А, лепо богами: Примио се Врховник наш насушни на моје прошлонедељно упитнописаније „А да ватрочувари прошетају и до Сестара Kармелићанки?“, па је, не часећи часа, бацио клетву на кадијство и тужибапство српско и србијанско! Све бусајући се у прса јуначка како, ето „нико ништа о томе (упиши сам о чему, прим. Ц.М) не сме да писне!“ – само он сме! Само он је смео да писне, да помене, само он ово, само он оно…
Па је онај приљежни Дечко, државни тајник доскорашње помоћне судијинице, данас попечитељке свеколике српске правде и неправде (у даљем тексту: Правдољупке), експресно понудио решење и за то: Да наш будући поевропеизирани устав пропише да судије и тужиоце поставља Врховник лично, да тако наше „независно“ правосуђе добије (ни по бабу ни по стричевима) „екстерну контролу“, јербо исте такве надлежности у Францији и Галицији има и „Емануел, бре, Макрон“!
Због чега је несрећни Врховник, од Дечковог „вишка неопрезног адреналина“ (да ли баш?), морао невешто да се „вади“, чак из традиционално завејаног Давоса, све заклињући се да „не жели контролу над судијама и тужиоцима, то измишљају они који не знају шта друго да измисле“! Фалило је само оно „нећу, Тита ми“, што је била омиљена пионирска заклетва моје и Врховникове генерације…
А говорили сте да претерујем, кад као политиколог (читај: правни лаик), годинама певам о „Сестрама Kармелићанкама“ оне Цанетове стихове „тамо где је срце – тамо сија сунце; тамо где је страх – тамо живи мрак“!
А тврдили сте да грешим кад пишем како се Врховник бави свим и свачим осим оним чиме би, по Уставу Републике Србије, председник Републике могао и требало да се бави. А мислили сте да претерујем кад кажем да је наш Врховник и премијер и попечитељ спољни и министар полицајни и главни финансијски ревизор и најважнији тужилац и први судија у држави и главни адвокат, где затреба, и тренер ФK „Звезда“ и главни архитекта Србије и председник свих општина и томе слично…?
Нисте ми веровали да је правосуђе, поглавито Уставни суд Србије (У-се-се) најљући уставни кербер легално и легитимно изабраног председника Републике Србије, актуелног нашег владара који се бави свим и свачим осим оним што би, према Уставу Србије и Закону о председнику Републике, требало и морао да ради! И који из таквог свог рада, односно нерада, чињења, односно нечињења, црпи и гради оволику количину моћи, такорећи апсолутизма.
А јесте ли, на истом трагу, на Јовањдан у Народном собрању, чули још једно неопрезно (?) признање из уста оног електроинжењера, јавности познатијег у функцији наставнице здравства на Високој школи за медицинске сестре у Ђуприји, који је рекао да је – цитирам – „дуално образовање у Србији лично осмислио председник државе!“ Орлић се вика тај, још један, напредни Доктор.
Биће да се бебећи Институт за јавне и нејавне политике и томе сличне врховне истине, у дослуху са сличним таквим Блеровим „институтом“ за „деливери јунитсе“, ма шта то значило – у зидању и одржавању Врховниковог имиџа свемоћника и није нешто потрудио да буде оригиналан.
Јер, у представи онога шта све наш Врховник (једини!) уме, може, хоће, али и сме, међу натприродним моћима нашега вође фали само јахање једнорога или проналазак лека за рак, по чему се прочула севернокорејска династија Kим!
Да Вас подсетимо: Власт, опозиција и дубока држава – за шта служи Служба
Деда Kим Ил Сунг, оснивач династије, бежећи од свог пролетерског и сељачког порекла, уписао је у свој натприродни животопис и писање либрета за опере „Девојка са цвећем“ и „Море крви“. Његов син и наследник Kим Џонг Ил је компоновао чак шест опера, а само за време студија написао 1.500 књига, све ремек-дело до ремек-дела, пошто је претходно проходао у трећој недељи живота, а проговорио у осмој недељи. Наводно је и и само његово рођење произвело чудо: рођен је у подножју свете планине Паекту, када се на небу појавила двострука дуга и нова звезда. Између осталог, он је изумео и хамбургер и невидљиви телефон и постао светски рекордер у голфу тако што је – једним ударцем погодио 11 рупа!
Но, није то ништа спрам овога, што се некоме овдашњем злобнику може учинити и однекле познатим: Kим Џонг Ил је „могао да контролише природу“ и – пошто је имао „надљудску способност“, никада (!) није имао потребе да иде „тамо где и цар иде пешке“!
Унук и син, данашњи севернокорејски свевладар Kим Џонг Ун надмашио је чак и славне претке. Тамошњи ђаци већ уче (шта ли чека наше попечитељство просвете?) о томе да је вундеркинг Ун научио да вози аутомобил када је имао три године, побеђивао у тркама једрилица са девет година, а са непуне три и по деценије живота већ се био доказао као врхунски мултидисциплинарни уметник!
Ун већ конролише природу, али и – време! Недавно се, јашући у лакованим ципелицама на белом коњу, успео на 2.750 метара високи, дебелим снегом завејани, врх речене Паекту планине, а кад год узјаше горе „то наговештава објављивање великих одлука“. Ово му је пошло за руком јер је био „леп и сунчан дан без преседана, а за лепо време заслужан је управо командант који контролише природу“. Тамошња илегална „Телеграфска агенција Нове Југославије“ известила је да се, док је оно јахао коња, Ун „са великим емоцијама, сетио напорне борбе коју је прошао како би изградио моћну, чврсту и високу земљу као планина Паекту“.
Није згорег подсетити да је и тамо далеко, опет заслугом тамошњег Највишег Државног Руководства, већ откривен извор чија је вода еликсир младости, а успут лечи и рак и сиду, док су археолози пронашли гнезда једнорога које су јахали владари древног краљевства које је претходило овом данашњем!
Дакле, и тамо и овде: највећи у историји. Јединствен. Непоновљив. Ма, скоро као Врховников премијерски експозе, оно ономад, „најбољи у повијести, научно дело“, што рече онај напредни Проф.др с мањком знања српског језика! Уникат!
И, ко би томе и таквоме савршеноме сутра могао на црту да, неким чудом (пу-пу), одлучи да, сходно захтеву бојкот – опозиције, одложи парламентарне изборе, али зато, ванредно, распусти сам себе са места председника Републике?
Нема томе много, негде крајем прошлога лета (кога више занима, понешто је у мојој књизи „Духовна колаборација“, стр. 113), у тексту под насловом „Глумац је глумац је глумац“, питао сам: Шта то тренутно снима Серж Трифо? Да, онај из Пе-се-жеа! Је ли у Аспену био тек само на скијању или на „висинским припремама“ за нешто високо? Шта би Глумац Анархиста учинио да га, ето, рецимо, као наставника Василија, тј. данашњег председника Јукрајине, ђаштво, радништво, сељаштво и поштена интелигенција номинују за првог „слугу народа“?
Је ли Анархиста, наш Глумац, заправо – Глумац Пројекат?
Није да се хвалим, али мноооогооо пре Зеленског, управо ја сам, као одговорни уредник ондашње „Демократије“, наговарао једног сарадника нашег листа да, као кандидат групе грађана, „изађе на црту“ Слободану Милошевићу кога је тадашњи федерални парламент канио, без противкандидата, изабрати за председника Савезне Републике Југославије. Скупили смо потписе грађана, предали кандидатуру, одрадили кампању, наш кандидат се руковао са хиљадама грађана (звао се Драган Ј. Вучићевић), ушао у само финале избора, али нека фантомска комисија, све „ради заштите Милошевићевог имена и дела“, спречила је да покојни Слоба има противкандидата на гласању!
Kад је цела фарса око тих „избора“ окончана, 17. јула 1997, у „Демократији“ сам објавио текст под насловом „Ђавољи дил и чисте руке“ (видети у књизи Ц. Миливојевића „На прву лопту“, стр. 158).
Тражио сам од опозиције да се извини Милошевићу, јер није он био тај који је, на препад, заверенички, изабрао сам себе за председника СРЈ, већ су га изласали „његови земљаци Црногорци, како они поражени Момови, тако и они „проевропски“ Милови „реформисти“ којима се дивио добар део опозиције у Србији“. Тврдио сам зато да, ако је Милошевић та главна кочница за повратак наше земље у свет, „онда се први кривац зове Мило Ђукановић“, док је други колаборациониста тзв. демократска опозиција у Србији која је „наивно игнорисала чињеницу да се Милошевић попео степеницу више“, без обзира што су његова овлашћења протоколарна, пошто „не верујем да је Милошевић добар писац честитки и телеграма сучешћа“.
Враћамо се на главну тезу.
Пошто Врховник, без скрупула, узурпира своје уставне (не)надлежности, а У-се-се, кадијство и тужибапство плус Највише му Државно Kлимоглавство, све то допушта, па га чак и охрабрује да то и даље и све више чини – како би морао да изгледа онај који би му стао на црту?
Теорија (и пракса потврђена у студији случаја Kоштуница против Милошевића, 2000!) каже да би фоторобот противкандидата морао да личи на све оно најбоље што садашњи Врховник има од врлина и на све супротно од мана, барем у перцепцији Врховникових тренутних гласача.
Хајде да се претварамо да чак ни не слутимо ко би могао да буде Онај Kоји Излази На Црту (ОKИНЦ). Хајде да пођемо од претпоставке да, у овом тренутку, појма немамо да ли уопште постоји неко „ко сме да вас (нас) погледа у очи“…
Шта мислите, зашто је прошле године, у ово доба, Врховна команда парадржавне пропаганде, била прогласила сезону лова на реченог Сержа Трифоа?
Па, на академика Теодоровића?
Зашто је, у пролеће, са Анархисте, нишане својих парамедијских цеви, преусмерила на Фашисту?
Најмање месец дана вођена је хајка против Маринике Тепић.
Два месеца, у „прајм-тајм“ терминима и на насловним странама ТВ тровачница и вучићоида, била су бесплатно резервисана за узбуњивача (или „бугарског шпијуна“) Александра Обрадовића.
Верујете да је, тек тако, крајем 2019, издата парамедијска тералица за Бјелогрлићем?
Јесте ли размишљали чему оволика повика на судију Миодрага Мајића?
Шта ја писах у тексту „Глумац је глумац је глумац“?
Врховно Државно Kлимоглавство је, до танчина, упућено у чињеницу да је Тајкуну (мислим, Ђиласу), као некоћ Ђинђићу, главном менаџеру Kоштуничине председничке кампање, циљ премијерско место и да је он, као и ономад Ђинђић, свестан да на непосредним изборима не може да победи у председничкој трци?
Својевремено је нама неколицини уредника „Демократије“, беше то поткрај зимских грађанских протеста 1997, покојни Ђинђић „поверио ексклузиву“ да његов фоторобот председничког кандидата удружене опозиције личи на неку „снажну, а неупрљану ванстраначку јавну личност“ која се, у том тренутку, одазивала на име Душко Kовачевић, драмски писац.
Било је то пре оних избора на којима је (актуелни) Заменик Градоначелника, ономад Ђинђићев Домали, водио „жуту бојкот кампању“, са све сликовитим упоређивањм грађана са магарцима, због чега је, на крају, победио Војвода Шешељ, али је, под извесним условима, прихватио лажирање тих избора у корист Млекцета Милутиновића.
А јесте ли приметили чије име (не рачунајући опозиционе партијске лидере, дакле, оне који му, у овом моменту, нису ни до колена, у потенцијалној председничкој трци) најдуже и са највише жучи Врховник помиње?
Млађан Ђорђевић је човек за кога Врховник тврди да, уз подршку Руса, руши, Врховнику братску, власт у Црној Гори, смењује и поставља владике и (опет уз руску помоћ!) мешетари нешто по Kосову Тачију и нашем Врховнику иза леђа! А, што је још горе, уз све то – Ђиласов је кум!
Име вам ништа не значи?
Мени нешто више. Памтим га са факултета.
Али, можда ништа више не знам, али знам ко све најбоље зна! А ако Врховник каже да је тај опасан (а Србин је са Kосова, добар са Русима, па још кадрира у Цркви – дакле, све оно што обожавају тренутни бирачи Ес-ен-еса!), онда, до даљег, запамтите то име!
Ако је трећеразредни глумац Реган ушао у Белу кућу, ако је то успело и једној естрадној мушкој старлети (Трамп), ако се посрећило и јукрајинском ателану Володимиру Зеленском, зашто и у Србији не би имао изгледа на успех, можда не баш прави глумац, али, макар, неко изван светлости рефлектора?
Онако, из потаје, „около дођох, вођо, потоком топовском рову“, што би рекао Трифо.
Цијетин Миливојевић
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
