Насиље и ситне крађе од стране миграната у највећој мери се заташкавају. Опљачкан је возач ’Суботица-транса’, опустошено је више викендица у околини Суботице, узнемираване су жене, али се процесирају само кривична дела која доспеју у јавност – каже новинарка Драгица Пушоњић из Београдског гласа.

Прве пограничне касарне Војске Србије су, међутим, у Бачкој Тополи и Сомбору, док су Мађари, поврх свега, број војника на граници са Србијом од јуна повећали за 1.000. Пограничне полиције нема у Таванкуту, иако одатле у рана јутра у Суботицу пристижу групе миграната које претходне ноћи нису надмудриле мађарске граничаре.

У суботичком прихватном центру, капацитета за 150 људи, сада има око 70 миграната, међу њима су и породице. Али стотину, можда и више миграната – сви одреда су млади мушкарци – илегално станује на простору око железничке станице. Део стиже из Шида, у нади да ће ући у Мађарску. Непознат број ових илегалаца запосео је напуштене салаше.

„За потребе миграната у Суботици је изграђен прихватни центар и они тамо треба и да се налазе“, поручују ових дана представници суботичких „Двери“. „Илегални мигранти се крију по разним локацијама у граду, на периферији и многим напуштеним салашима. Сви они се потпуно несметано крећу уз прећутну сагласност полиције, иако њихово кретање, због безбедности свих, мора да буде под контролом. Насиље и ситне крађе од стране миграната у највећој мери се заташкавају. Опљачкан је возач ’Суботица-транса’, опустошено је више викендица у околини Суботице, узнемираване су жене, али се процесирају само кривична дела која доспеју у јавност.“

Низ је примера ремећења живота локалног становништва. Грађани заобилазе јавни бунар на Мајшанском путу, страхујући од илегалних миграната. Узрујани су због миграната настањених у околини железничке станице, посебно увече, кад се крећу у групи и туку се.

„Не сметају ми мигранти, али остављају смеће иза себе“, говори Арпад Семи за „Панон РТВ“. „Kада је код нас био рат и кад смо побегли у Мађарску, онда смо морали да се настанимо у тамошњим избегличким камповима. Овде се слободно крећу, иду куда хоће. То није у реду. Највише страхујем за моје унуке. Толико могу да кажем.“

Мимо ТВ камера запослени на железници признају да узалуд зову полицију. Мигранти нестану док чувари реда стигну. Највећи је проблем, кажу, што разне хуманитарне организације непрестано долазе и снабдевају мигранте „свим и свачим“. У једном запуштеном двоспратном објекту, додају, повремено живи више од 50 миграната, а почетком јула су изазвали и мањи пожар спремајући храну. Најзад, плаше се заразе јер иза миграната остаје велика количина смећа.