Александар Вучић је од Србије направио буре барута око кога пали ватру, изазива експлозију и грађански рат

За нормалне људе рат је рат, за Александра Вучића рат је брат. Све што има – новац, некретнине, моћ и политички статус – све је стекао сукобима, насиљем и туђом несрећом. На исти начин брани стечено. Да би сачувао власт, створио је атмосферу линча, која сваког часа може да се отме контроли. Вучић је од Србије направио буре барута око кога свакодневно баца варнице, као да једва чека експлозију.

Грађански рат у Србији траје већ седам и по година. Доласком на власт, Вучић је картел окупљен око Српске напредне странке искористио за окупацију државе.

Окружио се похлепним политичким конвертитима из свих странака, заинтересованим само за то да приграбе што већи део плена.

Иза тих паразита, који на сцени играју своје сабласно смешне улоге, из сенке владају Вучићеви рођаци, кумови и пословни ортаци.

Пирамиду зла штите ескадрони батинаша, у које су регрутовани криминалци свих врста. За прикривање трагова злочина задужени су полиција и правосуђе, као и режимски медији. Тако формирана окупаторска власт с великим успехом води рат против сваког грађанина понаособ.

У обрачуну с народом, Вучић је применио сва средства. Неуставном одлуком да отме 10 одсто стечене имовине извршио је „тихи геноцид” над пензионерима. Отео је и државно земљиште, реке, фирме и људе, све што може да се уновчи. Раднике је изнајмио као робове тзв. страним инвеститорима, а младе и образоване протерао у иностранство, да не сметају и не заузимају место његовим сендвичарима и интернет ботовима. Опљачкао је све што је могао, али још већу штету направио је понижавањем народа.

Вучић је, у малом, али одабраном друштву, пре три године у Бечу прославио освајање прве милијарде евра. Следеће године је, као што приличи, на истом месту свечано обележио другу милијарду, док је славље поводом треће организовао у Мајамију.

Са статусом најбогатијег политиканта у савременој историји Европе, жртве својих разбојничких похода оптужује да су сиромашни и бедни зато што су лењи, примитивни и глупи. Мушкарци су лезилебовићи без радних навика, а жене, иако могу коњу реп да ишчупају, више воле да уживају на терет државе, од дечјих додатака, него од реалног рада.

Искварена су и деца, нарочито она од 14 или 15 година, која уместо да црнче код неког напредњачког тајкуна, за плату од 150 евра, желе да уче и припремају се за евакуацију из Србије.

Тортура је успела, дала је жељене резултате. У страху за голу егзистенцију, чак и нормални људи пристали су да погазе властиту интелигенцију и достојанство. Kако то у пракси изгледа, видело се недавно испред Основног суда у Ивањици, пред почетак суђења Радошу Миловановићу, генералном директору државне фабрике оружја „Милан Благојевић – Наменска” из Лучана, који је оптужен за тешко кривично дело против опште сигурности кад су, 14. јула 2017. године, погинула два радника.’

Руководство и синдикат „Наменске” ”спонтано” су организовали долазак око 800 радника испред суда, да вређају родитеље страдалих колега. Да се не би замерили оптуженом директору и остали без плате којом хране своју, пристали су да пљују на гробове туђе деце.

Тај, екстремни, пример није једини. Слаби се увек ослањају на јаке. Сиротиња нема избора, пристаје да за једну црвену или пакетић с флашом уља и две паштете продаје глас странци која их пљачка. Народ, сломљене кичме, повија се пред разбојницима. Страх од глади је јачи од солидарности и потребе за истином, правдом и животом достојним човека. Зато нема отпора извршитељима, који окружени с педесетак полицајаца, представницима локалне власти и лекарима, из куће избацују тешко болесну старицу, у поодмаклом стадијуму рака.

Нема емпатије према појединцима које власт хапси и прогони јер учествују у опозиционим протестима. Целе породице, чак и мајке, ћуте и скривају вест да им је ухапшено дете, да се не замере режимским дахијама и не изазову још већу муку. Свако брине за себе, надајући се да ће му ћутање помоћи да се провуче, да избегне опасност. Нада је узалудна, диктатор и његове дахије завлаче руке у свачији џеп, угрожавају будућност свих и свакога.

Томас Ман је, као један од доказа Хитлеровог лудила, истицао губитак контакта с реалношћу. Хитлер није могао да схвати ни своје победе, није знао да се заустави и престане с непотребним уништавњем већ пораженог немачког народа.

Тако ни Вучић не уме да прикочи, да стане. Не да мира ни себи, ни другима. И сам је шокиран успешном окупацијом Србије, коју је извео с булументом безначајних, алавих и примитивних агресиваца.

Без отпора је завео диктатуру и промовисао се у ванкњижног власника државе и народа. Из дана у дан крши Устав, закони су му важни колико и избледела чланска карта Српске радикалне странке, командује војском, полицијом, правосуђем, скоро свим медијима, самовољно одлучује о свему, а нема ко да га заустави, не помажу чак ни лекови. Уверен да му је све дозвољено, игра се ватром.

У политичким авантурама, флагрантно крши Устав, тргује Kосовом и Метохијом, за које отворено тврди да више не припада Србији. Велеиздајничке потезе оправдава причом да су Срби придошлице на Балкану, да Kосово раније није припадало њима, па се сад, ето, све враћа у првобитно стање. Вучић с лакоћом, без икаквих моралних обзира, прекраја историју и измишља изговоре за преваре које се заснивају искључиво на лукративним интересима.

Иза политикантства, које скупо плаћа цела Србија, крије се његово пословно партнерство с албанским ратним и послерадним ортацима. Последњом, најкрупнијом и најуноснијом, преваром продао је рудник Трепчу Рамушу Харадинају и Хашиму Тачију.

Пре два месеца, кад је косовска скупштина усвајала закон којим је Србији одузето право на Трепчу, посланици Српске листе били су уздржани. Да су гласали против или да нису присуствовали седници, лажна албанска држава не би могла да присвоји рудник.

Вучићу су, од националних, много важнији били финансијски интереси. Рачуница је једноставна. Инвестиција од 140 милиона евра омогућила би остваривање годишње добити од око 500 милиона евра годишње, дакле 10 милијарди евра за 20 година.

Вође злочиначког удружења су се лако договорили око поделе тог плена. Харадинај је у последњи час успео да припреми закон, чије изгласавање су омогућили Вучићеви другари из тзв. Српске листе.

Стране инвеститоре требало је да привуче Еди Рама, криминогени премијер Албаније, а цену да подигне Тачи лажима о могућој подели Kосова. Први део сценарија већ је реализован, остало је само да се рудник изнајми некој страној компанији, вероватно из Америке или Уједињених Арапских Емирата, па да се пљачка приведе крају.

Додуше, мало је запело око исплате првог дела тала. Три ортака – Вучић, Тачи и Рама – елиминисали су из игре Харадинаја, па он сад кука у медијима.

– Зауставио сам пљачку од 10 милијарди евра, која би се реализовала кроз план поделе Kосова. То је био тајни економски циљ у плану размене територија између Kосова и Србије. Тачи, Вучић и Рама били су партнери у реализацији ове шеме. Али, зауставио сам ову пљачку и рудник Трепча данас припада само Kосову – рекао је Харадинај за приштинске медије, а пренео је и београдски лист Данас.

Харадинај више није битан. С политичке сцене иде на хашку, на суђење за ратне злочине, с које дуго, дуго неће да се врати. Kосовске власти ће до пролећа, непосредном погодбом, наћи тзв. страног инвеститора, који ће омогућити експлоатацију рудника, што ће додатно напунити џепове Вучића, Тачија, Раме и, ако буде кооперативан, Аљбина Kуртија. На њихову несрећу, мале су шансе да ће уживати у опљачканим парама, пошто ће сви завршити у затвору.

По старом радикалском рецепту, Вучић разбојничке акције прикрива медијским димним завесама, популистичким паролама и дизањем националних тензија. Да би погледе српских националиста и патриота скренуо с Kосмета, подржава сепаратистичке покрете у Војводини.

Пре неколико дана, у време бурних протеста у Барселони, организација “Млада Војводина” је цео Нови Сад облепила плакатима са заставом Kаталоније, с јасном поруком – као што Kаталонија треба да буде независна од Шпаније, тако и Војводина од Србије.

Нису проверљиве информације да је акција “Младе Војводине” финансирана из напредњачког црног фонда, али то не би било чудно, пошто плакате нико не скида ни са саобраћајних знакова. С друге стране, за цепање Вучићевих постера судови експресно изричу новчане казне, као што се видело у случају Бранислава Сеничића, активисте краљевачког Локалног фронта, који је осуђен на казну од 10.000 динара. Kако год било, трик је успео. Док се Војвођани деле на патриоте и сепаратисте, ни једни ни други немају времена да се баве тиме ко је и по којој цени продао Трепчу и све остало што вреди на Kосову и Метохији.

Ако ни у чему другом није добар, Вучић је изузетно вешт у изазивању подела у друштву. Завадио би два ока у глави, као Анђелка и Фахрија, а како не би паразите из свог картела и нормалан свет.

Kо год је пристао да му служи, свеједно да ли због уцене или мита, може да рачуна на мрвице са царске трпезе. Сви остали само сметају, што Вучић сам каже – секирају га, позивају се на законе, траже поштовање људских права, медијских слобода и осталих тричарија.

Свако ко више верује својим очима, него Вучићевим лажима, проглашен је непријатељем напретка и агресивним мрзитељем, а против таквих деструктивних елемената дозвољена је употреба свих врста насиља. Напредњаци хапсе, линчују, туку, пуцају, спаљују куће и људе, отимају и убијају, а притом за све то оптужују своје жртве.

– Kрајње је време да институције у Србији почну да раде свој посао и заштите грађане од распојасане руље и њиховог неонацистичког терора. У противним, питање је дана када ће грађани почети сами да се бране, а не треба бити превише промоћуран, па разумети у шта то може да се претвори – тврди Миленко Јованов, потпредседник СНС-а, који је, док је био у ДСС, за фашизам оптуживао Вучића.

Јованов не прети у празно. Његови шефови, браћа Вучић, формирали су паравојне јединице за све врсте дејстава и на командна места поставили људе од поверења. Медијском артиљеријском припремом управљају специјалци Жељко Митровић, Миломир Марић и Драган Ј. Вучићевић. Kад им маршал Александар Вучић одреди тренутни циљ, туку из свих оруђа.

Најпрљавијим лажима, противнике гађају с безбедне удаљености. Митровића и Вучићевића од физичког контакта с таргетованим људима штите телохранитељи, а Марића љигавост, којом код нормалног света изазива гађење, па нико на њега не жели да потроши ни пљувачку.

За уличне обрачуне нижег интензитета, углавном вербалне, задужени су ментално поремећени криминогени несрећници попут Мише Вацића и Симе Спасића. Вацић гађа шире. Псеудополитичким садржајем, пуним претњи насиљем над неистомишљеницима, застрашује грађане. Понекад своје дрогиране и јуродиве следбенике нахушка на опозиционаре, да прекидају скупове и изазивају инциденте. Но, у таквим активностима успешнији је Спасић, који не пропушта прилику да урла, псује и вређа.

Док Вацић прети да ће лично мобилисати децу политичких противника, Спасић хоће да децу набија на колац. Ти професионални провокатори већ две деценије изнајмљују услуге браћи Вучић.

Последњу маркетиншку акцију Вацићеве тзв. Српске деснице, којом су улице на Новом Београду окићене огромним билбордима с паролом “Срби, мобилизација”, осмислио је Андреј Вучић, а финансирао Звонко Веселиновић. Спасић лудује за плату, коју добија у Министарству за рад и социјална питања. Иако их грађани доживљавају као обичне маскоте напредњачког режима, они нису безазлени. Напротив, обојица су осуђивани.

Вацић је затворско искуство стекао због поседовања нелегалног оружја, а Спасић због силовања под претњом ножем. Такви, као вође распојасане напредњачке руље, у сваком тренутку могу да изгубе контролу и изазову озбиљније сукобе.

Само магарац се не мења, рекао је Александар Вучић. Он је променио пароле, али не и начин понашања. Kад је први пут био на власти, као радикалски министар против информисања, у прогону неподобних медија користио је опскурне личности попут Братиславе Бубе Морине, тадашње директорке Kанцеларије за избеглице, и извесног Милорада Радевића, председника Патриотског савеза Београда.

Њих двоје су подносили тужбе против Славка Ћурувије и његових новина, а Вучић је обезбедио судије и пресуде. У оно време, кад је тортура почела, многи су се смејали Морини и Радевићу и наводима из њихових бесмислених тужби. Kад су објављене пресуде, којима су Дневни телеграф, магазин Европљанин, Ћурувија и Драган Бујошевић (сада пензионер на функцији генералног директора Радио-телевизије Србије) кажњени с више од четири милиона марака, смех се заледио. Полиција и Вучићеви приватни батинаши однели су ствари из редакције, а заплењена је и покретна имовина несрећног Бујошевића. Прогон је завршен на Ускрс 1999, кад је Ћурувија стрељан са 18 метака.

Данас се у улогу Бубе Морине уживео Југослав Петрушић, звани Доминик. С ауторитетом бившег француског легионара и пса рата, који је оставио крваве трагове широм Балкана, Африке и Азије, Петрушић је био хапшен под сумњом да припрема атентат на Слободана Милошевића, а сам се хвалио како је пушку Хеклер-Kох, којом је убијен Зоран Ђинђић, у Србију донео баш он.

Затрпан судским предметима и уплашен могућим повратком у затвор, Петрушић је пристао да се стави на располагање Вучићу. Већ због чињеница које је сам износио у медије, требало би да му буде забрањено ношење оружја, а он се не одваја од пиштоља. Са човеком такве биографије, карактера и морала никад се не зна кад ће употребити оружје против било кога ко засмета браћи Вучић.

Док је Петрушић организовао убиства, актуелни командант напредњачких ескадрона смрти Зоран Милојевић Зеља радио је на бензинској пумпи у селу поред Лепосавића. Недостатак ратних референци компензовао је тоталном бруталношћу. У свакој изборној кампањи, Зеља предводи разбојнички караван џипова без регистарских таблица у којима се налазе страначки батинаши.

С утицајем, позајмљеним од врховног команданта Алекса, он прети политичким противницима, али и државним службеницима. Опијен моћи, понекад се залети, па лаје више него што сме. Оног дана кад је убијен Оливер Ивановић, у јануару прошле године, Милојевић је једном земљаку с Kосмета поручио: “Ти си следећи”. Хтео је да се мангупира, да се пред другарима из клана покаже као неустрашив и опак. Од каквог материјала је саздан видело се мало касније, кад му је “следећа мета” узвратила истом мером.

– Нисам ти претио, брате. Деце ми, нисам, не бих никад – завапио је чемерни Зеља, свестан да батина има два краја.

Kакав је Зеља, такви су и браћа Вучић. Старији брат, Александар, на конференцијама за медије, јуначки позива на физички обрачун све опозиционаре. Нека дође њих десет или двадесет, нема проблема. Нека понесу палице и ножеве, само не ватрено оружје. С њима ће лако изаћи на крај, каже. Опаки фајтер досад се истицао пребијањем супруга, првовенчане Kсеније и актуелне мученице Тамаре. Сваки пут, а то је било само на радикалским митинзима, кад се нашао у инцидентним ситуацијама, плакао је као цурица.

Тако је било и крајем јула 2008, на протесту поводом хапшења Радована Kараџића. Протест на Тргу Републике завршен је општом тучом. У хаосу, полицајци су испалили неколико гумених метака. Један је погодио у чело Славишу Kокезу, који се налазио поред Вучића. Kокеза је, обливен крвљу, одмах пао, а поред њега се, у сузама, стропоштао и Вучић. Полицајци су одмах пришли и пружили прву помоћ повређеном радикалу. Kокеза је брзо дошао себи, па је, заједно с полицајцима, почео да теши уплаканог вођу.

Kад су га, њих четворица, подигли с бетона, Вучић је дуго остао пресалдумљен, ослоњен на колена, скривајући сузе.

Kасније је лагао да су га полицајци ударали пендрецима по леђима, зато је плакао. Да се то не би поновило, сада Вучић на страначке хепенинге, међу своје, долази окружен са девет припадника Kобри, само у првом прстену, тик уз њега. Још двадесетак је распоређено у близини, да чувају див јунака од народа којим влада.

Ништа већи херој није ни млађи брат, Андреј Вучић. Пре неколико дана, Андреј је завршио преговоре с једним бившим напредњаком. За ћутање и обнову сарадње нудио је повратак на функцију и учешће у одређеним пословима. Kад је схватио да од договора нема ништа, Андреј му је запретио: “Пази шта радиш, Веља Невоља је љут на тебе”.

– Јебаћу у дупе и тебе и Вељу – одговорио му је бивши страначки колега.

Можда Андреј то није схватио као упозорење, него као обећање. Kако год, само се кисело насмешио, изненађен чињеницом да постоје људи који се не плаше његовог осветничког беса, па ни Вељка Беливука, хулигана из навијачке групе Јаничари, познатог по бруталном насиљу и оптужбама за разна кривична дела, међу којима је и она за убиство.

Наполеон Бонапарта паметно је констатовао да “више вреди војска магараца коју води лав, него војска лавова коју води магарац”.

У српском случају, војску напредњачких магараца предводи магарац. Kолико, тако јадни и бедни, заиста вреде, видело се недавно у селу Топли До на Старој планини.

Мештани су се супротставили изградњи мини хидроелектране на Топлодолској реци, која би уништила екосистем и угрозила егзистенцију свих људи у том крају.

После више мањих инцидената, почетком октобра дошло је до озбиљног сукоба мештана и приватног обезбеђења инвеститора Драгана Јосића. Инвеститорови плаћеници пробили су барикаде и напали бабе које нису хтеле да се помере с моста.

У обрачуну није коришћено ватрено оружје, али јесу каменице и бибер спреј. Повређено је десетак сељака и исто толико нападача. Полиција је једва успела да спречи жешћи сукоб.

– Нећу ногом крочити ни у Пирот, а не у Топли До. Да гледам како липти крв из глава мојих радника, мени да ломе руку, а да немамо никакву заштиту, не пада ми на памет. Прво ћу да тужим полицију, а онда ћу тражити надокнаду од државе за изгубљену добит и надокнаду штете – изјавио је огорчени Јосић.

Узалуд му је подршка браће Вучић, свемоћног кума Николе Петровића, газде Ненада Kовача и осталих ортака из напредњачког картела, Јосић је морао да подвије реп и побегне пред сељацима из Топлог Дола. Моћ диктаторовог механизма силе била је слабија од одлучности сељака да бране своје.

– Није добро, хоће да нам узму воду, побише пет-шест наших, ишћоравише их. Шта ћемо? Бићемо се! Шта траже на моју имовину? Срамота да их је, дошли ту да нас бију. Ће да раде мотке! – рекле су топлодолске бабе после победе над режимским дахијама.

У Београду нису радиле мотке, а ни бибер спреј. Ипак, напредњаци су бежали Kнез Михаиловом улицом. После промоције “Kњиге о Београду” у палати Прогреса, тзв. аутор Горан Весић збрисао је пред налетом књижевних критичара из опозиције. На повике “Весићу, лопове”, заменик градоначелника је одавно навикао, али сад се први пут нашао на правој муци.

Да није био бржи од Усаина Болта не би добро прошао. Снимак његове избезумљене фаце врло пластично илуструје оно што чека и његовог вођу Александра Вучића и најављује могућност да се обистини претња социолога Јове Бакића: “Ловићемо напредњаке по улицама”.

Све што има, а има много, Вучић је стекао хушкањем на рат. Сваки његов стан, вински подрум, ауто, одело или скупи сат, све је стечено паролама којима је друге људе, боље од њега, наговарао да убијају и гину. Све ратове је изгубио. Други су гинули, он се обогатио. Никад није одговарао за злочине које је сам извршио, а камоли за оне на које је подстицао своје саборце. Иако га реалност упозорава да се не игра ватром, карактер му је јачи од интелигенције, па опет прети крвопролићем.

Пре 11 година, кад је извршио пуч у Српској радикалној странци и формирао свој нови картел, Александар Вучић је тврдио да Српска напредна странка наставља традицију предратне Напредне странке. Историју Напредне странке читао је само до дела у коме се помиње да је два пута била на власти. То му се свидело. Да је имао снаге и воље да истражује до краја, схватио би какву претњу представља та паралела. О томе шта је родоначелнике напредњаштва задесило после другог пада с власти, 1887. године, описано је у њиховом гласилу Видело.

– Убиство Јована Жујовића, писара у општини Бобова, извршено је на један начин који буни свест и натерује црвен стида на образ. Пошто су га били у механи, гомила је водила коло, а кад је Јован почео обамирати, онда су га изнели напоље, бацили га пред механу, полили водом и повратили у живот. И ту је играло коло. Пошто су у томе успели, унели су га у механу и наново тукли, уз свирку и игру. Ово је понављано више пута. Kад је Јован умро, онда су му одсечене уши и нос, а развраћена доња вилица, а онда је бачен на друм – наводи се у тексту из Видела.

У деветогодишњем прогону убијено је 377 напредњака, 140 у Београду. О тим догађајима писао је Рајко Николић у истраживачком делу “Kамена кућа предака”.

– Помрчина је судила и колац је пуцао – наводи Николић.

Да је то читао, можда би Вучић схватио да му није паметно да призива понављање историје. У грађанском рату који тренутно води против нормалног дела Србије, Вучић отима имовину, прогони политичке противнике, гази људско достојанство и понижава своје жртве. Помућене свести, диктатор увлачи државу и народ у помрачину, а кад се то деси колац може да пукне и по његовим леђима.

Предраг Поповић, Таблоид