Црквено народна историја Срба, Руса и Влаха

У прошлости је постојао склоп држава од Јадрана до Архангеловског залива, а становници ових држава познати су под општим именом сарбатских Венета. О томе сведочи континуитет јединствене културе на простору од Подунавља до Дона и Балтика, који су насељавали Срби, Руси и Власи.

Прекодунавска земља Гета, само је једна од регија истородног народа, коју су „Римљани“ звали Дакија. У овој гетској Дакији, која обухвата данашњу Румунију и Молдавију, живели су антички и средњевековни Срби, о чему сасвим довољно сведочи непромењени географски именослов!

Севиљски и Трог Помпеј кажу, да су Даки или Гети истородни Скитима или Сарбатима (Медима). Кекавмен Тесалски у 11. столетју такође каже: Даки и Беси су обитавали на Сави Дунаву, где живе Срби! Исто бележи и Зонара у „Хроници“ – Дакија је насељена Србима, које он зове „србски Дачани“,¹ јер, стари историчари су Влахе и Молдавце сматрали србскословенским народима.

Кроз цео средњи век, Влашка и Молдавија помажу и зидају србске светогорске манастире, а њихов дворски језик је србски. Али, упркос својој србској прошлости, Румунија је настала незаконитим спајањем Влашке и Молдавије 1859. године, као политички конструкт у циљу раздвајања Срба и Руса.

Да би се сузбио руски утицај, језуити намећу „романски“ језик! Влашки унијата Филипиде, штампао је 1816. године језуитским новцем на грчком језику, у Лајпцигу, историју и географију у којима се први пут помиње име Румунија!² Новостворена псеудолатинска држава Румунија, забранила је 1860. ћирилицу, а србски патријарх је дозволио неканонско одвајање РПЦ, којој су припојене Арадска, Ердељска и Угарска епархија.

Један део данашње Румуније се звао Влашка, а Србе су звали Власима, као што су их звали Медима, Илирима, Гетима, Дакима… јер Власи су фолклорно и антрополошки идентични Србима и Русима. Али, име Власи изворно није етничко, већ семантички долази по скотном богу, одакле је назив за сточаре, који се у преносном смислу користи да означи странца, код нас у погрдном смислу.

Због специфичности занимања, сточари су имали посебна третман, како у средњевековној Србији тако у Турској. Поред раје, постојали су Власи – сточари, са посебним фискалним статусом (Влашки канун). Турци су у Бугарској инсистирали да се Срби погрдно зову Бугари (у значењу „крмци“), као што се у Босни нису смели јавно изговарати речи Срби и ришћани, већ само Власи и раја! Најстарији попис Влаха је из Браничева, 1467. године. Аустрија је такође, регулисала 1630. године живот Срба у Војној Крајини, Влашким уставом (лат. Statuta Valahorum).

Прво србско насеље у Молдавији се помиње 1423. године, под називом Срби. У србским списима, први помен Молдавије је 1435. године, у Житију Стефана Лазаревића. Много података из историје Молдавије су дале повеље и хронике, међу којима је Србско-Молдавска хроника из 17-ог столетја. Оне су писане србском азбуком, која је у Молдавији замењена латиницом.

Шта је заједничко за Србе Русе и Влахе, до појаве просвећеног апсолутизма и кризе Отоманске империје, када се широм отварају врата римокатоличког утицаја у србским земљама? Заједничко је светосавље, које се проширило на Исток, утичући поред вере и на црквену уметност и просвету. Јер, не треба заборавити, да је Србија у време Немањића поред болница имала манастирске и дворске школе!

Да „Бог није у сили, него у правди“, показао је св. Сава са Законоправилом, у време „латинске јереси“, која је тада у Европи имала инквизицију у пуном замаху! Св. Сава је био борац против ромејског централистичког клерикализма, проповедајући општечовечанску љубав Богочовека, а одбацујући супротност Бог-човек, којој се „у име Бога“ служи „огњем и мачем“.

Почетком 16-ог столетја, светогорски монах Исаија је поклонио Ивану Грозном Житије (Теодосијево), које је постало узор руске редакције житија, тако да је култ св. Саве у Русији уздигао Иван Грозни, поред култова Симеона, Ст. Дечанског и цара Лазара. Средњевековна Србија је једина србскословенска земља, која је заиста усвојила и прихватила учење исихаста, што је касније резултирало одбијањем Флорентинске уније и „источног папства“ (гркокатоличанства).

Законоправило св. Саве које се појавило у Русији убрзо по штампању, четири столетја је коришћено без превода! То значи да су србски и руски били један језик до реформи Смотрицког, Никона и Петра Великог! Потврду даје Маћеховски (1457-1523) у „Трактату о две Сарбатије“, где каже: Руска црква поје и служи на србском језику. Јер, србски језик је основа црквенословенског, каже исти писац у „Историји србског права“. Зато су се руски староверци држали србских списа!

После устанка Срба у Банату 1594. године, Турци „спаљују“ светог Саву, а Угри 1601. легендарног генерала Старину Новака, који је ослободио територију величине данашње Румуније! Свети Сава је био поштован у Влашкој и Молдавији као просветитељ, па је 1694. основана Краљевска академија св. Саве, на месту данашњег Универзитета у Букурешту. Србско духовништво је оснивало манастире и печатнице по Ердељу, Влашкој и Молдавији. Зачетник штампарства у Влашкој је Макарије Србин, док је Молдавску митрополију основао србски кнез Драгош, а цркву монах Никодим рођак цара Лазара.

Треба поменути значајан податак, о једној легенди косовске „издаје“. Наиме, Јелена Бранковић је 1512. године платила белоруском штампару Георгију Скорини, да научно оповргне тврдњу како су Срби изгубили Косовску битку, због такозване издаје Вука Бранковића. По причи виландарских монаха, сви светогорски манастири имају поседе у Влашкој, осим Виландара, који није хтео никакву земљу од њега, него су га на свакој литургији клели због издаје отачества! Остаје непознат, само разлог ових острашћених клетви!

Такође, треба истаћи једну грандиозну политичко-привредну идеју Мехмед паше –Соколовића, савременика Јелене Бранковић. Он је 1569. године сковао план прокопавања канала Дон-Волга, којим би се спојили Средоземно море и Каспијско језеро. Тиме би Турци стратешки контролисали огроман простор источно и западно од канала, а турски трговци несметано пловили из Средоземља. Приде би се успоставила контрола Татара, који су стварали султанима велике проблеме, својим честим пљачкашким походима.

Међутим, гркокатоличанство се почело ширити србскословенским земљама као куга. Цариградски патријарх бива погубљен као жртва унијатских интрига. Спроведена је Ужгородска унија 1646. у Закарпатју, по угледу на Брест-Литовску и Лублинску унију 1569. године. Унија се насилно шири у Словачкој 1649. године, а 1698/9 продире у Ердељ и на Балкан. За разлику од уније и папизма, унијати само привремено задржавају своје обичаје.

У Молдавији је 1646. године изашао Нови законик, који је штампао Василе Лупу, где је Законик Лесандра Доброг допуњен Василикама. Значајан догађај је и отварање Славјано-грчке академије Петра Могиле, сина владара Влашке и Молдавије, у Сучави 1640. године. Сличну улогу је код Срба имао Никодим Милаш, који је уредио семениште при Богословији у Задру. Василе Лупу је 1641. године је преузео мошти свете Петке Србске, откупом дуга цариградског патријарха, а пренео их је у манастир Света три јерарха. Касније ће бечки ученик Иларион Руварац оповргавати њено србско порекло.

За време Петра Великог је извршена европеизација Русије, којом је држава уведена на пут материјалистичке културе. По Лајбницовом савету, Петар је промене спроводио једнообразно, а не појединачно и поступно! Царским указом 1699. године, време се броји од Ристовог рођења, а Нова година почиње 1. јануара?

Србски духовни утицај слаби у Русији током 17. столетја, а јача фанариотски. Одрицање од руске традиције и светосавља наговестило је још већа страдања под Петром и Катарином, крунисано „просвећеним апсолутизмом“. У исто време, док је прогонио староверце и светосавље, руски двор је широм отворио врата Западу, масонерији и фанариотима. Континутет културе у Русији је прекинут, а земља је постала немачка колонија, у којој је Запад преко тајних ложа водио тајну анти-руску политику.

Фанариоти су били Тројански коњ Турске међу ришћанима. Њихов зулум био је несносан, уз помоћ Цинцара, које су убедили да су стари македонски Грци!? Чак су и римокатолике глобили и наметали им данак! Фанариоти су првобитно турски тумачи и посредници у односима са ришћанима, међу којима је било и Срба. Из овог сталежа је регрутовано такозвано грчко свештенство, које је паразитирало у србским земљама, чинећи разне зулуме као агентура Турске, најчешће у свештеничкој одори. У Влашкој и Молдавији су се изродили у бољарски сталеж, који је презирао ћирилицу, влашко-србски говор и обичаје. Они су били носиоци унијаћења или грко-католичења, уз укидање народног језика у служби и на двору.

Нићифор Дучић каже: Рим је увек био грозна чума за наш народ цркву и државу! Јер, унија је била Тројански коњ папизма. Године 1595. паписти формирају украјинску грко-католилчку цркву, која је Брест-Литовским уговором довела до крваве поделе цркве. Већ 1607. године није било ниједног православног владике на територији Пољске!

За време црквене реформе половином 17. столетја, црквене књиге у Москви исправљао је језуита Лигард, који се прикључује анти-црквеној бољарској струји. Довео га је руски патријарх Никон, иако га је јерусалимски патријарх два пута анатемисао! Због тих истих руских и србских књига, осуђен је старац Дамаскин, на сабору 1650. у Виландару. Морао је да их се одрекне и прихвати фанариотски канон!

У исто време, помоћу грчких интрига настаје у Русији страшан раскол и суров прогон оних, који нису хтели да пљуну на руску историју и обичаје, каже Карташев.

Током Прутског похода, цар Петар је примио псеудо-протестанта Теофана Прокоповича, творца Духовног регуламента, којим је укинута патријаршија у Русији и уведен Синод. Тиме је Руска црква потпуно подређена држави. У народу избијају масовне побуне због укидања светаца и промене катихизиса, а староверци беже у од прогона у Молдавију и Бесарабију.³ Царица Катарина Друга је затворила 700 православних манастира у Русији, а цар Јосиф Други 700 у Влашкој и Молдавији!

Катарина је 1782. склопила уговор са Јосифом Другим, о подели интересних сфера на Балкану. У меморандуму је изнела „Грчки пројекат“, у коме је дала предлог стварања нове државе „Дакије“ (Влашка, Молдавија и Бесарабија) и „Грчке империје“ са престоницом у Цариграду, чиме би се обновила измишљена „Византија“, као Ромејско царство. У том пројекту, једини подељен народ су били Срби! Јер, за Цариград и Бугарску, Катарина је давала све србске земље!

Царица Катарина се ослањала се на масонски деизам и француске енциклопедисте. Водила је преписку са Волтером, а прогонила Ломоносова. Откупила је златом библиотеку енциклопедисте Дидроа, а 1764. сву црквену имовину Русије претворила у државно власништво. За то време, током 18. и првој половини 19. столетја, смењивали су се фанариоти у влахо-молдавским кнежинама. Ипак, Божјом промишљу, појављује се старац Пајсије Величковски, који следи пут св. Саве и св. Паламе, обнављајући духовност тиховања.

Софрноније Југовић предлаже руском двору, да стави Србију под своју заштиту, од Солуна до Пирана, а да митроплит Стратимировић буде србски бугарски и влашки патријарх. Стратимировић је меморандумом такође тражио од Русије, да не дозволи да Срби потпадну под власт Аустрије.

Фанариотски бољари су својим терором и удесетострученом харачу, изазвали масовно досељавање становништва из Влашке и Баната. Бежанија из Молдавије ишла је у Бесарабију, Буковину и Добруџу, а из Влашке у Ердељ, Србију и Бугарску. Да је у питању истородан народ Влаха, које потпуно нетачно зову Румуни, показује слављење Славе која се зове „празник“. Свети Сава и Старина Новак су национални празници Румуније, а Власи из Србије имају косовску традицију, док Власи–Царани тврде за себе, да су најстарији Срби!

Црни Ђорђе уводи молдавску армију 1811. године у Србију, али потпада под утицај фанариота и хетерије, па завршава у Бесарабији и Радовањском лугу, где га убија хетериста Наум Крнар. Милош Велики протерује фанариоте, уводи обавезно слављење светог Саве широм Србије, а отварајући границе према Влашкој и Молдавији, насељава придошлицама опустелу Србију.

После Руско-турског рата 1828. године, Турска је у замену за неисплаћени дуг нудила Русији протекторат над Србијом, Влашком и Молдавијом! Али, није било слуха у зомбираној руској држави, за „латински бедем са несагледивим последицама по србскословенски свет“.

У Влашкој је кнез 1866. године збачен са престола, па је разматрана могућност избора Михаила Обреновића, али је због противљења великих сила ова опција одбачена. Такође, идеја грофа Игњатијева, о стварању србско-бугарске државе, на челу с кнезом Михаилом, а под заштитом Русије.

Увођењем новог правописа настаје код Срба провала безверја и јереси у народни организам (владика Николај), а после зверског убиства кнеза Михаила, долази до краха руске балканске политике.

приредио С. Филиповић, из књиге „Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха“, од Срђана Новаковића