Европски медији с доста збуњености прате догађаје у Црној Гори. Нереди настали за време и непосредно после изгласавања Закона о „слободи вероисповести“ су, с новинарске стране, лаки за извештавање, али како проблем објаснити и шта мислити је већкомпликованије.
„Просрпска опозиција бори се против проблематичног закона о црквама“, почиње немачки „Шпигл“ извештај о парламентарним и ванпарламентарним протестима у Црној Гори поводом усвајања Закона о религији.
Већ из горње реченице је јасно да је дијагноза стања нејасна. Да ли ставити тежиште на деловање „просрпске опозиције“ или на „проблематични црногорски закон“? Да ли гледати политички фолклор, или историјске седименте? Шта је важније у циљном контексту политички мирног, још боље смиреног Балкана?
Први случај неупоредиво олакшава анализу за немачке, уопште добар део западних медија, јер се бешавно наставља на преовлађујуц́у дефиницију из деведесетих година, према којој је нестанак Југославије у ствари један јединствени процес еманципације балканских народа од наметнутог српског идентитета.
То би било у складу са скоро три деценије увежбаваном „Давид и Голијат“ формулом о малим балканским народима који су годинама живели под чизмом у сваком погледу велике и моц́не српске нације.
Проблем је само што је актуелну тематику немогуц́е сместити у такав једнозначан контекст, па то овде нико, ни „Шпигл“ у споменутом тексту, и не ради. Радо би, већи из разлога лакше разумљивости, јер извештај тако и почиње, са деловањем „просрпске опозиције“, али ту се нит навике кида, наводи се у анализи Весне Кнежевићна сајту РТС-а.
Зашто медији игноришу Црну Гору?
Истрениране политичке дијагнозе не покривају тему, специјалистичке су компликоване и од западних новинара траже предани, интензивни рад за текст од две-три картице. Дилема је да ли бити свесно нетачан или несвесно незналица. Шта изабрати?
Игнорисати ствар докле год се може.
Управо тако се и понаша добар део медија немачког говорног подручја, игнорише тему. Закључно са суботом, аустријски дневници „Пресе“, „Курир“ и „Стандард“ не спомињу ниједном речју нереде у Црној Гори и њихове одјеке у Србији.
То је посебно необично за „Стандард“, који има јаки балкански фокус консеквентно спровођен у интерпретативној структури „Давид—Голијат“.
Покушај интерпретације Закона се слама већна његовом имену. Да ли се он бави религијом, онако како се спомиње у овом тексту или „уверењем“? „Закон о слободи вероисповести или уверења“ гласи први део његовог службеног имена, преузет за сајта црногорског парламента.
„Уверење“ је на пример то да неко верује како бог постоји, али и то да се одлучио за један одређени животни стил — здрави, спортски, вегетаријански, вегански, аскетски, али рецимо и то да нец́е примати трансфузије крви, или да децу нец́е вакцинисати, јер је то превазиђено.
Вера или лајфстајл?
Тај закон је већу вербалном отварању шамар религиозним људима, јер њихову религију своди на статистички израз „вероисповести“, колико којих верујуц́их живи у држави секуларној Црној Гори.
Други део у имену Закона се бави „правним положајем верских заједница“. Поново нигде религије, само „вере“ која се спомиње после статистичког термина „вероисповести“ и лајфстајл одреднице „уверења“.
То је све битно, зато што се у научном контексту о религији, односно у специјалистичком агностичком дискурсу, последњи век и нешто пробила дефиниција француског социолога Емила Диркема — религија би по томе била систем вере, праксе и ритуала „уједињених у једној сингуларној моралној заједници под именом црква“.
Први парадокс црногорског закона о религији и цркви је да у његовом имену нема религије и цркве, има само неких дифузних „заједница уверења“ које очекују од државе да уреди њихове односе да не долазе у међусобне конфликте на тако малом простору.
У мишљењу Венецијанске комисије, тела Савета Европе које бдије над правним контекстом демократије, религија и религиозне заједнице се спомињу већу имену Закона, па је ту одмах јасно да црногорски законодавац мисли управо на цркве као институционализоване религиозне хијерархије, а не на „уверења“.
У експертизи на двадесетак страница, Венецијанска комисија признаје да јој „није све јасно“, како швајцарски НЗЗ коментарише став те комисије према усвајању црногорског Закона о слободи религије.
Поглавље о историјским чињеницама, усмереним на тачку прелома, децембар 1918, Венецијанска комисија почиње следец́ом реченицом: „Доњи извештај о историјском развоју се базира на информацијама добијеним од црногорских државних власти. Архиепископ Цетиња, митрополит Црне Горе и приморја се фундаментално не слаже са том верзијом“.
Швајцарски дневник НЗЗ је најдаље отишао у доследном објашњењу чињеничног стања и интерпретацији црногорског Закона о религији.
У тексту под насловом „Црна Гора прети да ц́е конфисковати имовину Српске православне цркве“, под лупу се ставља латентни смисао тог закона, његов политички циљ, а не његов упитни манифестни хуманизам и ретроградни историзам.
Да ли Срби прете?
Јер, и то је други велики парадокс овог закона — он поново спаја цркву и државу, након што су те две институције постепено, али у крајњем ефекту радикално раздвојене од доба просветљености, од осамнаестог века па надаље. У крајњем ефекту, тај закон је могуц́е сажети на следец́и начин: о религиозним темама камуфлираним као питања „животног стила“ одлучују нерелигиозна политика.
НЗЗ: „У хаотичном заседању црногорског парламента усвојен је Закон о религији. Сад се Српска православна црква боји за судбину својих манастира и цркви. Да ли је то у суштини закон о конфискацији имовине? Лако могуц́е. Тај правни акт окрец́е доказну логику на главу — уместо да држава доказује своје право на објекте и земљиште, ако их жели, она то тражи од Српске православне цркве, која их има. Тамо где СПЦ нема експлицитни доказ о власништву од пре сто и кусур година, тамо јој се имовина може одузети. То би могла бити судбина бројних средњовековних сакралних објеката“.
Швајцарски НЗЗ и даље: „Да ли Срби прете? Шеф просрпске опозиције Андрија Мандићпрети ’најгорим‘ ако се Закон усвоји и позива српске ветеране да ’буду спремни ако дође до рата за православље‘. Али митрополит Амфилохије је био врло помирљив кад је апеловао да се дебата о Закону пребаци после 7. јануара, како би се Божићпрославио без свађе и подела. То, међутим, није имало никаквог утицаја на владу у Подгорици. Она већтри деценије стоји под утицајем Мила Ђукановиц́а, који са породицом и пријатељима управља земљом од 650 хиљада душа. Како би такав систем државне команде уопште имао слуха за апеле Амфилохија, кад је слабљење СПЦ есенцијални део идеолошког пројекта државе Црне Горе“.
Штефан Кубе је главни уредник швајцарског часописа за екумену „Религија и друштво на Истоку и Западу“. За НЗЗ је крајем лета написао текст о „балканским имитаторима“ украјинског случаја.
Иако нешто старији, текст није изгубио на актуелности, јер врло прегнантно показује структурни и политички проблем „штанцовања“, инфлаторне продукције православних аутокефалних цркава ванцрквеним средствима, као и дубоку претњу по друштвени мир коју такви процеси носе.
Кубеове тезе: Као прво, православне цркве су традиционално блиске држави и тендирају ка принципу „једна црква, једна држава“. Ту има нечега, али читава институција хришц́анске цркве од Константина Великог и Теодосија Великог је постављена у односу према државним властима, односно вековима и није била одвојена од ње. Историјски би тачније било рец́и да држава није била одвојена од цркве, а не обратно.
Каква је улога Ватикана
Ватикан није „близак државним властима“ зато што је Ватикан и сам држава и прворазредни фактор политичке моц́и. Можда се то не види толико под садашњим папом, али спрегу црква—држава као један од феномена хришц́анске религије не треба доказивати ни на Западу ни на Истоку.
Оно на шта Кубе мисли, и што се често чује од немачких и аустријских теоретичара религије је — да ли је православне цркве, више од осталих хришц́анских цркава, лакше упрегнути у националистичке политичке циљеве? Рецимо, још лакше него Англиканску цркву, чији је поглавар краљица, по свему световна особа?
Кубе је против црногорског Закона о религији и против аутокефалности црногорског и македонског православља, он не оставља никакву дилему око тога.
Његова претпоставка о „ексклузивном национализму“ православних цркава више циља на актуелну политичку ситуацију него што се принципијелно пита — зашто православне цркве у дугој историји нису никад нити разрадиле систем за додељивање аутокефалности, нити га забраниле као Католичка црква, већ га оставиле као стални извор државне нестабилности? Можда зато што им државе и нису тако важне као што се мисли? Или зато што се виде као авангарда националног ширења?
Кубе: „У малој земљи на Јадрану конкуришу већ две и по деценије две православне цркве: Српска православна црква, којој припада највећи део верника и клерика, и мала Црногорска православна црква, која би хтела да буде независна.
Кроз јавни акционизам и запоседање црквених објеката, припадници самопроглашене Црногорске цркве покушавају да скрену пажњу на себе. Свеједно, то што они желе остаје пројекат Ђукановиц́евог круга. Подршку налазе само код оних уских политичких и културних елита, које су се окупиле око производње сепаратног црногорског националног идентитета, свеједно како, само да је у контрасту са српским“.
Једна црква, једна држава
Са Украјином је започет ретроградни процес спајања државе и цркве, примерима у Црној Гори и Северној Македонији се наставља, барем по циљу и намери. У исту групу политичког дизајна спада и тема о чланству Косова у Унеску, као засад неуспелом покушају трансфера имовине СПЦ на Албанску православну цркву.
Све изгледа као да се Југославија распада други пут, најпре по ратовима и шавовима држава-нација, сада по црквама. Кубе се боји да то има везе са природом православља, док то у ствари има везе са природом политике.
Немачки „Цајт“ објављује најполитичкију могуц́у анализу актуелног стања у Црној Гори, без икаквог ослонца на организациону природу православља: „Црна Гора, мафијашка држава за пример. Корумпиране власти и непостојање правне државе: Црна Гора је пуна дефицита. Упркос томе, велики и моц́ни, од Америке, преко Кине и Русије, до ЕУ отимају се и додворавају домац́ину за делићутицаја у тој земљици на Јадрану. Само, зашто?“.
То није држава, већкриминална породична мануфактура Ђукановиц́, закључује немачки лист и пита се — зашто му се то допушта? Зашто сви затварају очи на слабости и дефиците те земље? Шта се на том уском локалитету заиста одлучује и решава да има тако велико значење за Европу и за свет?
Зашто, зашто… Мистерија. Као и имовина Мила Ђукановиц́а, кога британски „Индипендент“ рачуна у 20 најбогатијих политичара на свету, „извор приватног богатства: мистериозан“.
Спутник
