ОРДЕНИ Белог орла, из новембра 1916, који су нестали на путу за Јапан у Руској револуцији 1917. године, овог пролећа ће бити уручени професору Нубухиро Шиби са Токијског универзитета, а он ће их потом поделити потомцима двадесетак јапанских породица које су одликоване највишим признањем Црвеног крста пре 103 године – открива, за “Новости”, Мирко Ружић, документариста Црвеног крста Србије.
Много је сати Ружић провео трагајући за доказима заборављеног пријатељства. Каже да га је сада времешни др Боро Мајданац “усмерио ка Истоку”. Доктор Мајданац је први пронашао пожутелу преписку између нашег Црвеног крста из оног времена са Токиом, а јапански доктор Нубухиро Шиба појавио се у Србији 2016, где је потврдио да и у његовој земљи постоје документи из тог времена.
Доктор Шиба је пронашао неке од наследника породица које су највише помоћи послале Србији. Реплике ордена треба да се ураде у Београду и да се поново доделе, вероватно у марту.
– Душан Тодоровић је био један од двојице Срба 1914. у Јапану, где је на тамошњој војној академији предавао руски језик. Његова супруга Јекатарина, из Петербурга, музичарка, била је омиљена и на царском јапанском двору. Када је рат почео њих двоје су били први извор јапанској штампи у објашњавању зашто се ратује у Европи. Јапанци су у Србима препознали носиоце сопственог “бушидо” кодекса и дивили су се победама малих над великим и моћнима – сведочи Ружић.
Пожутела писма извајана краснописом сведоче о великом поштовању између Јапана и Србије. У њима Србија захваљује за конвоје помоћи које им преко океана, “између непријатељских сумарена”, бесплатно превози компанија Јапанско прекоокеанског паробродарског друштва господина Терузоа Масакија.
На упит Токија шта је српским јунацима потребно, др Војислав Суботић из Ниша 1915. пише у Јапан:
“…Код нас владају многе заразе па немамо да пресвучемо болеснике. Србији треба 1.500.000 кошуља и гаћа или платна из кога би се то сашило. Када ово видите, ја се надам да ћете ме разумети зашто вас овако кумим, молим и преклињем…”, стоји у једном писму Тодоровићу.
Мирко Ружић
– Срби су били скромни у својим потребама, а Јапанци задивљени храброшћу и достојанством малог народа за који раније нису ни чули – наставља Ружић. – Милиони у злату су сакупљени у јапанским угледним породицама, а ратом окрвављена Србија је већ после другог великог транспорта приспелог на Крф из Токија одликовала двадесетак јапанских породица Орденом Белог орла, Орденом Светог Саве, српског Црвеног крста, Крстом Милосрђа… Ордење које је са Крфа упућено преко Русије у Јапан изгубљено је у револуцији која је захватила царску Русију.
Објашњава документариста Ружић како је Јапански комитет за помоћ водила принцеза Небешима, чланица царске породице Јапана.
Документ из српског Црвеног крста
На великој војној паради, у Јокохами 1918. у част победе савезничког оружја, “српски војни камион” испред кога је поносно ступао Душан Тодоровић, поздрављен је од хиљада Јапанаца највећим аплаузом и био потпуно прекривен цвећем.
Тодоровић, који је преминуо 1963. године, има наследнике у САД. Ружић се нада да ће доћи у Београд на свечаност доделе Јапанцима “залуталог” српског ордења, на пролеће ове године.
Професор Душан Тодоровић маршира 1918. у Јокохами
ОДЛИКОВАНИ УГЛЕДНИЦИ
НАЈВИШИМ орденима српског Црвеног крста 1916. награђени су: маркиза Чи Небешима, грофица Теи Огасавара, госпођа Теи Иноуе – супруга градоначелника Токија, виконтеса Чидзу Ханабуса, баронеса Кува Озава, баронеса Марија Ито, Шитару Јошијасу – секретар јапанског Црвеног крста, професор Цујаносуке Хиручи, Терузо Масаки – директор Прекоокеанског паробродског друштва и госпођица Евгенија Николајева Маљевскаја Маљевић.
Уз њих, нешто нижа одликовања додељена су госпођи Катарини Шлезингер Тодоровић, барону Озаву Вице, Ријуци Јасакави, затим Сеуињин Каику, барону Ичизаемону Мајшмури и барону Којата Ивасаки.
Тодоровић са сином
КАДА НАМ СЕ СВЕТ ДИВИО
ЦРВЕНИ крст у Женеви основан је 1863. године, а већ 1885. о Србији се у светској организацији говорило као о земљи са народом на који сви треба да се угледају – сведочи Мирко Ружић. – Те године Србија и Бугарска су ратовале за градове из којих су се Турци повукли. У јеку рата 1885. разоран земљотрес погодио је Бугарску наневши јој страшну штету.
Илустрација из Женеве која сведочи да Срби помажу непријатељу
Уместо да искористи војну шансу и потуче непријатеља, краљ Милан је наредио својој војсци да обустави рат и отворио је путеве за превоз хуманитарне помоћи пострадалим Бугарима из Европе кроз српске линије. Додао је Милан конвоју и потпуно нову српску војну болницу. Тако нешто никада није забележено, а као успомена на српску хуманост остала је илустрација “Превоз помоћи кроз српске линије” која стоји у Женеви, али и у канцеларији српског амбасадора у Софији.
Драган ВУЈИЧИЋ, Новости.рс
