Депеше из америчке амбасаде у Београду откривају зашто су Сједињене Америчке Државе финансирале изборне победе Бориса Тадића и Демократске странке, како су демократе потом одустале од борбе за Косово, како је коалиција ДС-а са Ивицом Дачићем била договорена још пре последњих парламентарних избора, али се крила да не би одбила бираче СПС-а, а да су Томислав Николић и Александар Вучић одбили понуду Војислава Коштунице да 2008. године, у време претходног сазива Скупштине Србије, формирају привремену владу…
Ниједан од релативно прогресивних чланова ДСС-а с којима смо разговарали још није спреман да потегне нож на Цезара, вајкао се у депеши сачињеној 8. септембра 2008. године тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду Камерон Мантер због неуспелог покушаја његове амбасаде да иницира пуч у Демократској странци Србије и уклони Војислава Коштуницу и „његове фанатичне националистичке следбенике“ који су од ДСС-а начинили „једину партију у Парламенту која се активно супротставља ближим везама са Европском унијом“. Ова америчка дипломатска депеша, и преко осам стотина осталих депеша из амбасаде САД-а у Београду које је Викиликс објавио прошлог петка увече, откривају зашто је ДСС остао тако усамљен у супротстављању „ближим везама са ЕУ“, колику је цену Србија морала да плати на Косову за те ближе везе са Бриселом, и уз чију се подршку на бриселској страни сабрао сав остатак српске политичке сцене… Викиликсове америчке депеше раскринкавају сву каљугу беде, лажи и неморала већинског дела српске политичке сцене, којем је независност Косова проблем само ако је проглашена пре избора (ДС), који се за добро Србије и свој долазак на власт бори тако што не жели да обори власт док Србија не буде оборена (СРС/СНС), а као награду за смишљено, безочно лагање овог народа добија власт над тим народом (СПС).
Ишчитавање америчких дипломатских депеша можда нам и није донело неко спектакуларно ново сазнање, неочекивано још мање, али је пружило изванредан увид у право лице српске политичке сцене у првој деценији 21. века. Због чега, узгред буди речено, и не треба да чуди што су строго контролисани српски медији одлучили да од јавности сакрију Викиликсова открића, објављујући тек понешто, углавном оно бенигно или усмерено против опонената власти и супарника унутар власти („Политика“, „Курир“…), или једноставно ништа (практично све остале дневне новине и телевизије).
При том, треба имати у виду и да је Викиликс 26. августа објавио само најмање осетљиве депеше из Србије, означене најнижим степенима тајности („није поверљиво“ и „само за службену употребу“); најављене су укупно 994 депеше из америчке амбасаде у Београду, што значи да их је преостало још стотинак које тек треба да буду објављене, међу којима би могле да се нађу и још поверљивије и интригантније. Као да нам већ и ово што је објављено није довољно да осетимо дубоко, дубоко гађење.
КОСОВСКА ВОДОДЕЛНИЦА
А можда се једног дана неће све завршити само на гађењу, већ ће бити посла и за државне органе којима је у опису посла контраобавештајна заштита свих осталих државних органа. Тешко, наиме, да је и совјетска амбасада у Источном Берлину лакше долазила до података о ДДР-у. Депеше америчке амбасаде у Београду врве од именованих и неименованих извора из врха власти и владајућих партија који својим америчким саговорницима усрдно нуде обавештења о тајном акционом плану Владе Србије у случају проглашења независности Косова, о расправама иза затворених врата о састављању скупштинских резолуција о Косову, о консултацијама код председника о састављању владе, о председниковој жучној реакцији на писмо генералног секретара УН Бан Ки Муна поводом ступања на снагу Устава независног Косова, послатог усред преговора о формирању владе јуна 2008. године („Јеремић је амбасадору Мантеру рекао да управо долази са састанка с Тадићем, на којем је Тадић бацио пепељару на њега – не, рекао је Јеремић, због садржаја писма генералног секретара, за које је Јеремић признао да није неприхватљиво за Србе, већ радије због Тадићевог разочарања генералним секретаром. Тадић је звао Бана и 40 минута га молио за одлагање достављања писма, али без успеха“)…
Управо се Косово, и кроз Викиликсове депеше, показује као вододелница српске политике. Како је напредовало отимање Косова од Србије, закономерно, растао је број оних који су се, зарад светле европске будућности и сопственог опстанка на власти, том отимању приклањали, све док ДСС није преостала као „једина партија у Парламенту која се активно супротставља ближим везама са Европском унијом“.
А у почетку су Борис Тадић, као председник Србије, и Војислав Коштуница, њен премијер, водили исту косовску политику („Тадић води заједничку политику о Косову као и Коштуница“, оцењује се у белешци од 20. јула 2006. године, из времена преговора које је водио Марти Ахтисари, док се у белешци од 4. августа напомиње да су се председник и премијер „очигледно заједно припремали“, па им је чак и „говор тела био уједначен и позитиван“). Већ тада, међутим, Запад почиње да уочава пукотине у овом „уједначеном“ тандему, које ће у догађајима који су уследили и те како умети да искористи. Елем, само два месеца пошто су „амерички специјални изасланик Визнер, као и изасланик УН Ахтисари пренели ‘приватне поруке’ и председнику Тадићу и премијеру Коштуници о вероватном исходу преговора о статусу Косова“ (Ахтисари је на крају предложио надгледану независност), Родерик Мур, тадашњи заменик америчког амбасадора у Београду, примећује да је „премијер доследан; он се никад није поколебао у тврдњи да никада неће прихватити независно Косово“, док „председник одржава исту позицију о Косову као премијер, али мање убедљиво“. Тадић, према Муру, показује знаке реалистичнијег сагледавања ситуације и, што је највећа разлика, „у значајној мери Тадић гледа на питање Косова кроз призму домаће политике и судбине своје партије (…) Могуће је да је сигнализирао даље кораке у правом смеру када је медијима у Бриселу 19.7. рекао да је заштита Срба (тј. не независност) на Косову његов ‘главни захтев’“. У депеши од 28. новембра те 2006. године, пак, проналазимо и процену амбасадора Мајкла Полта да ће „блок демократских партија (…) бити конструктиван после коначног решења статуса Косова“, а да их у томе омета Коштуничина „националистичка реторика о Косову“.
ДОЛАРСКА ВЕРА У ДС
Вера у будућу конструктивност ДС-а није била заснована само на слободној амбасадорској процени; имала је и своје доларско покриће. Белешка од 15. марта 2006. године говори да ће амбасада САД-а „радити са ‘Националним демократским институтом’ (НДИ) и ‘Међународним републиканским институтом’ (ИРИ) на практичним начинима којима можемо да помогнемо Тадићу и његовом ДС-у да испуне свој потенцијал“; 14. августа 2006. године Душан Петровић у име ДС-а наводи да се „узда у Запад да издашно потроши на кампању ‘Изађи и гласај’“, док се 20. октобра наводи да је у ту сврху „УСАИД издвојио два милиона долара“, од чега су НДИ и ИРИ добили 1,4 милиона. Ова кампања за излазак на изборе, стоји у депеши, циљана је да „подупре демократске снаге против националистичких/екстремистичких партија“.
И заиста, како ће бити примећено почетком децембра 2006, означавајући почетак кампање за изборе у
јануару 2007. године Тадић у свом говору није изговорио „ни реч о Косову“, премда су му у минусе убројани подршка „Коштуничином уставу“ и ћутање којим су демократе реаговале на премијерове критике Сједињених Држава и њихове косовске политике.
Ова, 2007. година у којој су Тадићеве демократе ушле у владу Војислава Коштунице, доноси кристализацију става председника Тадића и његових сарадника. То је, иначе, година у којој (белешка од 13. јула 2007. године) тадашњи француски министар спољних послова Бернар Кушнер Тадићу, Коштуници, Вуку Јеремићу и Божидару Ђелићу поручује да је Косово услов за Европску унију: „Француска потпуно подржава српску ЕУ будућност, али да би Србија ушла у Унију, мора да реши питање статуса Косова“.
Став ДСС-ових званичника у месецима после овог ултиматума постаје јасан. Милош Алигрудић говори службеницима америчке амбасаде (депеша 07БЕЛГРАДЕ1674) да „одлагање или суспензија уласка Србије у ЕУ ‘неће бити крај света… али губитак Косова хоће’“.
Тадић пак говори (депеша од 31. јула 2007. године) да ће „Србија ‘изгубити свој идентитет ако изгуби Косово’, али и да он неће моћи да ‘победи своје ривале’ (…) ‘Ја сам највише проамерички лидер у Србији,’ рекао је Тадић, ‘али објаснити Србима губитак Косова је немогућа мисија’“.
И зато, да би избегао то објашњавање, председник Србије проналази решење. Белешка од 28. септембра 2007. године: „Док, јавно, владини званичници понављају да ће учинити све осим слања војске да би задржали Косово, они тихо сугеришу да ће Србија прихватити неизбежну независност Косова. У тајности, Тадић, министар одбране Драган Шутановац, и остали из унутрашњег демократског круга рекли су да би желели да међународна заједница само буде тиха – снажно сугеришући да би вође Срба могле боље да руководе напретком Србије ка прихватању независности Косова ако бисмо у јавности били тихи.“
Јесен 2007. године доноси дилему: расписивање председничких избора или одлагање избора до предстојећег разрешења питања статуса Косова. Наизглед парадоксално, актуелни председник Тадић залаже се за хитно расписивање (неизвесних) председничких избора, а Коштуница се томе противи тврдећи да би избори и кампања могли негативно да се одразе на косовску дипломатску борбу. Депеша 07БЕЛГРАДЕ1463, од 26. октобра 2007, Коштуничином ставу даје за право. Ово ће питање, питање момента расписивања председничких избора, имати „значајан утицај на догађаје у косовској завршној игри“, оцењује се у коментару амбасаде САД-а.
Опака веза између председничких избора, чије расписивање заговара, и проглашење независности Косова, којем се на речима противи, јасна је и самом Тадићу. Америчка дипломатска депеша 07БЕЛГРАДЕ1657: „Чврсти датуми избора омогућили су Европљанима и осталима да одложе проглашење независности Косова до обезбеђивања Тадићевог реизбора. Председник Тадић је, 11. децембра, рекао амбасадору да се нада да ћемо се уздржати од јавних изјава којима повезујемо изборе и Косово. Он је приметио да је француски министар спољних послова Кушнер недавно прокоментарисао да ће Европа одложити проглашење независности како би потпомогла Тадићеве изборне шансе – ‘то може бити тачно’, рекао је председник, ‘али је боље да то страни лидери оставе неизговореним’ зарад његове кампање“.
А каква се, тек, кампања водила далеко од јавности. Сва гнусоба и лицемерје Тадићеве косовске политике одражава се у депеши од 17. децембра 2007. године: „Званичник Демократске странке председника Тадића упорно је молио Сједињене Државе да одложе признање Косова до окончања Тадићевог реизбора, како би осигурале демократску победу и одржале пут Србије ка европских интеграцијама (…) Борислав Стефановић (садашњи, ех, главни српски преговарач о Косову – прим. Н.В) који је близак председнику Тадићу, рекао је да је председников реизбор од критичне важности за остварење ДС-овог циља успостављања снажне везе између САД-а и Србије. У том смислу, Стефановић је упорно молио Сједињене Државе, ‘светионик слободе’, да одложе признање Косова до окончања другог круга председничких избора. Одлагање косовске декларације омогућило би Тадићу да избегне пораз (…) Стефановић је доказивао да је Тадић ‘највише прозападни лидер у региону’ и да би Тадићев реизбор био ‘пресудан и стратешки’ за одржање Србије на евроатлантском путу (…) Роберт Силберстин (званичник Стејт департмента задужен за јужну и централну Европу) рекао је да Стефановић и остали лидери треба пажљиво да промисле своје реакције на проглашење независности Косова, и да Вашингтон очекује од Тадића и ДС да воде Србију после Косова и према Европи, уместо да се заложе за политику одбијања и опозиције (…) Стефановић је обећао да је штета по односе Србије са Западом ‘црвена линија коју ДС неће прећи’“.
Кад смо код црвених линија, тих дана, крајем децембра 2007, „у име председника Тадића, који је већ у кампањи, (његов саветник Јован) Ратковић прихватио је листу потенцијалних (америчких) црвених линија око Косова, али је рекао да би ставке требало да буду продискутоване у будућности“ (07БЕЛГРАДЕ1727).
Тадић, заиста, поступа по налогу. Скупштина Србије у предвечерје избора доноси још једну резолуцију о Косову, коју Американци тумаче као његов успех јер је „снажна, али јалова“. Депеша 07БЕЛГРАДЕ1733: „Наш задатак је двојак: да не реагујемо претерано на неизбежно прегрејану реторику у кампањи (било на Коштуничине увреде или на патриотски обојене изјаве Тадића); и да будемо веома јасни, у затвореним дискусијама са Тадићем око онога што планирамо да урадимо после 3. фебруара, и како очекујемо да он са нама управља процесом после проглашења независности“.
ТОМИНА ПОДРШКА ТАДИЋУ
Други круг председничких избора, 3. фебруара, имао је међутим и своју предигру на српској политичкој сцени. У борби између Тадића и Коштунице, борби за и против расписивања председничких избора, требало је обезбедити подршку (тадашњих) радикала и њиховог кандидата Томислава Николића. „Оба лидера су у разговорима с радикалима, чија подршка (датуму, не кандидату) може на крају да одлучи тајминг избора“, открива депеша 07БЕЛГРАДЕ1463, додајући да се Тадић „удвара радикалима за подршку за децембарске изборе“.
И, као што је познато, радикали пристају на Тадићеве председничке изборе. За њима и социјалисти, да их не заборавимо. Косово 17. фебруара, два дана после председничке инаугурације Бориса Тадића, проглашава независност.
Што се пак (бивших) радикала тиче, колико је искрена њихова борба за одбрану Србије и српских националних интереса Американцима је постало јасно макар годину и по дана раније. Открива то белешка од 19. априла 2006. године: „Генерални секретар СРС-а Александар Вучић рекао је кључном контакту амбасаде (…) да је стратегија СРС-а да делује (на рушењу владе – прим. Н. В) после црногорског референдума, пошто је Младић изручен Хагу, и пошто су преговори о коначном статусу Косова у највећој мери решени“.
Током јануара, уочи другог круга председничких избора, распламсава се и отворени сукоб председника Тадића и премијера Коштунице, започет одлуком Европске уније да на Косово пошаље своју мисију ЕУЛЕКС, предвиђену Ахтисаријевим планом који је Србија (а потом и Савет безбедности, због претње Русије и Кине да ће уложити вето) већ одбацила јер Косову дарује независност. Коштуница тражи да Србија због тога, до разјашњења односа ЕУ према њеном територијалном интегритету, не потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, што Тадић одбија. Ово размимоилажење око Косова и ЕУ доводи до кризе и краха владајуће коалиције. Коштуница „враћа мандат народу“ и превремени парламентарни избори расписани су за 11. мај 2008. године.
Ако се, већ, уверио у неискреност Тадићевих тврдњи да ће се борити за Косово, зашто се Коштуница тада предао и расписао изборе, уместо да је направио коалицију са провереним патриотама, радикалима? Заједно су, у тадашњем сазиву српског Парламента, имали уверљиву већину. Ево зашто није (08БЕЛГРАДЕ143, 5. фебруар 2008): „Контакти су нам рекли за гласину да је Коштуница понудио СРС-у да формирају привремену владу, с генералним секретаром СРС-а Вучићем као председником Парламента, али је СРС одбила ту идеју“. Следи и 08БЕЛГРАДЕ145: „Ујутру 6. фебруара лидер СРС-а Томислав Николић одбацио је гласине о договору о формирању коалиције са Коштуничином Демократском странком Србије. У изјави за телевизију ‘Б92′, Николић је рекао да не види никакав смисао у подржавању оних чија партијска снага је толико несигурна, и који су у прошлости одбили његову сарадњу“. Ето зашто су расписани избори.
„Ови избори неће бити о нама, и наша улога треба да буде дискретна“, стоји у америчкој депеши од 10. марта 2008. године. „Нашим интересима највише ће послужити ако европски пут, уместо Косова, постане централна тема ових избора.“ Тако и би, Ђелићевим потписом на Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом и свом медијском халабуком која га је пратила. При чему је ЕУ, пристанком на ССП са Србијом, имала и додатни, прикривени план који се открива у депеши од 29. априла 2008. године: „Мишел Шарбоније (француски отправник послова) рекао је да понуду Србији да потпише ССП сматра успехом ЕУ. Шарбоније је рекао да се нада да, с потписаним ССП, ДС неће имати разлога да размотри још једну коалициону владу са Коштуничиним ДСС-ом“.
ДАЧИЋЕВ РЕЖИРАНИ ЛУПИНГ
Требало је, међутим, западним фаворитима, тим напредним демократама и реформистима, обезбедити скупштинску већину после мајских избора. И ту у игру ускаче Социјалистичка партија Србије. СПС који је, у депешама попут оне од 31. маја 2006, описиван као „нереформисана партија Слободана Милошевића“, чији лидер Ивица Дачић у децембру те године Американцима привлачи пажњу запаљивом изјавом да је „Косово колевка Србије и нико нема право да каже да она неће ићи у рат за Косово“. Американци, међутим, (депеша од 21. марта 2008) процењују да би Дачићева партија могла да буде „кингмејкер“, тас на ваги између СРС/ДСС савеза на једној и ДС-ове коалиције на другој страни. „Упркос овом одвратном педигреу, лидери СПС-а већ дуго наговештавају да би желели да партију приближе демократском мејнстриму (…) СРС би такође могла да покуша да приволи СПС на постизборну коалицију, али председник СПС-а Ивица Дачић рекао је службенику амбасаде 25. фебруара да би таква коалиција била тешка због његовог сукоба с Николићем јер СПС није подржао Николића на јануарским председничким изборима“.
Већ десет дана касније наводи се да су „Тадићев саветник Мики Ракић и Дачић из истог села и ‘има неке
везе тамо’“, тврди да „многи контакти извештавају да Дачић и неки чланови СПС-а желе да трансформишу партију из Милошевићеве националистичке, пензионерске партије у прихватљиву социјалдемократску групацију“, и преносе речи Ненада Чанка, лидера Лиге социјалдемократа Војводине, који је заменику шефа мисије рекао да је „недавно разговарао са Дачићем, кога је описао као ‘политичког бизнисмена који купује и продаје гласове.’ Дачић је рекао Чанку: ‘Баш ме брига за Милошевића, али не смем то да кажем јавно јер ћу изгубити гласаче.’ Он је такође рекао да је Дачић почео све више да говори о српској ЕУ будућности“.
А већ 18. априла (избори су 11. маја) написана је белешка с насловом „Социјалисти жељни дила“. У њој се наводи да је, „упркос јавним коментарима, Дачић рекао службенику амбасаде да СПС ‘жели да сарађује’ са САД и ЕУ“, и да је, „иако није одговорио на питање о коалиционим партнерима, устврдио да је вођство СПС-а подржало председника Тадића и Демократску странку“. У истој белешци стоји и да су договори о коалицији већ почели: „Према контакту из ДС-а, ДС, СПС и ЛДП већ разговарају о дилу. Филип Медић, саветник званичника ДС-а Ивана Вејводе, рекао је службенику амбасаде 18. априла да би по одредбама договора СПС-у припала одређена министарства док би ЛДП обезбедио мањинску подршку ‘докле год коалиција иде путем европских интеграција’. Медић је био забринут да ће, ако су детаљи тачни, а вести процуре пре 11. маја, СПС изгубити подршку тврдокорних присталица и угрозити шансу социјалиста да пређу цензус“.
И, најзад, шест дана уочи избора: „Инсајдери из ДС-а спекулисали су у тајности о корисности и извесности ДС-СПС дила. Јеремић је рекао службенику амбасаде да очекује да ће ДС победити и да ће формирати владу са СПС-ом или ЛДП-ом (…) СПС комбинује своје могућности и, макар јавно, оставља врата отвореним могућности приступања влади СРС-а. Приватно, они су мање наклоњени тој опцији, али невољни да изгубе гласове своје тврде струје“.
Шта се десило, сећамо се. Лажирани преговори СПС-ове коалиције са СРС-ом и ДСС-ом, њихов испрограмирани неуспех и онда тобожњи коперникански обрт у којем Дачић и Тадић формирају актуелну „проевропску“ и „социјално одговорну“ владу. Чији новопечени први потпредседник Ивица Дачић већ 14. јула „изражава спремност да се састане са амбасадором упркос косовској политици Владе Србије“, која је забрањивала контакте званичника са дипломатским представницима држава које су признале независност Косова.
АМЕРИЧКА ПОДРШКА СРС-у
Европска опијеност, у којој је борба за Косово остала само на речима, обузела је и опозицију. Због гласања за ССП, у месецима који су уследили, Томислав Николић (чије се изјаве да ће Косово прогласити „окупираном територијом“ и да ће прекинути дипломатске односе са земљама које су признале независност Косова нашироко цитирају у америчким депешама) у септембру 2008. године напушта СРС. Како су овај разлаз виделе америчке дипломате? Депеша 08БЕЛГРАДЕ928 од 9. септембра: „Браца Грубачић тврди да је Николић одлучио да подржи ССП после састанка с председником Тадићем крајем августа, који је наводно организовао власник ‘Делте’ Мирослав Мишковић (…) Градоначелник Београда Драган Ђилас рекао нам је 5. септембра, пре Николићеве оставке, да је СРС заузела далеко конструктивнији, проевропскији став од ДСС-а (…) Контакт из међународне заједнице који се 1. септембра срео с Николићем известио је да је он изразио незадовољство СРС-ом и говорио о плановима да оснује нову партију када се Шешељ врати из Хага. Наш контакт закључио је да је неспоразум са Шешељем око ССП-а био последња кап за Николића“. Док је потпредседник ДСС-а Александар Поповић 9. септембра, на питање да ли би „Николићева група била привлачнија ДСС-у као партнер у опозицији, одбрусио, ‘питајте ваше СРС стручњаке у Вашингтону, они знају више о радикалима од нас’ (коментар: Поповић је упутио нашироко распрострањену гласину да су током мајских избора Сједињене Државе финансирале радикале како би охрабриле европска признања Косова. Логика се састојала у томе да би, ако би радикали преузели власт, Косово придобило више симпатија за своју независност)“. У закључку ове депеше наводи се и да, ако Николић „успе да састави умеренију и конструктивнију опозициону групу, биће више простора за ангажовање. Насупрот томе, неуспех би оставио СРС у својој пуној снази у Скупштини и без умереног утицаја у свом вођству, стварајући ризик од даље поларизације и ометања српских европских аспирација“.
Амбасада САД-а, 16. октобра 2008, наводи и да „осматрачи и дипломатски контакти тврде да Николић добија подршку француских донатора и да тренутно преговара с једном немачком партијском фондацијом о пакету помоћи (коментар: представник француског Националног фронта учествовао је у Николићевој кампањи и током председничких и током парламентарних избора ове године). Амбасадор се срео с Николићем – на његов захтев – да разговарају о Николићевом плану да формира модерну европску партију десног центра“. Ова депеша закључује: „Иако нас охрабрују његове проевропске изјаве и изражена спремност да разговара са земљама које су признале Косово, он још треба да предузме конкретне кораке да покаже да је заиста озбиљан“.
Прилика да покажу ту озбиљност, онако како је Американци виде, Николићу и Вучићу указала се на оснивачкој Скупштини напредњака, у Центру „Сава“, 21. октобра 2008. године Ево шта су све том приликом забележили: „Два представника амбасаде, који су добили истакнута места у првом реду, десет седишта од Николића, добили су умерене аплаузе уз минимално негодовање и звиждање. Присутни су најбоље реаговали приликом представљања делегација Русије, Кубе и Грчке (…) Мрачни Србин с Косова прочитао је кратку изјаву – прилично неуверљиво – о спремности СНС-а да одржи Косово као део Србије (коментар: косовски Србин био је толико мутан да је Симо Спасић, предводник организације која представља породице несталих особа на Косову, напустио конгрес жалећи се да СНС није довела правог Србина из Митровице)“. Једну од најтоплијих добродошлица, стоји даље, имао је шумадијски сељак који је на бину изашао с чутурицом ракије. Најпре је прочитао „припремљену изјаву“, а онда подигао чутурицу своје домаће ракије, извадио хлеб из торбе, и добио стојеће овације свих присутних. „Охрабрен реакцијом публике, сељак је изашао ван сценарија и изјавио да ‘Србија зна да је Русија њен једини прави пријатељ’, што је изазвало једну од дивљих реакција публике те вечери“. Попут Вучића, наводи се даље, „Николић је само накратко споменуо Косово“, док су се и односа са Русијом дотакли само накратко, „и то само у контексту ЕУ аспирација“. На пријему после конгреса Николић је „топло поздравио“ представника амбасаде и с њим проговорио на енглеском. „Николић је раније одбијао да говори енглески са страним представницима, и никада није јавно показао да говори енглески“, стоји у овој депеши, која даље открива и да су се организатори догађаја плашили да ће „СРС покушати да поквари догађај. Вучић је рекао контакту амбасаде да је СРС послала Луку Караџића, брата Радована Караџића, да упадне на конгрес и направи срамотне фотографије са лидерима СНС-а. Стојећи одмах иза Караџића у реду званица, службеник амбасаде видео је Вучића како благо одгурује Караџића док је овај покушавао да га пољуби“. Све у свему, открио је америчкој амбасади портпарол СНС-а Небојша Стефановић, партијски конгрес прошао је уз тек неколико трзавица, а и „говори су испали умерени како се и надао“.
ЈЕРЕМИЋЕВЕ ОБМАНЕ
И, са тако конструктивном, умереном и европски оријентисаном опозицијом, колико је, тек, власт имала да буде европска, неоптерећена српском државом и Косовом, у месецима који су уследили? Викиликсове депеше дају нам известан увид у то.
Можда и понајбољу илустрацију нове српске косовске политике пружа депеша која описује састанак Млађана Динкића са америчким амбасадором 11. јула 2008. године (као Дачић, и Динкић, али и Драган Ђилас, састају се с америчким званичницима упркос одлуци Владе Србије која те контакте забрањује. Динкић чак одлази и на прославу Дана независности у америчку амбасаду). Елем, ваљда у складу са том новом косовском политиком, Динкић је помоћ око Косова затражио од оних који су нам Косово отели: „Динкић је подвукао потребу за одобрењем Уједињених нација за ЕУ мисију на Косову, и затражио од Сједињених Држава ‘наговештај’ која би била најбоља дипломатска стратегија за то“.
Што се ЕУЛЕКС-а тиче, иако је ова мисија предвиђена Ахтисаријевим планом о независности Косова,
08БЕЛГРАДЕ875 обавештава нас да „Србија нема замерки и, штавише, поздравља присуство ЕУ на Косову“, при чему се оцењује да ће „Тадић дати Европљанима оно што желе око ЕУЛЕКС-а, у замену за толерисање српске иницијативе у Генералној скупштини УН“. Док је министар Јеремић, у приватном разговору с америчким амбасадором, према белешци од 22. октобра 2008, признао да ће српске власти „морати да прихвате било какав исход преговора“ о замени УНМИК-а ЕУЛЕКС-ом, а да ће онда „морати то да представе као успех Србије“.
Споменута српска иницијатива у УН, иначе, била је она велика победа Србије после које је Генерална скупштина УН затражила саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности косовске независности, и завршила се фијаском. Објављене депеше овоме не поклањају много пажње, али упитаност о правим намерама организатора ове стратегије изазива Јеремићева констатација, цитирана у белешци од 29. децембра 2008, да је „Србија успешно изместила предмет независности тако што је послала питање МСП-у“. Као да су хтели да се реше питања Косова, а да при том себи обезбеде алиби како чине нешто конкретно за његову одбрану…
А ЕУЛЕКС је, како је „Печат“ недавно подсетио, српска влада прихватила после шупљег договора са Бан Ки Муном о фамозних „шест тачака“ које ЕУЛЕКС, заправо, нису обавезале ни на шта, нити су са овом мисијом имале много везе. То је, како се сада открива, 17. октобра 2008. године признао и Борко Стефановић: „Он је представницима ЕУ дао гаранције да ће Србија бити предусретљива у разговорима о шест тачака, и да ови разговори неће омести или одложити размештање ЕУЛЕКС-а“. Све у свему, прича о шест тачака је, закључују Американци, измишљена „тактички, да би (српско вођство) стекло политичку корист код куће“.
Сва ова косовска превара успела је да промакне добром делу овдашње јавности, забављене и умирене патриотским изливима Вука Јеремића и његовом неуморном борбом за Косово. Каква је то била заблуда, откривају две процуреле америчке депеше. Забележили су 11. марта 2008. године: „Јеремић је чак посегао за фразама из Милошевићеве ере о мучеништву Срба, наглашавајући да странци понижавају нацију – а све време амбасади шаље сигнале стражњим каналима о својим атлантским уверењима“. Док је 22. априла 2008. године забележено да се „Јеремић извињава због антиамеричких ставова“: „На пријему за дипломате у публици после говора (у којем је напао САД због Косова, прим. Н. В), Јеремић је пришао службенику амбасаде и извинио се због антиамеричких примедби, али је рекао да је принуђен да користи такву реторику током изборне кампање. Он је замолио службеника да пренесе његово жаљење амбасадору“.
Или је, ипак, највећа обмана Срба садржана у финој разлици између „неприхватања“ и „непризнавања“ независности Косова? Обратите пажњу: када Тадић и остали Тадићи на власти и у опозицији, о чијем правом лицу сведоче Викиликсове белешке, изговоре „никад“ и „независност Косова“, обавезно понове да неће ПРИЗНАТИ независност Косова, а не и да га неће ПРИХВАТИТИ. Разлика нипошто није безазлена, већ упућује на „модел две Немачке“ у време Хладног рата, Источне и Западне, у којем су две земље прихватиле да коегзистирају без међусобног признавања. А то је, признао је Вук Јеремић (према депеши 08БЕЛГРАДЕ1338), „најбоље чему Србија може да се нада, ‘ако будемо имали среће’“.
Ако будемо имали среће… Каквој срећи, уопште, и можемо да се надамо са владајућим и највећим опозиционим странкама које живе на лагању сопственог народа зарад сопствене користи? Од Косова, преко Милошевићевог наслеђа, до намере да се власт уопште и освоји. Или је, ипак, право питање зашто пристајемо да те лажи даље трпимо, и настављамо да живимо у каљузи у коју су нас они увукли и у њој се тако добро сналазе? А коју нам је Викиликс својим открићима тако лепо разоткрио…
Извор: Магазин “Печат”
