“Каталонија на квадрат”

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 27.12.2012

Крајем одлазеће године, у Европи се поново активирала дискусија поводом пораста сепаратизма и национализма на простору ЕУ и уздуж њених граница. Одмах иза објављивања могућности спровођења референдума по питању издавајања Шкотске из састава В. Британије и успеха каталонских сепаратиста на локалним изборима у Шпанији, Србија је позвала на ново “преструктуирање” Космета. Српска влада је предложила међународној заједници да размисли о преуређењу те самопроглашене државе по босанском или каталонском моделу, са пружањем најшире могуће аутономије локалним Србима.

Колико се може судити по изворима из Београда и Приштине, ради се о давању специјалног статуса Србима који компактно живе у северним деловима Космета. Прво су у Београду предложили да се Космет преобразује по босанском моделу, у заједницу два државотворна ентитета.[1] Међутим, када су српске власти увиделе негативну реакцију ЕУ на такав корак, српске власти су припремиле нови документ. По информацијама АФП он предвиђа пружање Србима “високог степена аутономије” по моделу шпанске аутономне области Каталоније, са јачањем њиховог пуномоћја у свим питањима која се тичу свакодневног живота, образовања, полиције, правосуђа, привреде и финансија.[2] У суштини, ради се о претварању Космета у Каталонију на квадрат – имајући у виду самопроглашени карактер косовске независности.

Косовски “премијер” Хашим Тачи већ је прогласио план владе Србије “неостваривим”, “антиевропским” и “застарелим”. “Ја сам се консултовао са свим европским званичницима и могу вам рећи да ће тај документ остати само маштарија Београда” – изјавио је он на заседању свог кабинета.[3]

Оцене о догађањима на Балкану и на континенту у целини, у самој Европи нису толико недвосмислене. Између осталих, шпанске новине El Paisу очи кризних преговора о европској будућности конкретно расуђују о општеевропској кризи која је довела до “распада крхког јединства, формираног око неких заједничких циљева и заједничке забринутости”. Лист указује на постојање неколико конфронтирајућих чворова у формално “јединственој Европи” – од конфронтације “центра против периферије, Југа против Севера, жестоке штедње јединих наспрам расипништва других – све до кризе самог појма “националног идентитета”.[4]

Последња околност је можда и кључна у схватању онога што се данас догађа у Европи, а посебно у њеним конфликтим регионима, укључујући и Балкан. Као што је америчко издањеTheWallStreetJournalприметило – “Слабљење ЕУ заједно са тешким социјално-економским околностима који ће бити присутни у наредним година, довешће до препорода национализма и екстремизма, што ми већ примећујемо у тако различитим земљама као што су Мађарска, Финска, Украјина и Грчка”. Није се тешко уверити да националистичко и екстремистичко расположење обухвата како “проблематичне” земље ЕУ, тако и државе које се сматрају економским обрасцем за своју сабраћу у ЕУ – попут Финске или те исте Велике Британије.

The Wall Street Journal констатује да је “епоха јачања евроинтеграција очигледно остала иза нас” и позива своје читаоце да се припреме за “појаву на континенту све новијих и све одвратнијих и отворено застрашујућих политичких групација”. По мишљењу органа америчких пословних кругова, у данашњем свету “води се борба између двеју епохалних сила” – “интеграционих сила” и “сила националне искључивости засноване на раси, крви и радикализацији вере”.[5]

Лидери практично свих сепаратистичких партија и покрета – у Шкотској, Каталонији, земљи Баскијаца или северу Италије – користе углавном пароле о стицању финансијске независности, као средства за решавање суштинских социјално-економских проблема. Очигледно ће управо те идеје бити у основама референдума за самоопредељење Каталоније, који по подацима шпанских новина LaVanguardiaможе да се одржи већ 2014. године.[6] Такође се активно користи теза о анационалној суштини Бриселске бирократије и међународних финансијских кругова. Слична аргументација задобила је велику друштвену подршку и пред собом има одређену заснованост.

Међутим, чак и на таквом “дефрагментованом” еврофону, шансе за то да ће ЕУ и тим пре САД, позитивно реаговати на преструктуирање Космета по босанском или каталонском моделу – равне су нули.Осим тога, озбиљну препреку за реализацију сличних планова представљају и – у крајњем случају у овом тренутку – и сами косовски Срби. Јер предложени модел широке аутономије у оквиру Косова, за њих значи ћутљиво признање централних власти у Приштини. Није случајно управо на ту околност скренуо пажњу Председник Републике Српске Милорад Додик – традиционално веома заинтересован за дискусију о преструктуирању Балкана. По његовим речима, једино “смислено” решење косметског проблема може представљати његова подела. Што се тиче преформатирања покрајине по “босанском” или “каталонском” моделу, по његовом мишљењу то представља погрешан правац. “Ако ви признајете статус ентитета за север Космета, из тога следи да ћете ви бити практично принуђени да признате Косово као независну државу”.[7]

Данашња криза у ЕУ већ је дала моћан импулс најразличитијим дезинтеграционим процесима у Европи – финансијско-економским, политичким, регионалним, етно-конфенсионалним. Из тог угла, постојеће границе на Балкану нипошто се не могу сматрати коначно формираним. Међутим, модели решења косовског, босанског и других проблема, треба да се изграђују на основама задовољавања интереса свих страна које су увучене у конфликт. У случају нове “платформе” Србије за Космет, реални трошкови и губици српске стране увелико превазилазе илузорне калкулације. Па чак и уколико зарад подршке таквим калкулацијама буде организован састанак Председника Србије Томислава Николића и косовског лидера Атифете Јахтјаге, о коме се активно говори последњих дана у Београду и Приштини.[8]