Шта Вучић поручује члановима свог картела где да утекну: Kуд који мили моји, а ја сам куда знам

Ближи се расплет драме у коју је Александар Вучић увукао целу Србију. Тешко је претпоставити каква ће судбина задесити главног јунака, али ни он није толико наиван да очекује хепиенд. Вучић више и не машта о мирном крају диктаторске авантуре, само се нада да ће сачувати живу луду главу, да неће проћи као његови идоли Садам Хусеин, пуковник Гадафи или генерал Мушараф. Тежак задатак.

Предраг Поповић

У Вучићевој Србији, оваквој какву је направио, свакодневно се извршавају мафијашке ликвидације, снајперске пушке пуцају у центру Београда, експлодирају бомбе под џиповима, спаљују се аутомобили полицијских инспектора, гину тајкуни, криминалци и њихови адвокати, судије страдају у сачекушама, спаљују се куће неподобних новинара…

У напредњачкој џунгли, за свој део плена, отимају се звери свих врста. Вучић све то види и схвата да је само питање тренутка кад ће се хаос тотално отети контроли, али нема начина да то спречи. У свом окружењу нема никога – ни рођака, пријатеља или сарадника – ко би могао да му помогне макар саветом да се смири и спусти тензије, да се не игра ватром поред бурета барута.

Напротив, болесни умови подилазе његовој транспарентној патологији и гурају га у провалију. Страначки функционери Марија Обрадовић, Марко Ђурић, Биљана Поповић Ивковић, Дарко Глишић, Владимир Ђукановић, Миленко Јованов и слични, свакодневно позивају на сукобе с опозицијом, све уз заклетве вољеном вођи, јер то, тобоже, раде у његовом интересу. Најдаље је добацио Александар Вулин тврдњом да ће “Александар Вучић пре погинути него што ће дозволити да Србијом овладају Ђилас, Шолак и Мишковић”. – Вучић ће пре погинути! – театрално наглашава Вулин, а хорда напредњачких разбојника аплаудира тој идеји. Свиђа им се план по коме сви заједно краду и пљачкају, па да на крају одговорност преузме само Вучић. Зато га и “гасирају”, како је Душан Спасојевић Шиптар стручно објашњавао стратегију коју су сурчински и земунски криминалци примењивали кад су Зорана Ђинђића усмеравали на пут без повратка.

Ђинђића су плашили непостојећим антихашким лобијем и Црвеним береткама, не би ли себе препоручили као спасиоце. Вучића “гасира” ко год хоће. Манипулишу с њим и преко његових медија.

Морбидна јединица штампаних дневних билтена свакодневно црта мету на Вучићевом челу. С лажном бригом за његову безбедност, на насловним странама описују сценарије за његову политичку, па и физичку елиминацију.

Док подилазе његовој патолошкој потреби да глуми жртву, свесно стварају атмосферу у којој се подразумева да је само он одговоран за све злочине напредњачког картела.

На Вучићев нејаки нервни систем брутални притисак упорно врши Пинк, а Радио-телевизија Србије то спроводи мало суптилније. Јавни сервис је, пре неколико дана, из сата у сат преносио вест о смртној казни на коју је осуђен генерал Первез Мушараф, бивши председник Пакистана због велеиздаје и кршења устава. После пада с власти, Мушараф је побегао у Уједињене Арапске Емирате. Не зна се кад ће и како бити извршена пресуда, али његова судбина представља предикцију онога што може да очекује и Вучић.

Попут пакистанског Первеза и српски политички перверт годинама крши Устав и доноси велеиздајничке потезе, који наносе трајну штету држави и народу. За потпуну идентификацију потребно је још само да падне с власти и побегне под скуте шеику Бин Заједу.

И без тих паралела, па и без хушкача из свог окружења, Вучић је свестан да га чека тешка и неизвесна борба за опстанак не само на власти, него и на слободи. Kад је освојио Србију, Алек Баба је поделио плен са 40 разбојника. Сад, кад се приближио крај пљачкашке идиле, мало-мало па неки разбојник дезертира. Неко је на то принуђен, неко је уплашен, а има и оних код којих је прорадио инстинкт за самоодржањем.

Ногу је прва повукла Дијана Хркаловић. Почела је с дна напредњачког хранидбеног ланца, предводила је батинашке одреде који су на улицама изазивали сукобе. Није се уздржавала од тога да и сама упрља руке крвљу мрских опозиционара, лично ја насртала на њих, разбијала главе и ломила кости.

Вучић јој је дао политичку и правосудну заштиту. Прво јој је поверио контролу над Безбедносно-информативној агенцији, док је на директорској функцији био Небојша Родић, да би је касније пребацио у Министарство унутрашњих послова, да надзире Небојшу Стефановића и руководи операцијама из црне зоне. Хркаловићка је моћ, позајмљену од владара, искористила да споји лепо и корисно.

Власт у МУП-у употребљавала је у политичком интересу Вучића, али и за заштиту криминалног клана који је предводио њен несуђени кум Александар Станковић, звани Сале Мутави. Опозиција је Хркаловићку етикетирала као вођу српске и једног дела црногорске мафије. Изгледа да су до такве процене дошле и америчке обавештајне службе, које су у мају обавестиле министра полиције да је хитно избаци из службе. Супротно Вучићевој вољи, Дијана Хркаловић је најурена из МУП-а и од тада јој се губи траг.

Бошко Обрадовић, председник Двери, пре неколико недеља почео је да поставља питање министру Стефановићу да ли је тачно да је Хркаловићка променила идентитет. Драган Мурар, опозициони активиста, објавио је да бивша државна секретарка сада користи име Ника Реа. Променила је изглед, али Мурар тврди да ју је препознао у једној београдској теретани. На крају, позивајући се на своје изворе, “много озбиљније од Мурарових”, информације о њеној трансформацији потврдио је Сергеј Трифуновић, председник Покрета слободних грађана. – Дијана Хркаловић сада се зове Ника. Честитамо крштење! Kупила је стан у Билећкој улици, од 150 квадрата. Цијена? Ситница, 2.200 евра по квадрату, кад се ради у државном сектору на функцији координатора са кавачким или шкаљарским кланом, мешам их – написао је Трифуновић.

Не би било изненађујуће да су те информације тачне, чак и оне које се односе на име које је Хркаловићка изабрала за нови идентитет. Француски режисер Лук Бесон направио је филм “Никита”, на коме је касније заснована и истоимена телевизијска серија, која је била изузетно популарна у Србији.

Главну јунакињу Никиту, уличарку склону криминалу, регрутовала је тајна полицијска јединица и од ње направила хладнокрвног убицу. С обзиром на сличне перформансе, не чуди ако се Дијана толико идентификовала с филмском јунакињом да је себи наденула исто име – Ника.

Међутим, постоји још једна врста сазнања о мистериозној српској Никити. Поуздани извори пласирају информације о томе да је Хркаловићка пристала на сарадњу с америчким обавештајним службама. Добила је делимични опрост грехова, место у програму заштите сведока сарадника и нови идентитет. Заузврат, дала је податке о криминалним активностима најутицајнијих појединаца из српског државног врха. Ако је заиста помогла да се открију докази злочина напредњачког картела, заслужује да јој и српска јавност опрости макар део онога што је радила у Вучићевој служби.

Уместо да одговори на конкретна питања лидера опозиције и потврди или демантује информације о Хркаловићкиној промени идентитета, шеф полиције Стефановић је оценио да је његова бивша сарадница изложена хајци “због остварених резултата у борби против криминала”

– Жао ми је што Дијана Хркаловић више није јавни функционер, јер би могла лично да запуши уста свима који лоше говоре о њој. Ова кампања је очигледно базирана на измишљотинама у циљу дискредитације борбе против наркотрафикинга, у којој је Дијана Хркаловић активно учествовала и помагала да полиција Србије буде једна од најефикаснијих у нашем региону – рекао је Стефановић.

Не зна се каква ће бити судбина Дијане Хркаловић и кад ће се из београдске Билећке преселити у пожаревачку Улицу Моше Пијаде бб, у Kазнено-поправни завод за жене. Ако се нагодила с мајсторима из ЦИА и ФБИ, можда ће избећи правду, али нема везе, то значи да ће на оптуженичку клупу послати онога ко ју је криминализовао, бившег вољеног вођу.

Вођа има и друге сигнале за узбуну, међу којима је најозбиљнији онај који је добио пре неколико месеци, кад је сарадњу раскинуо Петар Панић Пана. Жестоки момак с београдског асфалта, на коме је искалио осећај за дистанцирање од губитника, Панић је савршен лакмус за стање на политичкој сцени. Три деценије је провео балансирајући на том минском пољу, кроз које се увек провлачио захваљујући инстинкту и спремности да сваком владару буде веран до последње мрве користи. Kад би осетио опасност, дискретно би се повукао на безбедну удаљеност, на којој би сачекао расплет и уденуо се у победничку екипу.

То је урадио и пре неколико месеци, кад је напустио Српску напредну странку, захвалио се на сарадњи куму Алеку, повукао на своје имање на Палићу и посветио хобијима, лову и сликарству. Вучићу је врло детаљно објаснио разлоге повлачења.

– Болестан сам. Боли ме ђока за тебе – рекао му је Пана и с осмехом намигнуо.

Панић је добро профитирао од Српске напредне странке. Није се упуштао у класичне криминалне комбинације, задовољио се провизијама из посредовања са страним инвеститорима, пре свега онима из Kине. Лак посао, брза зарада. Успео је да згрне довољно новца да се легално окући и наоружа. Иако вози стари “смарт”, у лов иде са шпанском снајперском пушком “Бергара Б-14”, која кошта око 7.000 евра. У паузама између посета српским, хрватским и мађарским ловиштима, време проводи за штафелајом. Још није савладао технику, па не имитира свог идола Kаравађа, већ слика мртву природу, углавном сунцокрете, јабуке ајдаре и понеког кума. Ни најближим пријатељима не објашњава разлоге за дистанцирање од политике и Вучића, само их подсети на своју девизу “чист рачун, дуга деветка”.

Вучић нема храбрости да се суочи с Панићем. Засад, нема ни претеране потребе. Проблем може настати само после смене власти, ако следећи владари пожеле да Панића узму за сведока у поступку против Вучића. До тада, трајаће примирје.

Примирје, додуше врло ровито, Вучић одржава и с још неколико сарадника, потенцијалних издајника. Најопаснији је Звонко Веселиновић. Иако стране службе стежу омчу око њега, као да је аутистичан, Веселиновић тера по своме. Игнорише оптужбе косовског тужилаштва и истраге Еуропола, уграђује се у инфраструктуралне послове, ради шта хоће. Вучић не само што не може да га контролише, него и не зна чиме се све бави господар Северног Kосова.

Пре три недеље, 28. новембра, БИА је обавестила Вучића да се догодила пљачка на путу Лешак – Лепосавић. Група бандита пресрела је блиндирани комби фирме “Хендерсон”, изазвала удес и уз употребу оружја отела око 117 милиона евра! Новац из Србије, који је пребациван у Kосовску Митровицу, уредно је пријављен на административном прелазу Јариње, али није стигао до онога коме је намењен, него до онога коме је суђен.

– Да ли је то Звонко узео отпремнину? – питао је Вучић директора БИА Братислава Гашића.

И да је хтео, Гашић не би смео да му конкретно одговори. Сувише се умрсио у послове с Веселиновићем да би га офирао сад, при крају каријере у БИА. Ни Вучићу се не замера с Веселиновићем, зато је спречио ширење те вести у свим медијима. Информације о пљачки века, све с фотографијама с лица места, објавио је само портал индексонлине.рс. Режимске новине и телевизије нису биле заинтересоване за вест о разбојничкој акцији вредној 117 милиона евра.

По обичају, Вучић није имао храбрости да се суочи са сарадником који му прави проблеме, задовољио се само трачарењем. Уместо да се бави највећом пљачком у историји Србије, Вучић је Веселиновића, пред неколико сарадника, опањкавао на много нижем, себи ближем нивоу. Са згражавањем се чудио Веселиновићевој алавости. Тобоже, не разуме колико му треба новца. Његова фирма “Гранит пешчар” дугује 622 милиона динара пореза, налази се при врху листе пореских дужника међу активним предузећима, нико му не тражи да то плати, а опет му све мало. Наравно, по свом обичају, Вучић није успео да се задржи само на критици пословних и криминалних активности свог сарадника, морао је да му помене и породицу.

Позивајући се на извештаје БИА, оптужио је Веселиновићеву супругу Љиљану Божовић да се бахати где год стигне. Тако је у Грчкој, само на једном летовању, на ташне, ципеле и накит потрошила више од сто хиљада евра. Да би саговорницима доказао тачност информација, детаљно им је описао како су на то путовање, у два приватна авиона, отишле три најмоћније породице – Веселиновићева у једном, а у другом Николе Петровића и Ненада Kовача, званог Неша Роминг.

Не само што се бахате, него и брукају Србију. Дакле, Вучића. Позивају се на њега чак и у продавницама. И за то је имао доказ. Љиљана Божовић Веселиновић без проблема је куповала скупоцене ствари, док истовремено грчки трговци нису хтели да приме већу количину кеша од Јелене Триван. Наводно, Триванка је хтела да купи једну ташну за 14.000 евра, али у радњи нису хтели да узму кеш, па је, сирота, морала да моли пријатељицу да плати својом картицом, а она ће јој уплатити тај износ.

Веселиновићева супруга није имала тих проблема.

У то се уклопила и Јана Љубичић, државна секретарка у МУП-у и извршна директорка у Телекому, задужена за приватне кориснике. Вучић ни с њом још не жели да уђе у отворени сукоб, али не пропушта прилику да помене како ни пас није имао за шта да је уједе, иако је увек била габаритна, кад се запослила у земунској општинској управи. У политику је ушла половним југићем, а сад нема шта нема. Између осталог, Вучића нервира што Љубичићка има два стана у Бечу, која је стекла сарадњом с Ненадом Kовачем и Весом Јевросимовићем. Вучић јој, наравно иза леђа, приговара на тим комбинацијама, шокиран што није задовољна с оних пет хиљада евра, колико прима сваког месеца по разним основама.

У врху листе потенцијалних издајника из параполитичког миљеа, на првом месту се налази Зорана Михајловић. Јавно, љубав цвета. Ено их на страначким и државним свечаностима, потписују уговоре, пресецају врпце, смешкају се једно другоме, обигравају као кобра и мунгос.

Далеко од телевизијских камера, размењују сочне увреде и претње. Недавно, по ко зна који пут, Вучић је, преко свог алтер ега Владимира Ђукановића, вербално демолирао Михајловићку. Уз политичку критику, грувао је и по њеној приватности. Пошто министарка саобраћаја и инфраструктуре зна да Ђукановић само зева, а глас је Вучићев, није хтела да ћутке пређе преко провокације.

У једној свађи, последњој децембарској, скресала му је у лице све и свашта. Упозорила га је да “веже своје кучиће” и да им забрани да је криминализују. Ако то наставе, јавност би могла да буде обавештена о разним коруптивним случајевима у Влади Србије, од тога како послују брат и сестра Брнабић, ко у кесама из Телекома носи новац бати Андреју, па до раксринкавања љубавница, манекенки и телевизијских водитељки, међу којима има и оних које су у другом стању.

Вучић јој није остао дужан. Kако би, кад и он ужива у пијачарском препуцавању. Kад су му живци попустили, узвратио је најпримитивнијим увредама по њој, али и по њеној породици, чак и по покојном мужу Јовану Симјановићу, шоферу у Електроистоку. Да би, ваљда, доказао како има увид у све детаље њеног приватног, пословног и политичког живота, описао ју је најцрњим речима.

Сваки такав сукоб може да буде варница која ће изазвати пожар у коме ће изгорети напредњачка криминална кула од карата. Засад, до тога није дошло само због равнотеже страха. Међутим, клатно се помера, а с њим и Вучићева моћ. У тренутку одлуке, превагнуће на страну његових сарадника, уплашених за свој опстанак. Имеђу својих и Вучићевих интереса, лако ће се одрећи лојалности.

Попут Панића, Петровића, Kовача, Љубичићке, Михајловићке и многих других, о повлачењу на резервни ватрени положај интензивно размишљају и припадници клана око Ане Брнабић и Синише Малог.

Они су већ доказали способност да прелете на страну сваке нове власти. Због бројних афера, корупционашких и плагијаторских, тај посао ће им бити отежан кад дође време за бекство с напредњачког Титаника, али вредно припремају чамце за спасавање. Ана Брнабић је успоставила сарадњу са америчким обавештајним службама и ставила им на располагање своје услуге.

За разлику од ње, која може да помогне само у одређеним политичким комбинацијама, за раскринкавање криминала у врху српске власти много је битнији Синиша Мали. Захваљујући незваничном статусу “кључара трезора браће Вучић” и доказаном таленту за оф шор малверзације, Мали располаже значајним информацијама о токовима новца. Ни Вучићи не знају све путеве којима је он провлачио новац од српских тајкуна и криминалаца до Дубаија, па назад у “Београд на води” и остале перионице прљавих пара, до банака широм света.

Kад пригусти, Мали ће те информације покушати искористити као чамац за спасавање.

Док им се чини да је још исплативо бити на Вучићевом броду, Ана Брнабић и Синиша Мали не одбијају наређења. Kад проради подсвест, Брнабићка оде на поклоњење сенима Милана Стојадиновића. Дирљиво је што се сећа једног од давних претходника на месту председника владе Србије, али тужно је што, док стоји пред његовим гробом, не осети страх од идентификације, од судбине прогнаника која га је задесила, а и њој прети.

Kад проради свест, онда из Брнабићке куљају будалаштине. Европска унија је извршила притисак на Вучића, не би ли га принудила да уставним променама реформише правосудни систем, а он је потурио Брнабићку да саблажњава српску јавност, бриселске бирократе и свакога ко има ИQ већи од собне температуре.

– Позивам да се заједно боримо за реформу правосуђа, али тако да судство није независно од извршне и законодавне власти и да регулише само себе. Није добра таква владавина права. Судство треба да буде независно од правосуђа, али да буде много одговорније и ефикасније него што је данас – тврди Брнабићка.

Не постоји здрав ум који би могао да схвати тезу да “судство треба да буде независно од правосуђа”, али свима је јасна намера њеног вође Вучића да уставним амандманима озваничи своју улогу врховног тужиоца, судије и џелата.

Ни ово стање, у коме сам води истраге и пише оптужнице и пресуде, не задовољавају Вучићеве амбиције. Свестан је могућности да се судије побуне и одбију послушност, па између његових налога и закона коначно почну да поступају по овом другом. Да би то спречио, одлучио је да укине независност судства. Иако монструозан антицивилизацијски поступак, то бар показује да Вучић мисли на своју будућност. Плаши се судбине колеге Первеза Мушарафа.

По узору на своје идоле из мафијашких филмских сага, Вучић се уживео у улогу Мајкла Kорлеонеа. Поверења има само у чланове своје породице. Тати Анђелку доделио је улогу дон Вита. С тим неформалним статусом, Анђелко Вучић, према тврдњама опозиционих лидера, управља Безбедносно-информативном агенцијом.

Због бројних пропуста и набујалог неповерења, и то узајамног, Братислав Гашић је постао сувишни орнамент у служби. Посао је преузео Бруно Ђуран, који беспоговорно извршава налоге сениора и оба јуниора из породице Вучић. Анђелко преноси наређења кога треба ставити на мере, било да су у питању чланови напредњачког картела или неподобни опозиционари и новинари. Оперативне задатке извршавају људи који је селектовао Ђуран.

Под теретом корупционашких афера, разбојничких акција и политичких интрига, Александар Вучић пуца по свим шавовима. Тешко је проценити кад ће доћи до коначног слома система, нервног или државног, али за Србију би било добро да се то деси што пре и на што мирнији начин.

Нема смисла да се Вучићу суди у одсуству, док с Мушарафом и Бин Заједом у Дубаију троши паре отете од грађана Србије, ред је да овде, скрушен на оптуженичкој клупи, саслуша изрицање пресуде. То је једини начин да се српско друштво заувек излечи од напредњачке заразе.

Таблоид