Нова година за неке грађане значи славље и отварање неких лепих поглавља у животу, али за нас је болна.
Дочекали смо је овде, у шаторима, није нам хладно, у једном смислу, али у неком другом срца су нам хладна, а очи су свашта виделе и уши свашта чуле.
У нову годину улазимо са старим захтевима и остајемо овде, речи су Веселина Узелца, ратног војног инвалида из Суботице, који заједно са другим ветеранима већ три месеца протестује испред Председништва Србије.
Да подсетимо, ратни војни ветерани и ратни војни инвалиди су на овоме месту још од 5. октобра, а њихови захтеви су оснивање борачког министарства, добијање борачког додатка и повлачење Предлога закона о борачко-инвалидској заштити.
Они, како кажу, остају на истом месту и са старим захтевима, али их, и даље, нико не види и не чује.
– У задњих месец дана како смо прекинули разговор са министром и државним секретаром из кабинета председника нисмо добили никакву информацију, нико нас није контактирао, нити покушао неки разговор са нама. Долазе овако људи, именом и презименом засебно, али нико није дошао испред неког органа или слично. Имали смо протест, 21. децембра и дошли су неки генерали да нас подрже, јер су и они исто ветерани као и ми. Нисмо приметили ту никога од државника и државних функционера, каже Узелац.
Само се намеће питање, зашто нико од државних функционера не сме да се суочи са њима, да разговара. Тим пре када се узме у обзир председникова изјава да „док су мирни могу ту да седе и десет година“. Пуно питања, а ниједног одговора или, бар, ниједан адекватан.
– Нико не може да се суочи са нама јер смо ми у праву за све што тражимо. Ми протестујемо мирно и тражимо своја права. Из само њима знаних разлога, представници власти не могу да нам изађу у сусрет и зато нема разговора. Зашто нам лепо не кажу, неким аргументом, тражите много, не можемо то да испунимо, него ништа?! То ћутање је најтеже. За све ово време ми трпимо ћутање и идемо даље из ћутање у ћутање. Нас занима зашто чекамо толико на председника?! Да ли је он тај који нема праве информације или нема разговора, јер неће да нам да оно што тражимо?, констатује Узелац.
За ове људе такође је почела нова година, али, како кажу, и она „проблематична“. Дочекали су је у шаторима, слушали су музику са бине, али, попут осталих који су уживали у ватромету, за њих је он био проблематичан.
– У новогодишњој ноћи смо исто седели овде, слушали смо Брену. За нас је ватромет био мало проблематичан. Ракете су испаљиване одмах иза шатора, доста ниско. Неко ко је све планирао није уопште размишљао о нашем кампу са шаторима. Проблеме су нам правили и људи који су ту ноћ били у Пионирком парку, али, ево, са свим тим смо се изборили, и идемо даље, каже Узелац, наводећи још и да им „нико није пожелео ни срећну нову са бине са које је трештала музика“.
Пише: Kатарина Деспотовић, данас.рс
