Република Србија одскора се придружила земљама које као државни празник обележавају 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату. У Србији је ово нерадни дан, али када би се направила улична анкета, мало је грађана који би умели да одговоре на питање шта се слави овог датума. Ову неинформисаност могли бисмо да припишемо чињеници да је празник уведен тек 2012, али и недовољном познавању историје.
На овај датум 1918, у специјалном вагону француског маршала Фердинанда Фоша, у шуми Компјењ у Француској, кајзерова Немачка потписала је примирје. Тако је практично окончан до тада највећи ратни сукоб човечанства. Врховном команданту савезничких војски, маршалу Фошу, приписује се ауторство услова примирја са Немачком. У њему су предвиђен прекид непријатељства, повлачење немачких трупа иза граница Немачке пре напада на Белгију, размена заробљеника, обећање репарација, уништавање немачких ратних бродова и подморница. Истина, званично је рат окончан Версајским мировним споразумом 28. јуна 1919. када су земље победнице одредиле услове ратног пораза Централних сила.
У Србији је до примирја дошло два дана касније, 13. новембра, али је Београд сматрао да је важно да Дан примирја обележава када и остатак света. Разлог зашто се два дана дуже чекало на потписивања примирја у Србији, и поред тога што су српске ослободилачке трупе ушле у Београд 1. новембра када су и престали ратни окршаји, историчари објашњавају чињеницом да се Аустроугарска распала и у том расулу и општем метежу чекало се да дође делегација из Будимпеште са којом је 13. новембра потписано примирје.
– Тако да ми примирје на крају потписујемо са мађарском делегацијом – каже др Данило Шаренац, из Института за савремену историју.
Оно о чему је Српска војна команда посебно водила рачуна, истиче историчар, било је то да главни град ослободи Српска војска, као и да се пред неминовним поразом окупатору не пружи могућност за освету, убијање цивила и беспотребно рушење Београда.
– Српска војска их пушта да изађу из Београда. Стриктно наређење српске команде је да се провери да ли су напустили град, чак их пуштају да минирају мост на Сави, само да би избегли евентуалну одмазду окупатора који се повлачи – додаје Шаренац.
Дан примирја не слави се тријумфалистички ни у земљама победницама, већ више као сећање на страдале. У Немачкој овај датум осим ратног пораза увео је земљу до уличних немира између присталица екстремне левице и екстремне деснице. Пада монархија, долази до година хиперинфлације, сиромаштва и глади који су створили услове за долазак нациста на власт 1933. Отуд не чуди што се у Немачкој 11. новембар не обележава као празник.
Дан примирја 11. новембар обележава се у Уједињеном Краљевству, Француској, Белгији, Новом Зеланду. У земљама Комонвелта се обележава под именом Дан сећања, док га у САД називају Дан ветерана. У Британији се често користи и израз Дан макова.
Хитлерова мала освета
Човек који је увео планету у нову, још већу кланицу, Адолф Хитлер, никада није заборавио понижење под којим су, како је сматрао, Немачкој издиктирани услови капитулације. Зато је, у својој малој освети, након капитулације Француске 1940, изабрао онај исти вагон у ком је маршал Фоше диктирао Немцима услове предаје. Хитлер је чак наредио да се из музеја донесе вагон и на истом месту извео свој перформанс понижавања Француске, која није успела да се агресорској Хитлеровој ратној машинерији 1940. године супротстави дуже од шест недеља. Историјски вагон, иначе, уништен је током савезничког бомбардовања Берлина 1945.
Сметао му Гаврило
Захваљујући открићу новинара и писца Мухарема Баздуља уочи обележавања 100 година од почетка Великог рата, шира јавност је 2013. имала прилику да види необичну фотографију. На њој вођа Трећег рајха Адолф Хитлер, у друштву двојице официра, посматра мермерну таблу на којој је урезан ћирилични натпис: „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видовдан 15. (28) јуна 1914.“
Хитлер је плочу добио на поклон за свој 52. рођендан у командном возу који се у том тренутку налазио у Штајерској, у Аустрији. Спомен-плоча скинута је три дана раније, приликом уласка немачких трупа у Сарајево и сведочила је више од било којих историјских накнадних ревизионистичких тумачења, како је Хитлер доживљавао Младу Босну и атентат Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Фердинанда.
Наталијина рамонда
Као главни амблем за Дан примирја у Србији користи се цвет Наталијина рамонда, која се налази на списку ретких, угрожених и ендемских биљака Европе. Осим у Србији, Наталијина рамонда расте још само у Грчкој и Македонији, односно на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан, поприште најжешћих борби на Солунском фронту. Биљку је 1884. у околини Ниша открио доктор Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића. Са Јосифом Панчићем описао је ову врсту и дао јој име по краљици Наталији.
Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс јер и кад се потпуно осуши, уколико се залије, може да оживи. Зато најбоље симболизује „поновно рађање“ Србије.
Од Палмера до фудбалера
У амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника. Наталијину рамонду недавно је на свом реверу окачио и Метју Палмер, амерички изасланик за Балкан, што је председник Србије Александар Вучић посебно похвалио, истичући да је деда Палмерове супруге, иначе Српкиње, био учесник Солунског фронта. Почаст страдалима у Великом рату одали су фудбалери Ливерпула који су на терен стадиона „Рајко Митић“ прошле године изашли са Наталијином рамондом окаченом на својој опреми.
Цвет мака код Енглеза
Црвени цвет мака представља симбол сећања на страдале у Великом рату у Уједињеном Краљевству, Канади, САД, Аустралији и Новом Зеланду. Традиција обележавања је покренута због ратне поеме „На пољима Фландрије“ потпуковника Џон Мек Креја, који је инспирацију за њу добио на сахрани пријатеља погинулог у борби. Након рововских борби у разореној Фландрији први пут су употребљени бојни отрови, тенкови и разна тада модерна оружја за масовно разарање. Биљни и животињски свет је био уништен. Прва биљка која је почела да расте на вечној кући многих војника био је обојени цвет дивљег мака.
Ј. Арсеновић / Вести
