Или паре или чист ваздух, отприлике гласи порука председника Републике Србије Александра Вучића на тему загађења ваздуха.
Наиме, према његовој оцени „ваздух је лошији за онолико колико нам је стандард виши“, а као доказ овој тврдњи председник наводи да је у сваком аутомобилу видео по једну особу.
Дакле златно доба изгледа да носи и своје бреме, а у нашем случају је то способност да видимо ваздух који удишемо.
Што се тиче аутомобила заиста, број путничких возила се значајно повећао у последњих десетак година, па је са 1.567.114 аутомобила 2010. број регистрованих возила скочио на 2.029.554 милиона у 2018. години.
Међутим, у том периоду је и возни парк подмлађен, више ефикаснијих мотора који емитују мање гасова и честица је у саобраћају, а на крају крајева то није ни близу највећи загађивач ваздуха према извештају Агенције за заштиту животне средине.
Према њиховом извештају за 2018. (последњи објављен) друмски саобраћај утиче у емисији ПМ10 и ПМ2,5 честица са по шест одсто. Ово су честице које у највећој мери утичу на здравље грађана.
Kод емисије азотних оксида (НОx) друмски саобраћај учествује знатно више, са 24 одсто, док на емисију сумпор-оксида и не утиче.
Зато учешће индивидуалних ложишта у емисији штетних честица не иде баш у прилог тврдњама председника како је загађење ваздуха последица раста стандарда.
Наиме, у извештају Агенције наводи се да чак 57 одсто ПМ 10 честица емитују тзв. „остала стационарна ложишта“, што су у ствари котлови и пећи на дрва и угаљ у домаћинствима широм Србије.
Kод још опаснијих, ПМ 2,5 честица учешће индивидуалних ложишта је још веће, чак 75 одсто. Јелена Жарковић, професорка на Економском факултету у Београду се пита ако већ имамо раст стандарда зашто људи и даље ложе угаљ и дрва, зашто не купују ефикасније и чистије технологије за грејање попут топлотних пумпи.
„Те технологије су чистије, али и скупље и људи их зато не купују. Такође, на чврста горива се греју сиромашнији људи, а њих има доста. Једино што би се могло повезати са већим стандардом је већи број аутомобила“, оцењује Жарковић.
Према њеним речима, постоји општи тренд да када се држава, а посебно индустрија, убрзано развија расте и загађење. Пример за то је Kина која је три деценије расла високим стопама.
„Али ми нисмо Kина. Нити имамо те стопе раста, нити раст траје толико дуго. Наша индустрија је уништена 1990-их година и до сада се није посебно опоравила“, истиче професорка Жарковић.
Kао највећи загађивач често се наводе термоелектране. Kада се ради о сумпордиоксиду и оксидима азота то је истина. Производња струје и топлотне енергије прави 91 одсто сумпордиоксида у ваздуху и 49 одсто азотних оксида. Међутим, код честица, односно прашине, учествује са свега пет односно три одсто.
Горан Николић, сарадник Института за европске студије, упозорава да Србија не би требало да слуша превише савете ЕУ у вези термоелектрана.
„Држава не треба да жури претерано са радикалним мерама и гашењем термоелектрана и преласком на обновљиве изворе енергије. Можда бисмо имали чист ваздух, али бисмо били сиромашни“, оцењује он.
Kао највеће загађиваче и он апострофира индивидуална ложишта, а то се најбоље види у градовима у котлинама као што је Ужице.
„Индустрија сигурно није повећала загађење, јер је мања него осамдесетих година, а стране фабрике ипак имају новије технологије које мање загађују животну средину. Уверен сам да је било горе пре 30 година, али се тада то није мерило и људи нису знали шта удишу“, сматра Николић.
Теза да што је виши стандард то је веће загађење не стоји ако се погледају развијене земље, попут скандинавских, напомиње економиста Милан Kовачевић.
„У Ослу имају и чистији ваздух и већи стандард. Ово је још једна у низу ствари које је председник изјавио, а које не стоје. Доста фактора утиче на загађење, ами се нисмо позабавили ниједним. Рецимо, шта се десило са гасификацијом. Да је више домаћинстава прикључено на гас било би мање загађење. А опет, колико ми плаћамо гас и зашто је скупљи него у Босни и Херцеговини? Нема ово везе са растом стандарда него са нашом лошом стратегијом неговања квалитета живота грађана“, оцењује Kовачевић.
На крају, неко би могао да помисли да је цена привредног раста већа загађеност, али у ствари загађење кошта.
Према извештају Светске здравствене организације из 2015. године процена је да друштвени трошкови загађења ваздуха износе око један одсто БДП-а.
Према томе овакав ваздух кошта Србију више од 400 милиона евра годишње. Различите институције имају различите дефиниције ових трошкова, али ево шта каже Светска банка.
Загађење ваздуха смањује пољопривредне приносе, смањује вредност некретнина, тера талентоване раднике из земље, а најважнији је наравно што скраћује живот становништву.
Поменути извештај СЗО процењује економски трошак превремених смрти због загађења ваздуха за Европу на 1,4 билиона долара.
Пише: М. Обрадовић, Данас.рс
