Чишћење Србије од народних непријатеља – ОЗНА изнад народне власти и партије

Ликвидације без суђења „непријатеља револуције“ била су честа пракса од самог почетка грађанског рата. Познато је да су биле масовне у време „левих скретања“ с краја 1941. и почетком 1942. у Источној Херцеговини и Црној Гори, али чињенице говоре да су комунисти у класни сукоб и у Србији ушли рано, већ у првим месецима устанка 1941. године. Њихови јуриши и строги поступци према општинским властима и жандармима, чак понегде и са имућнијим сељацима (Наталинци – где су убијени управник поште и сеоски лекар, Азања – где су у једном дану убијени деловођа, свештеник и учитељ) говоре о раној тежњи да, поред ослободилачке борбе, паралелно треба водити и бескомпромисни револуционарни рат. На ослобођеној територији у Ужицу, али и у ваљевском и чачанском крају коју су 1941. држали партизански одреди долазило је и до масовнијег обрачуна са ‘’народним непријатељима’’, када је у сваком граду усмрћено по више десетина лица, често уз кратку и површну истрагу локалних ‘’оделњења за борбу против пете колоне’’. По први пут тада настају и тајне масовне гробнице ликвидираних од партизана (Крчагово крај Ужица, тзв. пасје гробље код Колашина итд.

После ослобођерња оно што је прозвано ,,лева скретања“( преурањен класно политички обрачун) постаје званична партијска директива. Када су власти и полиција консолидоване и срасле, могао је да започне удар по непријатељима широм Србије. Још уочи ослобођења Београда и других градова и вароши по Србији на многим местима отпочела су стрељања народних непријатеља. Тако је већ до 2. октобра 1944. на Јабланичком подручју стрељано 13, а било 52 у затвору, а у Земуну је било 57 стрељаних и дато наређење да се још 187 ликвидирају, док је у затвору било око 90 лица.  секретар једног среског одбора омладинског УСАОС-а у Поморављу пише крајем октобра да „због хапшења, саслушања и ликвидације нисам био у могућности да урадим више јер ме је то спречавало“. Јефто Шашић, дугогодишњи први човек војне безбедности, говорећи о настанку ОЗНе наводи да су почетку стрељања без суда била сасвим уобичајена ствар: „Иначе нису имали судова нити иследника. Дакле сами су (оргни ОЗН-е-нап. аут.) вршили тај посао. До тада су стрељали 13, а имали су 52 у затвору…“

Улога локалних партијских органа и Озне у масовним и добро организованим  ликвидацијама била је кључна. ОЗНА  је била изнад органа народне власти и партије Ти органи  су до непрепозанвања  срасли. Многи објављени документи упућују на планску акцију ОЗН-е и постојање директива и закључака о ликвидацији политичких и класних непријатеља без суђења одмах по ослобођењу одређених територија. Ликвидације су текле по овом унапред припремљеном и добро осмишљеном плану. Директиве са врха су биле прецизне. Тражила се највећа конспиративност и бескопромисни обрачун са реакцијом и колаборантима и њиховим јатацима. Обичај је био да нижи партијски и безбедносни органи воде евиденцију о народним непријатељима и извештавају више инстанце.

,,Приметио сам и достављено ми је да се стрељање не врши како треба, односно, да се не врши конспиративно. Да се убудуће не би грешило и да се не би стављале примедбе, саопштавам вам да се стрељање не сме извршити у војсци, односно, у вашој јединици. Уколико се укаже потреба да се мора извршити стрељање, доставићете ми податке са којима располажете, и пошто вам ја дам одобрење, стрељаћете. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном, да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност…“ Другови, подвлачим и наглашавам да се сав наш рад и посао заснива на конспирацији, и само на конспирацији. Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор.“

Постојала је инструкција  која говори да је већ на дан 20. октобра 1944, када су окончане борбе за ослобођење Београда, по којој треба вршити обрачун и убиства политичких противника на терену. То доказује докуемнт упућен Среском повереништву КПЈ за Космај од 20. октобра 1944. године: „Драги другови, друг Љуба вам је свакако говорио о раду, ја би вам само указао још на то, да строго водите рачуна о напријатељским елементима који су на разне начине борили се против наше борбе, да се данас случајно некако не сакрију и чекају какав погодан моменат па да нас ошину….То се односи на оне за које знате да су зликовци а неће да признају и оне за које се народ не слаже да буду ликвидирани (све то спаковати у карактеристике). А све остале које народ жели да буду ликвидирани, ликвидирајте их негде ван села да се народ не грози и објавите на јавност (по узору на прилог који вам шаљемо, немојте случајно навести другачије на пресуди него веће вој. суда ком. подр. Млад.) П. С. 24. ов. мес. најкасније до 13 х пошаљите списак ликвидираних…..‛’

Испред логора на БАЊИЦА који је наставио свој рад и после октобра 1944.По том обрасцу људи су дакле стрељани од ОЗН-е а онда је приказивано је на јавним саопштењима као да је постојао некакав Војни суд. Партијске и безбедносне функције су биле тесно испреплетане. Највише докумената о стрељањима током октобра и новембра 1944. сачувано је у архиви окружних комитета КПЈ за јабланички, зајечарски, смедеревски, топлички и београдски округ као и за територију Војводине. Пракса је била да су стрељања вршена уз директно подстицање и надзор са врха партијске пирамиде. Већ при почетку ликвидација, Срески комитет из Куршумлије тражио је појашњења од надређеног партијског форума о начину на који треба да буду извођене: „У затвору има око 30. Међу њима налазе се чувени организатори и вође дражиновске. (…) Може ли ко од ових ухапшених да се стреља кад се утврди њихова кривица и да ли ван града или у граду пред масама.?”

До које мере је то био посао од поверења и шанса да се успне или докаже унутар партијске лествице говори и извештај Воје Косовца с почетка новембра 1944. године: „Драги другови, шаљем вам седмодневни извештај у времену од 28-X- до 4-XI-44 г. (…) Ликвидацију батаљон врши. Врше их тројке и петорке, али оне не знају кога ликвидирају. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, безкомпоромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста. (…)

Ко не може да убије непријатеља тај не може бити комуниста! Тако је Војислав Косовац је 22. децембра упутио извештај Окружном комитету за Младеновац изражавајући наду да ће се ликвидације наставити, те да ће постати масовније:„Драги другови, једна ствар. Ја сам вас питао и тражио савет, шта да радимо са онима, које нисмо стигли да ликвидирамо. Амнестија нас је мало предухитрила. Дакле, у овоме је ствар: Имамо неколико, које би морали још ликвидирати. То захтевају интереси наше борбе, то захтевају жртве наших палих другова. – Не смемо их оставити. – Ако их ипак пошаљемо на суд у Београд, ко зна, могу их ослободити. Једноставно неки од њих немају ништа тако јасно документовано и конкретно, да их неумитно терети. Али једно је тачно. А то је: велики су наши непријатељи, противници наше борбе, убеђени антикомунисти и уверени реакционари… могу данас, сутра бити противници. Јер ако их оставимо савест нам неће дати мира, мисао на наше пале другове – стално ће нас укоравати. Ми смо мало овде ликвидирали. Да смо их 10 пута толико ликвидирали – нигде ни за јоту не би погрешили. Али зато оно што је баш потребно – то морамо учинити. Наше најинтимније убеђење је – да их морамо ликвидирати. Прво, то захтева правда и закони наше борбе и наше перспективе у будућности… (…) Јавите нам одмах и по овој ствари – да знамо шта ћемо.‛’

Након, обично кратког боравка у истражном затвору (најчешће свега неколико дана или седмица), где су често подвргавани мучењима и суровим тортурама, затвореници су, везивани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, одвођени у групама од 15 до 30 на стрељање. Бележе се случајеви ликвидације лица рањених ратних заробљеника који су директно из болница спровођени на стрељање (Власотинце, Ваљево, Београд… ). Најчешће у току ноћи стрељани су на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река и другим местима. Само током једне ноћи 31. октобра 1944. на локацију Лапотинце код Лесковца изведено је пред стрељачки вод 81 лице.

Стрељачки вод је бројао обично од 15 до 30 војника КНОЈ-а, од којих сви нису имали метак у цеви. Приликом стрељања често су и сами војници добијали нервне нападе и преживљавали кризе. Има примера да су лица на стрељање одвођена у друге градове (нпр. из околине Лесковца и Власотинца у Пирот), како се не би препознавали међусобно, или су стрељања вршена од стране лица која нису била из тог краја.  Постоје многи примери стрељања малолетних лица ученика, а својсврстан куриозитет је стрељање неколико лица рођених 1933, па чак и 1935. године.  Породицама које су посећивале и доносиле храну и огрев у затвор, све до саме егзекуције, наређивано је да не долазе више. Понегде су и јавно читани спискови стрељаних (Бањица-Београд) или дељене потврде о стрељанима (Обилићев венац Београд). На истом списку за јавно објавбљивање  налазили су се и стварни кривци и невине жртве, што је требало да их пред јавним мњењем изједначи.

У име народа