Живимо у тренутку који се догађа само једанпут или двапут за читав век. Нови светски поредак рађа се пред нашим очима. Све претходне везе нестају. Они који бејаху осуђени на поразе тријумфују, они који су владали бивају бачени у пакао. Званична саопштења и интерпретације новинара очигледно више не одговарају правом стању ствари и догађајима који се збивају један за другим. Аналитичари међународних збивања морају у потпуности променити своју причу, или ризикују да остану заробљени у вртлогу историје.
Совјетска победа над нацистичком Немачком фебруара 1943. означава прекретницу Другог светског рата. Наредни кораци били су неизбежни. Нови свет је ступио на сцену тек након англо-америчког искрцавања у Нормандији (јуна 1944.), конференције на Јалти (фебруар 1945.), затим самоубиства немачког канцелара Хитлера (фебруара 1945.) (могуће да се ради о грешки аутора; прим. прев.) и на крају капитулације Трећег рајха (8. маја 1945.). У једној години (од јуна 1944. до маја 1945.) Велики рајх заменио је совјетско-амерички двојац. Уједињено Краљевство и Француска, који су дванаест година раније и даље били водеће светске силе, сада ће сведочити деколонизацији својих империја.
Управо таквом тренутку сведочимо и ми данас. Сваки историјски период има свој сопствени економски систем и гради политичко мега-утврђење не би ли га заштитио. По заврштеку Хладног рата и распаду СССР-а председник Џорџ Буш старији демобилисао је милион америчких војника и потрагу за просперитетом поверио шефовима својих мултинационалних компанија. Они су склопили савез са Денг Сјаопингом и преместили послове из Америке у Кину која је постала светска радионица. Не нудећи никакав просперитет грађанима САД, они су монополизовали њихов профит, узрокујући постепен нестанак западне средње класе. Финансирали су напад на Куле близнакиње 2001. године, како би Пентагону наметнули стратегију уништавања државних структура, познату као стратегија Рамсфелд/Цебровски. Потом је председник Буш млађи од „широког Блиског истока“ створио театар „бескрајног рата“.
Ослобађање четвртине сиријске територије за недељу дана није само победа Башара ел Асада, „човека који је пре осам година требало да оде“, већ она показује и пораз војне стратегије која је имала за циљ успостављање надмоћи финансијског капитализма. Догодило се оно што је деловало незамисливо. Светски поредак је промењен. Промене се више не могу зауставити.
Величанствени пријем у част председника Владимира Путина у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима сведочи о невероватном заокрету моћних држава Персијског залива, које сада прелазе на руску страну. Подједнако спектакуларна прерасподела карата у Либану симболизује исти политички неуспех финансијског капитализма. У држави где је главна валута амерички долар, а у којој није било ниједног долара месец дана, у којој банке затварају шалтере, а подизање готовине из истих је ограничено, антикорупцијске демонстрације неће зауставити свргавање старог поретка.
Конвулзије старог поретка све се више шире. Председник Еквадора Ленин Морено приписује народну побуну против мера наметнутих од финансијског капитализма свом претходнику Рафаелу Кореи који живи у егзилу у Белгији, и председнику Венецуеле Николасу Мадуру, симболу отпора оваквом облику експлоатације људи, премда они немају утицаја у Еквадору.
Уједињено Краљевство је већ повукло своје специјалне снаге из Сирије и намерава да напусти наднационалну државу Брисел (Европску унију). Након првобитне идеје очувања заједничког тржишта (пројекат Терезе Меј), одлучили су да направе отклон од читаве европске конструкције (пројекат Бориса Џонсона). Након грешака Николе Саркозија, Франсое Оланда и Емануела Макрона, Француска је изненада изгубила сав кредибилитет и утицај. Сједињене Државе Доналда Трампа нису више „неопходна“ држава, „светски полицајац“ у служби финансијског капитализма са циљем да и саме поново постану велика економска сила. Повлаче свој нуклеарни арсенал из Турске и спремају се да затворе ЦентКом у Катару (једна од једанаест обједињених борбених команди Пентагона; прим. прев.). Русију сви признају као „миротворца“ јер се придржава међународног права које је створила сазивањем „Међународне мировне конференције“ у Хагу 1899., чија начела од тада газе данашње чланице НАТО пакта.
Као што је Други светски рат окончао постојање Друштва народа и довео до стварања Уједињених нација, тако ће вероватно и овај нови светски поредак проузроковати појаву нове међународне организације засноване на принципима конференције из 1899. руског цара Николаја II и Леона Буржоа, француског добитника Нобелове награде за мир. То ће захтевати расформирање НАТО савеза, који ће покушати да преживи ширењем утицаја на Пацифик и на Европску унију, уточиште финансијског капитализма.
Морамо разумети оно што се управо догађа. Улазимо у период транзиције. Лењин је 1916. рекао да је империјализам крајњи стадијум капитализма, а тај империјализам је нестао у два светска рата и са крахом берзе 1929. Данашњи свет је свет финансијског капитализма који разара једну по једну економију, све зарад интереса неколицине супер богаташа. Његова последња фаза подразумева поделу света на две целине: с једне стране бисмо имали стабилне, глобализоване државе, а са друге светске регије без држава, сведене на статус пуких извора сировина. Овакав модел, који оспоравају председник Трамп у САД, Жути прслуци у Западној Европи и Сирија у Леванту, умире пред нашим очима.
Аутор Тјери Месан
Превео Лука Угрица
Извор Voltairenet
standard.rs
Докле год постоји систем који омогућава НЕОГРАНИЧЕНО богаћење појединца и фирме, дотле ће постојати опасност од глобализма и последњег светског рата. Рушење глобализма није трајно, све док постоји систем који законски и пралтично омогућава богаташима да неограничено пљачкају човечанство и уништавају планетарне ресурсе.
Не само будућност већ и опстанак човечанства зависи од тога дали ће људи пронаћи хуманији систем сопственог пословања и живота. Док год супербогаташи буду постојали, човечанство нема будућност.
Систем о коме говорите је сам новац и начин на који државе долазе до њега. Деведесетих година двадесетог века од свих држава на свету, само њих четири су имале централну банку изван туторства ММФ-а. То су биле Либија, Ирак, Северна Кореја и мислим Сирија. Централне банке свих осталих држава (и наша) функционишу искључиво као мењачнице новца, за сваку количину сопственог новца који пусте у оптицај, морају да се задуже код ММФ-а у некој од чврстих валута. Та емисија домаће валуте сме да се пласира искључиво кроз кредите на које ММФ одређује каматну стопу. Ако се одштампа на пример 100 динара, то иде као кредит фирмама или становништву и они морају да врате 100 динара плус камата, рецимо још 20 динара. Проблем је што тих додатних 20 динара нису одштампани. Због тога, неко ће успети да врати кредит, а неко неће моћи јер тог новца једноставно нема у оптицају. Следи или пленидба имовине или ново штампање новца са новом обавезом камате које нема у оптицају. То је механизам којим константно расте задуженост земаља и начин како се природна и сва друга богатства сливају у левак на чијем крају је њих неколицина, можда људи, а вероватно нечег сасвим другог.