Како су Британци систематским изгладњивањем усмртили преко 60 милиона Индуса

„Хронично немање хране, воде, хигијенских услова за живот и здравствене заштите, запуштеност средстава комуникације, оскудно образовање и свеприсутна атмосфера депресије – све што, како сам видео, влада по нашим селима после преко сто година британске владавине, одузима ми сваку наду у њену добротворност.“

Рабидранат Тагоре

Кад би се историја британске владавине у Индији изразила једном једином чињеницом, била би то ова: у Индији уопште није било раста прихода по глави становника од 1757. године па све до 1947.[1] Одговарајући на питање зашто је био за гомилање хране у Британији док су у Бенгалу милиони умирали од глади, Черчил је свом личном секретару рекао да су “Индуси одвратна раса, која је од очекиване пропасти, заштићена пуким размножавањем.”[2]

Током 190 година пљачке и отимачине, читав Индијски потконтинент прошао је кроз најмање двадесетак великих глади, који су заједно отерали у смрт милионе Индуса широм земље. Не може се са сигурношћу утврдити колико милиона људи је подлегло глади. Међутим, званични подаци колонијалних владара  указују на 60 милиона мртвих. У стварности, тај број би могао бити и већи.

Британски колонијални аналитичари су наводили суше као узрок опадања пољопривредне производње који је, опет, дoводио до појава глади, али то је лаж. Британски владари, који су ратовали у Европи и другде, и колонијализовали делове Африке, извозили су житарице из сушом погођених области Индије да би наставили своја колонијална освајања — док су глади беснеле, једна за другом. Људи у глађу погођеним областима, налик на скелете обмотане само кожом, лутали су около, збијали се по ћошковима и умирали у милионима. Сатанска природа ових британских колонијалних власти не може се довољно истаћи.

ПОЛИТИКА СИСТЕМАТСКЕ ДЕПОПУЛАЦИЈЕ

Иако нема тачних пописа становништва, ипак се зна да је 1750. године Индија имала близу 155 милиона становника. Када је колонијална власт окончана 1947. године, број становника неподељене Индије достигао је скоро 390 милиона. Другим речима, током тих 190 година колонијалне пљачке и организованих појава глади, број индијског становништва порастао је за 240 милиона. Од 1947. године па током следећих 68 година, становништво Индијског потконтинента, укључујући популације Индије, Пакистана и Бангладеша, порасло је на близу 1,6 милијарди. Дакле, упркос сиромаштву и девијантној привреди на Потконтиненту у постколонијалном периоду, током тих 68 година, укупан број становника порастао је за скоро 1,2 милијарди.

Извештаји показују да се током постколонијалног периода на Потконтиненту с времена на време у појединим деловима земље бележе суше, али да у њима није било и глади, иако још увек, сваке године, хиљаде умиру због недостатка одговарајуће количине хране, лошег система дистрибуције и неадекватне исхране. Треба исто тако истаћи да је и пре него што су британски чизмаши пустили корене у Индији било глади али знатно ређе – можда једном у сто година.

Разлога за појаву ових периода глади уистину и није било. Појављивале су се једино због тога што су их колонијалне власти производиле, настојећи да ојачају Империју безобзирним пљачкањем и усвајањем прећутне политике депопулације Индије. То би, по њиховом веровању оборило трошкове које Империја плаћа да би задржала Индију под колонијалном влашћу.

Узмимо, на пример, случај Бенгала, који се налази на истоку Потконтинента, где је Британска источноиндијска компанија (HEIC, Honorable East India Company, према повељи Елизабете I) инсталирала своје чизмаше још 1757. године. Грамзиви пљачкаши, под вођством Роберта Клајва (Robert Clive) – дегенерика и опијумског зависника који је сам себи разнео мозак 1774. године, у резиденцији на лондонском Беркли скверу, набављеној захваљујући преимућствима пљачке – преузели су контролу над територијом данашњег Западног Бенгала, Бангладеша, Бихара и Одиша (раније, Ориса) 1765. године. У то време је, према историјским документима, Индија представљала близу 25 одсто светског бруто друштвеног производа, одмах иза Кине, док је британски удео износио тричавих 2 одсто. А Бенгал је био најбогатија од свих индијских провинција.

Пошто је осигурао власт над Бенгалом свргнувши Наваба (Nawab) у бици код Пласија (Палаши) где се користио подмуклим средствима, Клајв је поставио марионету на престо, потплатио га, и са њим склопио уговор по коме је БИИК (HEIC) постала једини сакупљач пореза, а номинална власт препуштена марионети. Тај уговор је остао на снази читав један век, током кога је све више и више индијских држава банкротирало, што је олакшавало појаву будућих глади. Новац од пореза је одлазио у британске сефове, док су милиони умирали од глади у Бенгалу и Бихару. Клајв, који је проглашен чланом Краљевског друштва 1768. године и чија статуа стоји поред средишта зла Британске Империје, Вајтхола, недалеко од сале ратног кабинета, рекао је у своју одбрану, кад га је британски парламент, глумећи „поштење“, оптужио за пљачку и друге злоупотребе у Индији:

„Узмите у обзир ситуацију у којој сам се ја нашао после победе код Палаше (Плеси). Велики кнез је зависио од моје воље; богати град је био у мојој власти, а његови најбогатији банкари су се утркивали ко ће више да понуди за моје осмехе; ходао сам поред сефова који су бацани преда ме и отворених само за мене, да обема рукама захватим злата и драгог камења! Тако ми Бога, господине председавајући, овог часа стојим запањен својом тадашњом умереношћу.“

Али, Клајв није био једини крвожедни британски колонијални владар Индије. Британска Империја је слала једног касапина за другим, и сваки од њих је организовао пљачкање и депопулацију, која је долазила као последица овог првог. До 1770. године, када се прва велика глад појавила у Бенгалу, ова провинција је већ била опљачкана до костију. Оно што је уследило, било је чист ужас. Ево како је Џон Фиске у свом Америчком филозофу у невиђеном свету (American Philosopher in the Unseen World) описао глад у Бенгалу:

„Током читавог загушљивог лета 1770. године људи су непрекидно умирали. Сточари су испродавали своју стоку; распродали своје пољопривредне алатке; појели су семе житарица; продавали су своје ћерке и синове све док надалеко ни купца за децу нису могли да нађу; појели су лишће са дрвећа и траву са поља… Улице су биле блокиране гомилама умирућих и мртвих. Гробари нису могли да раде свој посао довољно брзо; чак су пси и шакали, јавни лешинари Истока, постали неспособни да доврше свој одвратни посао, и мноштво растргнутих и гнојних лешева увелико је претило егзистенцији грађана [3]…“

Да ли је било разлога да се појави глад? Не, не би је било да Британци нису хтели, тада као и сад, да жању три жетве годишње. Област се налази у равници у делти Ганга, где воде има више него у изобиљу. Чак и да је било суше, она не би уништила све три жетве. Штавише, као што је то била раширена пракса за време Могула, а и пре, вишак житарица је складиштен и чуван да би становништво тим залихама могло да се прехрани и преживи, ако би једна или две жетве узастопце биле слабе. Али пљачка житарица коју је спроводио Клајв, са његовом гомилом бандита и убица, исцрпела је жито из Бенгала и довела до тога да десет милиона људи помру од глади, а једна трећина бенгалске популације буде елиминисана.

Треба напоменути да је британска толико хваљена индустријска револуција почела 1770, исте године када су људи умирали посвуда у Бенгалу. Бостонска чајанка којом је почела Америчка револуција догодило се 1773. Бостонска чајанака је натерала Империју да схвати да су њени дани у Америци одбројани, и довела до тога да се Британија чак и више усредсреди на организовање пљачкања  Индије.

ЗАШТО ЈЕ ГЛАД ПОСТАЛА ТОЛИКО ЧЕСТА?

Првенствени разлог због којег су се ове разорне гладне године појављивале у уредним размацима, и због којег им је омогућено да наставе да се појављују годинама, била је политика Британске Империје да депопулизује своје колоније. Да није било ових гладних година, Индија би давно пре него што је 20. век почео достигла број од милијарду становника. А Британска Империја ја на ту могућност гледала као на катастрофу.

Пре свега, већа индијска популација значила би и већу потрошњу од стране локалног становништва, и лишила би британскога Раџу веће количине плена. Логичан начин да се проблем реши био је развој пољопривредне инфраструктуре Индије. Али то не само што би принудили Британију да потроши више новца у управљање својом колонијалном и бестијалном империјом; то би такође развило здраву популацију која би могла да се уздигне до тога да се ослободи грозоте зване британски Раџа. Ове велике глади су исто тако успеле да ослабе и друштвене структуре и ослонац Индуса, учинивши тако мање вероватним устанке и побуне против колонијалних снага. Да би глад учинили сталном, и тако смањивали бројност “паганских” и “тамних” Индуса, британски империјалисти су покренули систематску пропагандну кампању. Подупрли су преваранта Малтуса (Parson Thomas Malthus)  и промовисали његов ненаучни галиматијас неразумљивих речи, Есеј о становништву. Ту он тврди:

„Ова природна неједнакост две силе становништва и производње у земљи, и велики закон наше природе који стално мора да држи њихове ефекте једнаким, стварају велику тешкоћу која мени изгледа несавладива на путу усавршавања друштва. Сви остали аргументи су од слабог и нижег значаја у поређењу са овим. Не видим начин на који би човек могао да умакне овом закону који прожима читаву живу природу.“

Иако је Малтус био рукоположен у Англиканској цркви, Британска Империја је од њега начинила плаћеног “економисту” британске Источноиндијске компаније, која је са повељом краљице Елизабете I под опасачем, монополисала трговину у Азији, колонизујући широка подручја континента помоћу својих добро наоружаних милиција које су се бориле под заставом светог Ђорђа. Малтус је примљен на Haileybury and Imperial Service College, у коме су регрутовани и неки од најгорих колонијалних злочинаца. Овај колеџ је био место на коме су извршиоци убилачке политике твораца Британске Империје у Индији били тренирани. Неки од истакнутих полазника Haileybury колеџа су сер Џон Лоренс (Sir John Lawrence, вицекраљ Индије од 1864-68) и сер Ричард Темпл (Sir Richard Temple, гувернер бенгала а касније, гувернер провинције Бомбај).

Док је Парсон Малтус износио своју злокобну „научну теорију“ да би оправдао депопулацију као природни и неопходан процес, Британска Империја је окупила читаву гомилу других “економиста” који су писали о неопходности слободне трговине. Слободна трговина је играла главну улогу у томе да се империјална геноцидна депопулација Индије остварује широм земље, захваљујући напорима британског Раџе. У ствари, слободна трговина и јесте друга страна Малтусове медаље „контроле становништва“.

До 1876. године, када је стигла велика глад, Британија је већ била изградила неке железничке пруге у Индији. Железницу, која је биле хваљене као институционални механизми заштите од глади, заправо су користили трговци за превоз житарица из магацина у сушом погођеним областима у централне сабирне депое. Уз то, противљење присталица слободне трговине контроли цена, довело је до помамних шпекулација са житом. Резултат је био то што је сакупљен капитал за увоз житарица из сушом погођених крајева, и погоршање несреће. Раст цена жита био је спектакуларно брз, а жито је узимано оданде где је било најпотребније, да би ускладиштено у магацинима сачекало док цене не скоче још више.

Британски Раџа је знао или је требало да зна. Чак и да британска власт није отворено подржавала овај процес, она је била потпуно упућена у то шта се дешава, и осећала са савршено добро док је промовисала слободну трговину по цену губитка милиона индуских живота. Ево како је Мајк Дејвис (Mike Davis) описао оно што се догађало:

„Раст цена је био тако изузетан, а постојећа понуда, која је испуњавала добро познате захтеве, тако оскудна да су се продавци и дилери, надајући се огромним добитима, показали решеним да задрже своје залихе неодређено време, a не да се растану са артиклом који је почео да добија тако неуобичајено високу вредност. За владу је било очигледно да је постојање услова да се жито одвезе железницом, свуда нагло подизало цене житарица, aли да  активност привидног увоза и железничког транзита, није значила никакво повећање залиха хране у Провинцији… трговина на мало је скочила-земља је скоро паралисана. Или су тражене цене које су биле изнад могућности већине да их плати, или су трговине остајале потпуно затворене.“

У то време, Лорд Литон (Lytton), омиљени песник краљице Викторије, који је био познат као “касапин” јако великог броја Индијанаца, био је Вајсрој (Viceroy), особа коју је краљица поставила да у њено име управља колонијом. Он се срчано успротивио формирању залиха житарица за исхрану становништва у глађу погођеним областима јер ће то сметати тржишним силама. У јесен 1876. године, када је монсунска жетва лежала спарушена по пољима јужне индије, Литон је био заокупљен организовањем  огромног Империјалног Асамблажа у Делхију где ће Викторија бити проглашена Императорком Индије. Како је Литон оправдао ово? Он је био одани обожавалац и следбеник Адама Смита. Аутор Мајк Девис пише:

„Да је Смит век раније у Богатству нација (The Wealth of Nations) тврдио (vis-à-vis ужасне бенгалске глади услед суше 1770. године) да се та глад никад није појавила ни због чега другог осим насилних мера владе која је неодговарајућим средствима настојала да залечи невоље од глади. Литон је примењивао оно чему га је научио Смит и други верници слободне трговине. Смитово упозорење против покушаја државе да регулише цене жита за време глади 1770. године, учило се годинама у славном  Хејлибури колеџу Источноиндијске компаније.“[4]

Литон је издавао строга наређења да “неће бити никаквог мешања  са стране било ког дела владе са циљем смањења цена хране,” и “у својим писмима кући у индијску канцеларију  и политичарима из обе партије, он је оптуживао ‘хуманитарне хистерике’.” По званичном  диктату, Индија, као и Ирска пре ње, била је претворена у  утилитаристичку лабораторију у којој су милиони живота стављани на коцку, у складу са догматском вером у свемоћ тржишта да превлада “невоље глади.”[5]

ВЕЛИКЕ ГЛАДИ

Опис двадесетак таласа глади који су убили више од 60 милиона Индуса, захтевао би много простора, тако да сам се овде ја ограничио само на оне који су убили више од милион људи:

Глад у Бенгалу 1770. године: Ова катастрофална глад се дешавала између 1769. и 1773. године, и погодила је низију доњем току реке Ганг. Територија, тада под влашћу британске Источноиндијске компаније, обухватала је садашњи Западни Бенгал, Бангладеш и делове држава Асам, Ориса, Бихар, и Џарканд. Та глад је, како се процењује, проузроковала смрти највероватније 10 милиона, или око једне трећине тадашњег укупног броја становника.

Глад у време Шалисе (1783-84): Ова глад је погодила многе делове Северне Индије, посебно територију Делхија, данашњег Утар Прадеша, Источног Пенџаба, Раџпутана (садa Раџастана) и Кашмира, којима су тада владали различити индијски владари. Овој глади је претходила глад из претходне године, 1782-83, у Јужној Индији, укључујући град Мадрас (преименован у Ченај) са околином (под влашћу британске Источноиндијске компаније), и у проширеном Краљевству Мајсоре. Заједно, ове две глади су  однеле најмање 11 милиона живота, како показују извештаји.

Доји Бара глад (Лобања глад) из 1791- 92: Tа глад је изазвала смртност широм Хидебрада, Краљевства Јужна Марата, Декана, Гуџарата и Марвара познатог и као – регион Џодпур у Раџастану. За њу су били одговорни британска  политика преусмеравања хране у Европу, подизање цене преосталих житарица до нивоа недоступног домицилном становништву и усвајање агрикултурне политике која је разарала производњу хране. Британци су имали вишкове житарица, које нису делили оним врло сиромашним људима који су то жито и одгајили. Последица свега тога је смрт око 11 милона људи у периоду 1789-92, од глади и епидемија које је прате.

Глад у области Две Реке (Горњој) из 1860-61: Глад из 1860-61 појавила се у области Ганга-Јамуна-Доабу или Области Две Реке, која је била под контролом Британаца и обухватала је простране делове Рохилканда и Ајодја, Делхи и [6] делове Хисара који су припадали тадашњем Пенџабу и источни део принчевске државе Раџпутана. Према “званичним” британским извештајима, ова глад је усмртила око два милиона људи.

Глад у Ориси из 1866: Иако је најжешће погодила Орису, ова глад је погодила и индијску источну обалу дуж Бенгалског залива и проширила се на југ до Мадраса, покривајући пространу област. Оставила је милион мртвих, према британским “званичним” верзијама.

Глад у Раџпутани 1869: Погодила је 1869. године област од скоро 300.000 квадратних миља (која је највећим делом припадала принчевским државама и британској територији Aјмер. Она је, према “званичним” британским тврдњама, убила 1,5 милион људи.

Велика глад из1876-78: Ова глад је убила незнан број Индуса на југу земље и беснела око четири године. Погодила је Мадрас, Мајсоре, Хајдерабад и Бомбај (сада Мумбаи). Посетила је и Централну Провинцију (сада Мадја Прадеш) и делове неподељеног Пенџаба. Данак који је узела ова глад достигао је број од 5,5 милиона људи. Други подаци указују на то да је број умрлих могао бити много виши – 11 милиона.

Индијска глад из 1896-97 и 1899-1900: Ова је погодила Мадрас, Бомбај, Декан, Бенгал, Уједињене провинције (сада Утап Прадеш), Централне Провинције, Северну и Јужну  Раџпутану, делове Централне Индије и Хајдерабад: наводи се да је број умрлих за време ове две глади на самој Британској територији достигао шест милиона. Број од глади умрлих у принчевским државама није познат.

Глад у Бенгалу 1943-44: Ова глад коју је у Бенгалу оркестрирао Черчил 1943-1944 усмртила је, како се процењује 3,5 до 5 милиона људи.

ЛОГОРИ ЗА ПОМОЋ ИЛИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ

Било је ту неколико политичких смерница, које је Адолф Хитлер можда позајмио из британског арсенала за убијање милиона људи, али оно што је од њих засигурно позајмио при „конципирању“ својих логори смрти, је начин на који су Британци управљали логорима за пружање „помоћи“ милионима умирућих од глади. Од оних који су ушли у неки од тих логора, названих relief camps[7], нико није изашао жив.

Узмимо, примера ради, деловање заменика Вајсроја Литона, Ричарда Темпла, такође производа Хејлибури колеџа, прожетог доктрином депопулације као неопходног инструмента за очување снаге и моћи Империје. Темпл је поступао по Литоновим наређењима са задатком да осигура да нема никаквих других осим „неопходних“ издатака за хуманитарни рад. Према неким аналитичарима, Темплови логори се нису много разликовали од нацистичких концентрационих логора. Већ полумртви од глади, људи су морали да пешаче стотинама миља да би уопште стигли до ових хуманитарних логора. Темпл је, уз то, увео рационисану исхрану за гладне људе који раде у логорима, а њихова је дневна порција била мања од оне која је давана заточеницима нацистичких концентрационих логора.

Британци су одбили да жртвама глади пруже адекватну помоћ из страха да ће бесплатни комад хлеба те људе прертворити у лењивце. Сер Ричард Темпл, коме је била поверена организација активности за помоћ гладнима 1877. године, ограничио је следовање хране за Индусе који гладују, на 16 унци пиринча дневно — мање него што је одрeђивао јеловник за затворенике у концентрационом логору за Јевреје, Бухенвалду, у Хитлеровој Немачкој. Британска несклоност да хитно и пуном снагом одговоре на прехрамбени дефицит, довела је до низа од око двадесетак ужасних налета глади током британске окупације Индије. Они су збрисали десетине милиона људских живота. Учесталост појава масовне глади забележила је узнемирујући раст у XIX веку.[8] Свесно је изазивана тада, свесно се изазива и сада.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Davis, Mike. Late Victorian Holocausts: El Nino Famines and the Making of the Third World, London, Verso Books, 2001.

[2] Madhusree Mukerjee, Churchill’s Secret War: The British Empire and the Ravaging of India during World War II, New York: Basic Books.

[3] Davis, op. cit.

[4] Ibid.

[5] Ibid.

[6] Princely state [native state (legally) or Indian state] принчевска или индијска држава је чланица федералне државе која није била под директном контролом Британаца, већ има локалног владара и индиректно под  врховном власти Британске круне.

[7]  Relief означава олакшање, поновно стицање осећања сигурности, у овом случају после претрпљене катастрофе, утеху, сигурност, спас и помоћ: у храни, одећи, новцу људима у великој невољи, али и скупљање новца за ублажавање глади (famine relief).

[8] Bhatia, B.M., Famines in India, A Study in Some Aspects of the Economic History of India, 1860-1945, Asia Publishing House, Bombay, 1963.

Др Рамтану Маитра је редовни колумниста Executive Intelligence Review (EIR), недељника који излази у у Вашингтону (Washington DC). Он пише колумне и за Asia Times из Хонконга (Hong Kong), Frontier Post из Пешавара и још неке новине у Азији. Пише о политичкој економији Јужне Азије и азијској безбедности. Писао је о тероризму за бројне публикације у Сједињеним Државама и Индији.

Извор Видовдан, 20. октобар 2019.