притисцима, у намештеним таблоидним текстовима, у притисцима и претњама људи на високим положајима”, рекао је Мајић.
Према Мајићевој оцени, они су ту да свима осталима покажу да се случајно не усуде да крену тим путем, да је правосуђе које ћути и извршава оно што му је вишедеценијски задатак, најбоље правосуђе до кога можемо да дођемо.
Правосуђе је устројено као послушно, тихо и заплашено, као област у којој појединцима неће падати на памет да проговоре и прођу кроз “топлог зеца”, указао је Мајић.
Због тога, како каже, обичан човек чији се интерес пресече с интересом некога иоле моћнијег од њега, у том и таквом правосуђу нема никакву шансу.
“Правосуђе, ту није никакав изузетак, јер је слична ситуација међу професорима, у медијима, у академији наука. Ми сада имамо једно фантастично друштво ћутолога”, предочио је Мајић.
Илић: Овде не постоји традиција независних правосудних институција
У међувремену, тужилац Илић сматра да грађани не вреднују независност институција, што је и један од основних разлога због којих у Србији не постоји независно тужилаштво.
Овде, како напомиње, не постоји традиција независних правосудних институција, нити обичан грађанин сматра да је то нека посебна вредност за друштво и државу.
Горан ИлићИзвор: ФоНет/Александар Барда
“Ми још увек немамо ситуацију попут Румуније, да у случају атака на неког тужиоца, можете да очекујете да велики број људи изађе да штити тог професионалца”, изјавио је Илић.
Он је рекао да већина људи у Србији вероватно сматра да је потпуно оправдано да политичар “окрене тужиоца” и од њега захтева “одговарајуће поступање”.
Илић још каже да су критике упућене њему и појединцима из правосуђа, не само прекомерне, већ и осветничке, и да се њима урушава ауторитет струке.
Европски суд за људска права каже да критика рада правосудних органа не сме да буде таква да урушава ауторитет правосуђа, а то је у овом слуђају проблем, нагласио је Илић.
Оба саговорника ФоНета поручују да, према међународним конвенцијама, судије и тужиоци, не само да имају право, већ и обавезу да говоре о неправилностима и проблемима у правосуђу.
Према препоруци Kомитета министара Савета Европе, на коју се Илић позива, тужиоци имају право да слободно изражавају мишљење у погледу закона, функционисања система и заштите људских права.
Држава је, при томе, дужна да им то право обезбеди, што значи да то право не сме да буде само прокламовано, већ мора да буде ефективно, истиче Илић.
С друге стране, Мајић наводи да судије не смеју да говоре о својим предметима и пресудама, да не смеју да баве политиком, нити да се политићки изјашњавају.
Али, како је напоменуо, то не подразумева да морају да ћуте о свему, што је код нас случај.
“Ако ви кажете да је реформа правосуђа која се припрема нешто што је лоше или да законодавно решење које је у припреми неће бити добро, то се моментално цени као прелаз на терен политике”, предочио је Мајић.
Мајић још напомиње да правосуђе није у фокусу Европске уније, упркос сталним уверавањима да то није тако.
“Оно јесте у фокусу када је реч о друштвима ЕУ, али се плашим да се овде, иако се то не каже јавно, све више стиче утисак да Европа прихвата да ми у овом тренутку изгледа и не можемо боље од овога где смо сада”, закључио је Мајић.
ФоНет
