На територији централне Србије међу убијеним било је највише цивила означених као народни непријатељи, колаборанти, затим припадници, симпатизери и сарадници ЈВуО, сарадници и припадници албанских и бошњачких милиција итд. У Војводини су најбројнији немачки и мађарски цивили оптужени за колаборацију, ређе и учешће у разним окупационим формацијама и политичким организацијама. Изненађујуће је велик број Срба ‚‚народних непријатеља’’ и припадника и сарадника ЈВуО, пре свега у Банату: с обзиром на пасивност и малобројност ове организације на том терену. Очигледно је овде првенствено реч о освети, потом и идеолошким и класним мотивима, као и о некој врсти изнуђене ,,симетрије“ у прогону на штету Срба. На Косову је највише било убијених по линији колаборације или учешћа у редовима балиста и других албанских милиција, док су код Срба то већином били цивили симпатизери или припадници ченичког покрета Косте Пећанца односно ЈВуО.
Структура убијених према друштвеној припадности можда најбоље осликава и статистички поткрепљује класну и политичку мотивисаност репресије. Пре свега мора се рећи да међу убијенима у бази је готово 90% цивила. Тај податак значајно ремети уобичајену слику о тзв. „четничко-партизанском обрачуну“ наметнутом у јавности. Према броју страдалих, у односу на заступљеност у друштвеној структури, изузетно предњаче: занатлије (2.775), трговци-кафеџије (924), домаћице (3.809), жандарми (2.052), адвокати и судије (119), чиновници (1.052), ученици и студенти (449), учитељи, професори, инжењери (367), сеоски кметови, председници општина и начелници (286), официри и војници (857), свештеници (162), индустријалци и предузетници (151), глумци-уметници (79), радници (828), лекари и апотекари (102), новинари (68). Наравно, у апсолутном смислу највише је земљорадника, 9.713 и то у просеку имућнијих домаћина тзв. ‚‚кулака’’.
Србија поред неких сличности у односу на југословенско и европско искуство има много специфичности. Примећује се на стотине необичних случајева ликвидација. Незабележено је у европским па и југословенским оквирима стерељање без суда глумаца (Александра Цветковића, Јована Танића, чланова трупе позориште Чика Душко Чукарица…), ликвидација секетара Црвеног крста Петра Зеца, стрип цртача Вељка Коцкара, карикатуриста (Драгослава Стојановића), академског сликара и декана Техничког факултета Бранка Поповића, професора Правног факултета Илије Пржића итд.. У Београду су чак стрељани и неки саобраћајни и речни полицајци што нигде у Европи није био случај.. Стрељани су без суда многи обични чиновници недићевих привредних и социјалних министарства (нпр. др Милан Хорватски стручњак за финасије запослен у министарству од 1935.) док су у Француској и Немачкој чак министри финансија (нпр Х. Шахт) и других социјалних министарстава добили само затвроску казну док нижи чиновници углавном нису уопште ни суђени.Симптоматично је да су изгледа једино у Србији стрељани и прогањани глумци због свог глумачког посла у време окупације док су, на пример, у Хрватској где су позоришта током рата радила пуном паром углавном несметано наставили своје каријере (на пример Јоже Хорват и други).
Широко дефинисане и неодређене оптужнице биле су пуне штурих и стереотипних квалификација, строге и непримерене казне, изрежирани, нелегални и тајни судски процеси били су у потпуности у рукама Озне која је спроводила револуционарну чистку у Београду и широм Србије. Најексплицитнији примери неодређености оптужби али и непримерености казне са листе од 105 стрељаних јавних личности и грађана јесу следећи случајеви:
‚‚Вељко Коцкар, студент технике, агент Гестапоа, истакао се у ширењу лажи и клевета против Народноослободилачког покрета.“
‚‚Добривоје В. Вучичевић, фризер. Крио је немачке војнике и помагао их да не падну у руке НОВ, после ослобађања Београда.“
„Смидлинг Ј. Јосиф, типограф, злогласни агент немачког Гестапоа.“
Узимајући у обзир укупну заступљеност одређених категорија у становништву види се да је у социјалном смислу на мети био имућнији, и образованији слој становништва. Међу ликвидираним већи је удео урбаног и варошког становништва ‚‚буржоазије’’ као и ‚‚кулака’’ на селу (кметова, председника општина, свештеника итд.) Према структури стрељаних, на основу до сада обрађеног материјала, може се рећи да је специфичност Србије у односу на ликвидиране на територији Словеније до средине 1945. знатно већи удео цивилног становништва у страдању (у Србији међу пописаним је мање од 20% припадника неких војних формација!). Ликвидирана лица углавном са пребивалиштем из самих округа и околних места а о стрељанима је вођена прецизна евиденција па је идентификација ликвидираних лица стога знатно олакшана з разлику од Словеније. У Србији су углавном ликвидације вршиле јединице ОЗН-е и посебне јединице КНОЈ-а док је у Словенији то махом чинила војска. Тајне гробнице на територији Србије обимом су мање и имају најчешће према нашим подацима између 100–200 лица (изузетак је вероватно Лисичији поток у Београду и можда још пар локација у Србији).
Колико је револуционарна правда била прека говоре и примери грешком стрељаних или преживелих лица која су се нашла на списковима. Најпознатији случај је глумца Лазара Јовановића који се нашао на објављениом списку 105 (104) стрељаних у објављених у Политици и Борби под редним бројем 35:
„Јовановић Лазар бивши глумац. Денунцирао је више поштених родољуба код четника, који су их побили, уцењивао е више поштених родољуба и узимао им новац да их не би денунцирао четницима, истако се у ширењу лажи и клевета против НОП-а.“
Поменути уметник је своје име читао на насловној страни новина, а играо је у позориштима све до почетка седамдесетих. Да ово није био усамљен случај говори и овај пример из околине Дубровника:
„Другови који су то спроводили били су врло површни. На пример у Дубровнику је у огласу осуђених на смрт био наведен један грађанин Дубровника који се у том моменту налазио на слободи и у огласу међу стрељанима читао своје име и презиме …“
У једном другом документу у архиви ОЗНе отворено се признаје да је на бизаран начин грешком стрељан недужан младић:
„Радић Радисав из села Доња Мутница за време окупације се нигде није мешао а по солобођењу је грешком стрељан од стране НОВ-е пошто у овом селу постоје два Радић Радисава, иста очева имена а иначе нису у родбинском односу. Требао је да буде ликвидиран Радић Радисав који је био председник Равногорског одбора и шеф црне тројке у селу…али оргнаи ОЗНе нису били добро обавештен извели су млађег невиног Радић Радисава и стрељали га. И онај је тако остао жив…” У наставку се ипак каже да његова смрт и није нека штета јер је и он иначе био ,,непријатељ данашњице“ тј нових револуционарних власти.
Приликом одвођења на егзекуције, међу егзекуторима још увек непривикнутим на масовна убијања, дешавали су се разни инциденти. Један такав се десио у оклини Младеновца:
„Између 23. и 24. смо повели десет осуђеника на стрељање. Како је била јака помрчина нисмо ни приметили када су се троијца одрешили. Када смо били близу краја вароши приметили смо да су се ова троица одрешили, ми смо зауставили колону и ова троица су моментално почели да беже, другови су појурили, припуцали за њима али су они успели да умакну, ова друга седморица су покушали онако свезани да беже и како су неки другови већ отишли за оном тројицом ми смо били приморани, да их ликвидирамо на улици. После ликвидације смо одмах дотерали кола и ликвидиране однели на стрелиште а крв са улице опрали. Ова скандалозна грешка је још жалоснија што су ово радили све партијци и то три члана С. П. Ђура Мића и Сека, 1 члан О. К. Скоја Жарко, пол. ком. места Жиле и Лубурић члан ОЗН-е.“
Било је случајева да појединци побегну или преживе стрељања и да се пријаве властима али наново буду стрељани. Милан Трешњић, официр ОЗН-е у сећањима наводи случај саобраћајног полицајца Познића. Овај пошто је случајем преживео стрељање на Бањици(Београд), поново се пријавио властима убеђен да је био грешком пред стрељачким водом. Међутим, ипак је по Трешњићевим речима ликвидиран како не би могао да прича шта се дешавало са припадницима бившег апарата:
„Годину дана после ослобођења земље схватио сам какве смо грешке чинили. Десетине и стотине потпуно невиних људи који нису знали да на време скину и збаце униформе, прогутала је народна револуција. Сви униформисани полицајци сврстани су у ред злогласне Специјалне полиције. Такозвани, елитни део полиицијског апарата мање је страдао. Тако је грех мањине платила већина и то по неким чудним законима злехудељудске судбине.“
Такође било је и оних који су одбегли или преживели па када су каснијЕ ухваћени осуђени су на мање затворске казне или су чак прошли без икакве казне. Тако је на пример Андрић Игњат, каменорезац из Шапца, новембра 1944. оптужен је и осуђен као припадник ЈВО за борбу против Народноослободилачког покрета и осуђен на смрт. Међутим, успева да побегне, а када је две године касније ухваћен и поред отежавајуће околности за исто дело осуђен је јуна 1947. на ,,само“ осам година робије са принудним радом.
О самом начину егзекуције се може доста сазнати и доступне документације. Иако се ради углавном о масовним стрељањима углавном има и примера и егзекуције хладним оружијем. Тако на пример се у једном објављеном документу каже:
,,..У Дубровнику се јустификацја вршила не стрељањем већ су се таква лица клала (подвукао С. Ц.). Ја сам за то сазнао од командира чете народне одбране. Ликвидација је вршена без потребне опрезности и на недостојан начин. Једна група из Дрниша је стрељана и бачена у јаме а да сви из логора нису до краја убијени тако да су из јаме викали- „Мајку вам вашу убијте ме до краја!«..Осим међу ликвидираним има и такових, који се нису смели ликвидирати прје него се јавно раскринкају на суђењу па тек онда им пресудити. Као примјер наводим 20 попова у Дубровнику.“
Погледајте филм “Чекист”…