Црногорска дјеца апокалипсе!

У овој последњој трећини јануара, док се припремамо да славимо Светог Саву који нас је обожио и небеским стандардима посложио, званична Црна Гора је замрачена мржњом према свему што је српско, и не пада јој на памет да услиши глас свог народа који се коначно пробудио и побунио на Христов начин – крстом и молитвом!

Пише: Донко Ракочевић

Ријеч “апокалипса” води поријекло од грчке ријечи apocalupsis што значи “откривање, обелодањивање, скидање покривача.” Патмос је острво на које је протјеран Јован Богослов. У једној пећини написао је капитално дјело о доласку Антихриста. Док Књига постања, на првим страницама Библије, доноси химну о стварању; Откривење, као последња књига Светог писма, закључује Библију визијом Новог Свијета, Новог Неба и Нове Земље.

Откривење Јованово настало  је у средини у којој су хришћани били у положају прогоњене мањине, упућено је конкретним малоазијским црквеним заједницама чији су припадници били актери сурове и драматичне стварности првог и другог вијека хришћанске ере, и то као они којима је живот свакодневно висио о концу због вјере у Васкрслога и очекивања Царства које тек треба да дође.

Кроз историју се показивало – и показује – да се хришћани у положају прогоњене мањине враћају Апокалипси као свом надахнућу и ослонцу (што је и била једна од првобитних намјена књиге), и да се то видјело и на примјеру источноевропских хришћанских народа, поробљених и угњетених за вријеме Османлијског царства, као и за вријеме неких других прогона хришћана, нпр. током апартхејда у Јужноафричкој Републици.

Савремена страдања кроз која пролазе сиријски и ирачки и други блискоисточни хришћани, као и Копти у Египту и хришћани другдје у Африци, реактуализује Откривење Јованово и чини да га страдајући хришћани разумију реалистично и конкретно, а не на холивудски и – парадоксално, савременим језиком речено – „апокалиптични“ начин.

Апокалипса, попут ранохришћанских, дешава се данас и у Црној Гори. У овој последњој трећини јануара, док се припремамо да славимо Светог Саву који нас је обожио и небеским стандардима посложио, званична Црна Гора је замрачена мржњом према свему што је српско односно православно, а опчињена „вриједностима“ западног свијета због којих су са лица земље нестале Содома и Гомора.

Иако је православље вазда било суштинско одређење народне свијести у Црној Гори, западним „духом“ задојени главари црногорски већ годинама укидају све вриједности православног свијета, а сада ударају и на Цркву која је духовни темељ нашег народа, али и ове државе. Декларисани безбожник Мило Ђукановић инсистира на успостављању новог идентитета Црне Горе, без светосавља, ћирилице и Косовског завјета, три најважнија елемента наше историје, традиције и културе.

Данашња црногорска култура је изразито материјалистички оријентисана, и посљедице таквог опредељења су поразно видљиве – Црна Гора данас нема ниједног младог, па ни средњовјечног ствараоца вриједног пажње, нити једног савременог дјела којим би се могли подичити пред свијетом.  Култура без религиозности је празна ријеч, магла која неће оставити никаквог трага, нити ће се видјети даље од наше јаруге.

И када се учинило да је створена нова Црна Гора – тзв. Монтенегро – десило се чудо: васкрсла је историјска Црна Гора  („Васкрсења не бива без смрти“)! Десетине хиљада људи, превасходно младих, за које смо вјеровали да су се дефинитино окренули материјалним вриједностима и похлепи бога Мамона, изашли су на улице са иконама Исуса Христа, његових апостола и светаца, бунећи се против анти-хришћанског закона („Не дамо светиње!“).

У прошлим, витешким временима, оне који нам пријете, у нашој кући, на нашој слави, слали би без главе њиховим послодавцима, без обзира колико би нас то касније коштало („Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“). Данас то не чинимо, данас се бунимо на Христов начин, крстом и молитвом, са три састављена прста подигнута према небу, као права дјеца апокалипсе.

И баш као у новозавјетној причи, сваки млади човјек бунећи се против црногорског Мамона (Мило лопове!“)  који се побунио против Бога, у суштини трага за царством небеским! Оно што му је потребно јесте живи примјер, а не празна и сува политичка прича. Потребни су му свештеници као пламен и епископи као огањ, који својим личним примјером могу да га покрену из монотoније Монтенегра, ревнитељи за којима може кренути у страшну борбу за живот вјечни.

Ријеч хришћанске проповиједи данас у Црној Гори мора почињати као састрадална молитва за дјецу апокалипсе, као позив на свеопшту хришћанску побуну, као позив на покајање некрстима на челу са Милом Ђукановићем на крштењско одрицање од Сатане и сједињење са Христом, тј. на излазак из пропасти западне апокалипсе (ЕУ, НАТО, ЛГБТ) и улазак у Цркву као почетак Откривења и Царства Божјег.

Да дјеца апокалипсе заиста постају дјеца Откривења – свједочи и случај Растка Луполовића који је као  београдско дијете, глумац и рокер, кроз таму урбаног српског Вавилона  – крајем љета 1996. ушао као искушеник у тиху свјетлост Високих Дечана гдје је завршио и теолошки факултет, школу иконописа и научио италијански и албански језик. Прије девет година, постао је игуман манастира Драганац, који је духовни ослонац Србима из Косовског Поморавља.

То је онај отац Иларион који је прије неку ноћ говорио пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици, а потом предводио литију до Немањиног града. Колико је било симболике у том његовом ходу, у том његовом доласку на мјесто гдје је рођен отац његовог имењака Растка Немањића и отац цијеле српске нације и Српске цркве.

Он је овако објаснио своју одлуку да крене стопама имењака принца Растка Немањића: „У нашој аутентичној православној духовности и култури, пронашао сам одговоре које нисам нашао у рокенролу, џоинту и алкохолу.“

Пут младог Растка, будућег св. Саве Српског, као и пут Растка Лупуловића, данашњег оца Илариона, који су малтене прије сопственог пунољетства изрекли пуну, богочовјечанску истину о српству и српској историји. јесте и пут и задатак српске омладине. „Омладина србска је била прва добровољачка војска Христова у српском народу. За њом су следовали старци, а тек онда кнежеви“, говори о путу српства ка Христу св владика Николај.

Предањски задатак данашњих младих Срба је да се угледају на своје свете претке, узимајући личног учешће у саборној тајни Српског завјета – борећи се за своју Цркву, пружајући отпор западном злу гдје год се може и као год се може, одабирајући увијек пут светосавски и светолазаревски, а никад пут бранковићевски и доситејевски, и увијек пут Цркве од Истока, а никад пут свијета од Запада, и увијек пут доборовољног предњачења у богољубљу, црквољубљу и човјекољубљу.

Као и увијек, из животних околности треба да извлачимо закључке о Божјој вољи и даљем дјеловању. Последњи је час да зауставимо наше стремљење ка умирућем Западу и да се окренемо ка Истоку, да запалимо пламен апостолске вјере у срцу сваког хришћанина, да васкрне историјска Црна Гора са Његошем, Марком Миљановим и Стефаном Митровим Љубишом, које су из читанки избацили вјештице, гејеви и други актери западне апокалипсе.

Данас православље на Истоку, прије свега у Русији, цвјета. Како је предвидио и Анре Малро, 21. вијек биће вијек православља. Ми нијесмо свједоци краја историје, него почетка побједе православља! Зар томе није потврда и ово што се последњих седмица дешава у Црној Гори.

Седмица.ме