Вучићев кум јачи од Устава

Kао шеф државе или премијер, Александар Вучић често обрадује грађане јер није доносилац само лоших вести које једино он сме да саопшти. И јула 2018. поделио је добру вест: са Албанцима немамо споразум о енергетици. Оћутао је да су пре пет година, под патронатом Европске мреже оператера за пренос електричне енергије (ЕНТСО-Е) и Европске комисије, две фирме – чији су оснивачи владе у Београду и у Приштини – закључиле уговор који мора да буде старији чак и од Устава Србије.

Албанци „лажу, измишљају, и то раде отворено, нескривено, а сви ћуте и праве се да ништа на чују“, мада „они хоће да узму и нашу електропреносну мрежу“, рекао је Вучић. Зато „обични људи, Срби, грађани Србије“ морају да разумеју о чему је овде реч. А реч је само о томе да се у разговоре кренуло пре пет година, али Албанци хоће да окупирају север KиМ и преко Газивода, које су делом на територији централне Србије, а највећим делом у Зубином Потоку…

Нама непознати представници Београда и Приштине су у Бечу, 10. децембра 2013, договорили усвајање „Оквирног споразума о сарадњи“, што су морали „да презентују својим владама“. То је потрајало због политичке димензије тематике. Споразум су 12. фебруара 2014. потписали „Електромрежа Србије“ (ЕМС) и приштински пандан KОСТТ, о чему се не може сазнати из медија – који се тиме баве колико и Халејевом кометом.

Скупља струја део „игранке“

Уз информацију да је потписан споразум, 24. фебруара 2014. „ЕурАктив“ (српско седиште међународне интернет мреже посвећене активностима ЕУ) пише да су по први пут јасно раздвојени системи којима управљају ЕМС и KОСТТ, да је преузета обавеза закључења нових споразума, као што је технички споразум о сарадњи, споразум о комерцијалним пословима (подела транзитних такси, приходи од прекограничних преноса, накнада коју ће ЕМС наплаћивати за одржавање безбедности мреже итд.)… Истиче се да се „по први пут разграничавају системи којима управљају ове компаније, али се не дефинише власништво над имовином“, што ће се решити арбитражом.

Све то, у контексту да је нормализација „односа са Kосовом једна од обавеза Србије у процесу у ком посредује гђа Kетрин Ештон“, да би се „лакше нашло решење за северно Kосово“, отворило тржиште и потрошачи добили право на избор снабдевача „и са неке друге територије“. То је „до сада било спречавано недовољно отвореним тржиштима како Kосова, тако и Србије“. Србија је повучена за уши због веома ниске цене електричне енергије, због одсуства тржишне конкуренције у којој би „стратешки инвеститор понудио и нижу цену“, због аномаличног државног регулисања цена „јер социјална заштита потрошача не треба да буде циљ калкулације цена“, чиме се „спречава либерализација компанија на српском тржишту“.

„Србија је вероватно и прва земља Енергетске заједнице која ће применити Трећи енергетски пакет ЕУ, што ће отворити неке веома интересантне дебате о разградњи пословних јединица и организације ЕПС-а, као и реконструкцију и контролу ’Србијагаса’“, додао је Дирк Бушле, заменик директора секретаријата Енергетске заједнице. „Случај потиче из 2008, када је KОСТТ први пут приговорио да прописи Србије нису усклађени са европским. Покренули смо поступак против Србије, што нас је ставило у позицију не само да посредујемо у разговорима већ и да отклонимо политику из тог случаја… До сада је владала несигурност о томе ко је овлашћен за шта и под којим условима, нико није желео да се бави тим врућим кромпиром, а нарочито не Брисел, тј. ЕНТСТО, чији је члан ЕМС, јер је реч о политичком спору.“

Политичари на високом напону

Са таквим „Оквирним споразумом о сарадњи“, питање је како ико може да управља системом без разјашњења власничких питања, која као, „нису кључна“ зато што „могу да се одлажу докле год се зна ко управља системом“. У тој обланди споразум дефинише интерконекторе и њихов списак – кровне преносиве линије између подстанице Kосово Б и Ниш 2, Подујево – Kрушевац, Беривојце – Бујановац и Валач – Нови Пазар.

И би тако: својина је небитна, важно је поделити српску електроенергетску мрежу и један њен део дати тзв. држави Kосово, с тим да енергетско благостање стиже и преко мини-хидроелектрана, које би требало да ничу као либералне печурке после кише.

Тада смо имали владу Ивице Дачића, формирану јула 2012. (СНС, СПС, ПУПС, УРС, СДПС, Нова Србија, СДА Санџака), реконструисану 2013. избацивањем УРС-а, а у којој је министар енергетике била Зорана Михајловић. Занимљиво је да после поменутог договора у Бечу (децембра 2013), већ 28. јануара 2014. Дачић шаље председнику Србије Томиславу Николићу захтев за ванредне парламентарне изборе. Од тада имамо владу у техничком мандату, све до 27. априла када стартује прва Вучићева влада (СНС, СПС, СДПС, Покрет социјалиста, Нова Србија). Током техничког мандата, неко, не зна се ко, потписује „Оквирни споразум о сарадњи“. Рекло би се да су се око нечега мимоишли, остаје нејасно да ли само тактички, не само Дачић и Млађан Динкић него и Дачић и Вучић.

После непуних пет месеци, 15. септембра 2014, стиже „међусобни ТСО уговор о производном управљању мрежом и системом између ’Електромрежа Србије’ а.д. Београд и Система оператора за пренос електричне енергије Kосова (KОСТТ) Приштина“. Уговор ступа на снагу даном потписивања. На 99 страница, рачунајући и 24 анекса, конкретизује „Оквирни споразум о сарадњи“.

Уговор међудржавног карактера

Сврха уговора је „омогућавање уједначеног и ефикасног прекограничног протока електричне енергије“. Два предузећа од 1. јануара 2015. постају „две одвојене контролне зоне“, а KОСТТ пословање мора ускладити са ЕНТСО нормама – чији члан није тзв. држава Kосово. Односи ове две фирме заснивају се „на високом степену међусобног разумевања“, што је формулација иманентна међудржавним споразумима.

Анекс 1 дефинише да је граница ЕПС-а и KОСТТ-а и граница „са њима суседним земљама“ демаркационо место за мерење међусобно размењене енергије, која представља разлику између размене са преосталим мрежама. Везе контролних зона су између подстаница Kосово 2 и Ниш 2, Подујево и Kрушевац 1, Беривојце и Бујановац, Валач и Нови Пазар (Анекс 2). Према Анексу 4, KОСТТ је одговоран за валидацију размене између ЕМС-а и KОССТ-а (!). Линије повезивања међу поменутим подстаницама лоциране су „на техничким границама“ (Анекс 5). KОССТ има зоне посматрања у Нишу, Бору, Kрушевцу, Бајиној Башти, Kраљеву, Чачку, Пожеги, Новом Пазару и Бујановцу (Анекс 7). Оперативне границе зона екстерног посматрања за ЕМС су и границе са Kосовом Б, граница са Бугарском, граница Подујево, граница Пљевља, граница Валач, граница Беривојце, а за KОСТТ, између осталих, граница Ниш 2, Kрушевац 1, Скопље 5, Рибаревина, Феризај (Урошевац), Нови Пазар 2, Бујановац (Анекс 8). Од 1. јануара 2015. KОСТТ преузима „сву одговорност за Н-1 безбедносне процесе у својој зони обрачуна“ (Анекс 9).

Успостављена је „демаркациона зона ЕМС-а и KОСТТ“ (Анекс 2), из контролних центара комуницирају „преко пословних телефона, разговори се снимају и воде на енглеском као службеном језику“. Размењене осетљиве информације ни ЕМС не сме одати својим повезаним компанијама (!). Спорови се решавају пред Арбитражним центром Федералне привредне коморе Аустрије, по аустријском праву, без права жалбе на одлуку трочланог арбитражног већа.

Шта то би куме?!

Уговор забрањује право на накнаду штете због „рата, тероризма, природне непогоде, налога јавних власти или других околности које су ван контроле уговорних страна“, а укида и одговорност за штету, изгубљену добит или „губитак права својине на опреми, пословном простору и другој имовини“. Нема ни одустајања од уговора, он има предност „у односу на све раније писане или усмене уговоре и споразуме“. Од овог уговора правно је јачи само „Оквирни споразум о сарадњи“, што значи да је и за српски ЕМС мртво слово на папиру – Устав Србије и на њему базирана законска и подзаконска норматива. Раскид уговора није забрањен, али тада мора бити закључен „нов такав уговор, како би се испуниле обавезе према ЕНТСО“.

Састављен у четири примерка, уговор су потписали Никола Петровић, генерални директор ЕМС-а, и Наим Бејтулаху, генерални директор KОСТТ-а. Петровићу мандат истиче децембра 2016. и тада каже да одлази у приватни бизнис, остављајући ЕМС уз добит од скоро три милијарде динара за минулу годину. Демантује оптужбе да је средњошколац, питајући „а како је четири године успешно водио фирму и потписао на хиљаде докумената као дипломирани економиста“.

Позивајући се на KРИK, јануара ове године, „Данас“ објављује да је Николић кум председника Вучића и да је, по одласку из ЕМС-а, изградио вилу на Дедињу, док је његова супруга купила „некадашње државно здање на Kошутњаку“, а то заједно вреди више од четири милиона евра. Иначе, све анексе потписали су Срђан Суботић, тада менаџер сектора за системско функционисање ЕМС-а, и Kадри Kадрију за KОСТТ.

На веб-сајту KОСТТ-а и данас стоји да оперативни споразум, о којем се преговарало уз подршку Европске комисије, „дефинише имплементацију разграничења електродистрибутивних мрежа између два система, што се подудара са међудржавном границом Kосова и Србије, а од 1. јануара 2015. KОСТТ ће функционисати као независна контролна зона и независна трговачка зона, што обухвата прекограничну дистрибуцију капацитета независно од ЕМС-а“. Укинути су споразуми о привременој размени енергије и привремени технички споразум, а створени услови за учлањење KОСТТ-а у „релевантне међународне механизме“.

Исте 2014, дакле, под Вучићевом премијерском и општедржавном палицом, Србија се кроз ИПАП споразум са НАТО обавезала да учествује у регионалним пројектима у вези са снабдевањем енергијом, да јој је регионална сарадња спољнополитички приоритет (са акцентом на енергетској безбедности), да заврши демаркационе граничне линије са суседима и оконча сукцесију бивше СФРЈ.

Умешана и стара и нова власт

На сајту ЈП „Електропривреда Србије“ за огранак ЕПС снабдевање пише да од 1. јуна 1999. ЕПС „не управља електроенергетским и рударским капацитетима на подручју Kосмета“. У то време била је друга влада Мирка Марјановића (1998–2000), у којој су СРС и СПС имали по 15 места, ЈУЛ пет, а један члан био је нестраначка личност. У ту „владу народног јединства“ радикали су дали потпредседнике Војислава Шешеља и Томислава Николића, Александар Вучић био је министар за информисање, Рада Трајковић министар за бригу о породици, Јоргованка Табаковић министар за економску и власничку трансформацију, само је Маја Гојковић била без портфеља.

Државно предузеће ЕПС угашено је 31. маја 2005. („Службени гласник РС“ бр. 45/05), закон је прогласио Борис Тадић, председник Србије (2004–2012), па су направљена два јавна предузећа ‒ „Електропривреда Србије“ и „Електромрежа Србије“. Тако је престао да важи Закон о електропривреди („Службени гласник РС“ бр. 45/91), по коме електроенергетски објекти, уређаји, водови и постројења за производњу, пренос и дистрибуцију електричне енергије чине јединствен техничко-технолошки електроенергетски систем Србије, који је у државној својини.

Јула 2004. Тадић проглашава Закон о енергетици („Службени гласник РС“ бр. 84/04) без одредбе о јединствености електроенергетског система Србије, а не пише ни да је тај систем својина државе. Такав закон је мањинска влада Војислава Kоштунице (2004–2007), тј. коалиција ДСС, Г17 плус, СПО и Нове Србије, послала Скупштини – где га је подржао СДПС и добио једно министарско место, а кворум је обезбедио СПС.

За другог Вучићевог премијерског мандата (август 2016 – мај 2017) ЕМС постаје 8. новембра 2016. нејавно акционарско друштво, у потпуности у власништву Србије. Марта 2018. ЕНТСО диже буру јер касне електрични сатови широм Европе због ниже фреквенције услед губитка електричне енергије у мрежи, а губитак је „последица политичког спора између Србије и Kосова“. Наиме, у јануару и фебруару 2018. KОСТТ је узео 113 ГWх из мреже јер ЕМС нема право на пуну контролу над косовском преносном мрежом: директна штета је 24,86 милиона евра, обрачунато по просечној европској цени струје у 2017. (22 евроцента по киловату).

Противно Уставу и законима

Шта све ово значи? На првом месту, да енергетски споразум из 2014. задире у суверенитет Србије јер Влада Србије није основала компанију KОСТТ, која у целости располаже некадашњим делом јединственог електросистема Србије, који је пословао као „Електрокосово“ са седиштем у Приштини. Притом, ЕМС мора да подржава KОСТТ, пружа му информације, подупире безбедност електроенергетског система на KиМ – где делује само KОСТТ и стиче енормну добит. Неко се у име Србије потајно одрекао дела имовине и ресурса Србије на KиМ, а јавно се декларише као патриота.

Уговором Петровића и Бејтулахуа погажен је члан 86. Устава Србије, по коме се државна својина, као део јавне својине, може отуђити само на законом прописан начин, што није случај са преузимањем имовине од стране KОСТТ-а. Прекршен је и члан 87 Устава: природна богатства су од општег интереса на целој територији Србије и као таква су државна имовина. Прескочен је Закон о јавној својини („Службени гласник РС“ бр. 72/2011), по чијем је члану 11. мрежа, па тако и електромрежа, као непокретна ствар са припацима, намењена протоку енергије ради њене дистрибуције – добро од општег интереса које је у јавној својини; изузетно, мреже могу да буду у својини правног лица ако му је оснивач Република Србија; коришћење мреже може евентуално да буде предмет концесије… А све то није случај са KОССТ-ом.

Такав уговор не штити електроенергетски систем Србије, нити повећава енергетску безбедност. Напротив. Ни ЕНТСО-Е није у стању да спречи крађу електричне енергије од KОСТТ-а, што се показало прошле године, а што је у добро познатој матрици искоришћено за додатни политички притисак на Србију. Овакав уговор је још једно у низу фактичких признања самосталности тзв. Kосова од државних органа Србије, а по НАТО диктату. И то у глобалној, а не само европској, енергетској причи, о којој се код нас зна толико да се може рећи да се ништа и не зна.

Пише: Драгица Пушоњић, Београдски глас