Стеван Гајић: Главни партнери НАТО губе позиције на Балкану

Ђукановић разуме једну ствар – уколико би Подгорица одустала од закона, што од њега захтева Митрополија црногорско-приморска СПЦ, то ће бити крај његове власти

(EADaily.com, 26. 1. 2020)

Православни верници у Црној Гори изашли су крајем 2019. масовно на улице, изражавајући противљење новом Закону о слободи вероисповести који поништава права Српске православне цркве. Управо тих дана у Хрватској је изабран председник — кандидат Социјалдемократске партије Зоран Милановић, заменивши на тој позицији представницу Хрватске демократске заједнице Колинду Грабар-Китаровић. У [Северној] Македонији је премијер Зоран Заев дао оставку пошто ту земљу очекују нови избори.

Истовремено су се представници три државотворна народа Босне и Херцеговине договорила о формирању новог Савета министара, због чега је опозиција у Републици Српској осумњичила лидера тамошњих Срба Милорада Додика да је напустио бескомпромисну позицију недопустивости ступања БиХ у НАТО. Властима Србије, пак, није пошло за руком да обнове преговоре о „нормализацији односа“ с косовским сепаратистима. О збивањима која су обележила балканске земље 2019. и о својим очекивањима од наступајуће 2020. године, за EADaily говорио је српски политиколог, сарадник Института за европске студије (Београд) и  професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације Стеван Гајић.

Крајем 2019. године у Црној Гори је усвојен Закон о слободи вероисповести, због чега је на улице црногорскх градова изашао неочекивано велики број демонстраната. Црногорци су устали у заштиту Митрополије црногорско-­приморске Српске православне цркве, чија права поништава нови закон. Ко ће, према Вашем мишљењу, изаћи као победник у овој конфронтацији?

Збивања поводом доношења Закона о слободи вероисповести у Црној Гори оголила су просту чињеницу да председник земље Мило Ђукановић нема ништа чиме би убедио своје западне партнере у сопствену политичку употребљивост. Због тога је ширио причу о „погубности православног утицаја Србије и Русије“, покушавајући да оживи пропалу тезу из 2016. године, од које су већ сви уморни, посебно после гротескног судског процеса против учесника такозваног државног удара.

Без обзира на то, спорни закон само јаче надахњује хиљаде грађана Црне Горе да свакодневно излазе на улице и протестују против тог документа. За малу земљу од 600.000 становника бројке су заиста величанствене. Ако узмемо све градове заједно у којима се дешавају протести, можемо рећи да на црквеним литијама сваки пут учествује најмање 100.000 људи.

Молитвено окупљање у Никшићу, 26. 1. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

У таквој ситуацији Ђукановић највероватније неће имати други избор до да заоштри конфронтацију. Он разуме једну ствар, уколико би Подгорица одустала од закона, што од њега захтева Митрополија црногорско-приморска СПЦ, то ће бити крај његове власти. При томе он се неће гадити ни да употреби помоћ спољашњих сила. Пробни балон већ је пуштен када се у црногорским медијима појавила информација да су црногорски органи безбедности позвали у помоћ терористе сепаратистичког Косова из такозваног специјалног одреда полиције РОСУ. Вест је потом демантовала.

Народни протести у заштиту Српске православне цркве као да су расточили црногорску власт. Народ је одбацио све што симболише антисрпство у Црној Гори. На протестима се појављује застава Кнежевине Црне Горе — српска тробојка с белим орлом. Људи певају песме о српском Косову и стално истичу заједнички културни код који пропаганда црногиорског режима покушава да избрише из свести својих грађана. Прорадио је, међутим, ефекат бумеранга. Регионалне медије преплавила је вест да је један полицајац дао отказ по сопственој жељи, рекавши да су се у њему сукобили сарадник органа безбедности и православни верник и да је верник победио. Црква је већ победила у борби за људска срца.

Народ у Србији и Републици Српској такође излази на улице да би подржао сународнике у Црној Гори. Може ли Митрополија црногорско-­приморска рачунати на такву подршку руководства Србије?

Реакција званичног Београда на догађаје изазване црногорским Законом о слободи вероисповести прилично је млитава због чега се намеће закључак да је тај закон  донет уз прећутну сагласност руководства Србије. Изјаве које дају српски  министри на ову тему представљају скуп тешких речи крунисаних констатацијом да се Србија неће мешати у унутрашње ствари Подгорице. Такође, Београд није предузео уобичајене дипломатске потезе примерене таквој ситуацији како би изразио неслагање са законом. Суштина је у томе да митрополит црногорско-приморски Амфилохије смета председнику Србије Александру Вучићу исто колико и Ђукановићу. Амфилохије не дозвољава Ђукановићу да отме имовину СПЦ и створи сопствену цркву а Вучићу квари планове за поделу Косова и Метохије са албанским сепаратистима и издају интереса српске државе у њеној јужној покрајини.

Догађаје у Црној Гори већ трећу седмицу игноришу европски медији, без обзира што је реч о људским правима, о имовинским правима цркве и о праву на вероисповест. Апсурд је у томе што та основна права, за која се наводно залаже Европска унија, у Црној Гори не штити држава већ црква. Од европских медија само су аустријски и немачки извештавали о догађајима у Црној Гори.

Крајем 2019. премијер Македоније Зоран Заев поднео је оставку. Треба ли овај потез видети као испуњење његовог обећања грађанима да ће поднети оставку у случају да Македонија до краја године не почне преговоре о уласку у Европску унију? Да ли ће поново ступити на ту дужност?

Зоран Заев дошао је на власт уз Македонији на таласу народниог незадовољства влашћу Николе Груевског. У томе је Заева у потпуности подржао Запад. Он је, међутим, убрзо постао непопуларан у становништву из низа разлога. Један од њих је преименовање државе у Северна Македонија због уласка у ЕУ и НАТО. Други је фактичка федерализација земље у претварања Македоније у албанско-македонску државу. Задатак Заева је да уведе државу у НАТО. После тога он може коначно да оде са дужности. Заев је такође обећао народу да ће земљу увести и у Европску унију. Он  је организовао референдум о преименовању земље који је пропао, али је Брисел ипак подржао Заева и понашао се као да је референдум успео. Сада је Македонинја на прагу североатлантског савеза. Чини ми се да ће чим пређе тај праг то бити крај политичке каријере Зорана Заева.

Зоран Заев

У другом кругу председничких избора у Хрватској почетком године победио је Зоран Милановић. Да ли ће се под новим председником променити живот у земљи и може ли се очекивати побољшање српско-хрватских односа?

Тешко да ће се односи Загреба и Београда поправити доласком на власти Зорана Милановића. Заправо је претходни председник Хрватске Колинда Грабар-Китаровић била идеалан партнер Александра Вучића. У односи Србије и Хрватске стално се одржава одређени ниво затегнутости, што је заправо била добро координисана партија стоног тениса. Прво би Колинда иступила и дала жестоку изјаву на рачун Београда, затим би исто тако жестоко одговорио неко од српских министара, али све то било је лажно. Може се рећи да су сви регионални лидери играли исту игру подгревања националних осећања и сви ти процеси симулације конфликта контролисани су ради коначног циља увлачења свих балканских земаља у НАТО под изговором чувања мира у региону. Што се тиче саме Хрватске, тако се ситуација неће променити. Становништво убрзано напушта земљу и према неким проценама на територији Хрватске тренутно живи само три  милиона људи. Млади људи у потрази за послом одлазе на Запад — Хрватска је чланица Европске уније и они у рукама имају европски пасош и дозволу за рад на територији читаве Уније. Плате у Хрватској су више него у Србији, али су ипак много ниже него у развијеним државама ЕУ.

У Босни и Херцеговини крајем прошле године три водеће партије коначно су после дугих покушаја постигле сагласност о формирању Савета министара. Каква будућност очекује Босну и Херцеговину с обзиром на то да стране још различито гледају на перспективу уласка у НАТО?

Будућност Босне и Херцеговине везана је за будућност Србије: ако Србија уђе у НАТО ући ће и БиХ. Разлог за то је нераскидива веза Републике Српске и Србије. Није узалуд пред постизање договора између водећих политичких субјеката у БиХ лидер владајуће партије у Републици Српској Милорад Додик долазио на консултације у Београд. Опозиоционе партије у Републици Српској бурно су реаговале, оптужујући Додика да је пристао да потпише документ којим се отвара могућност интеграције БиХ у НАТО. Такве сумње изазвало је то што Додик није упознао јавност Републике Српске са пуним текстом документа. Колико је оправдана бојазан опозиције показаће време, али се већ сада може рећи да ће по питању уласка БиХ у НАТО Република Српска следити курс Србије.

Цела 2019. година у Србији протекла је у покушајима обнављања преговора о „нормализацији односа“ с Приштином. У земљи не престају акције опозиције која намерава да бојкотује парламентарне изборе овог пролећа. Какви изазови очекују Србију ове године?

Српско руководство ушло је у нову годину оптерећено двема великим аферама које и даље бацају сенку на његово деловање. Једна од њих је афера „Јовањица“, названа тако по плантажи највећих засада марихуане у Европи. Плантажа је добијала субвенције државе и та чињеница изазвала је много питања. Друга се тиче продаје оружја српске фабрике „Крушик“ трећим лицима која су га потом препродавала терористима на Блиском истоку. Оно се такође појавило у рукама украјинских војника у Донбасу.

Наступајућа 2020. година биће година опозиционог бојкота избора. Приметно је да Европска унија, која покушава да постане посредник у дијалогу српских власти са опозицијом, није задовољна тиме што Александар Вучић мења закон  о изборима непосредно пред њихово одржавање. Он покушава да снизи цензус са пет на три процента како би у парламент ушло што је могућно више лажних прозападних и лажних националистичких партија. Тим начином он намерава да створи привид плурализма у новом парламенту чији састав би му помогао да испуни његов главни задатак — закључење „правно обавезујућег споразума“ с Приштином и отварања пута интеграције Србије у НАТО. Мислим да му то неће успети јер Европска унија такве изборе не може признати легитимним.

Иса Мустафа и Аљбин Курти (Фото: РТС)

Што се тиче преговора с Приштином, сматрам да су они пропали. Проблем је у томе што је сав процес преговора у Бриселу Београда и Приштине координисао НАТО. Тренутно су главни партнери НАТО на Балкану изгубили своје позиције или се боре да их сачувају. У Македонији је то доскорашњи премијер Зоран Заев, у Хрватској бивши председник Колинда Грабар-Китаровић. Лидер сепаратистичког Косова Хашим Тачи ће по свему судећи морати да се појави као оптужени пред новим судом за злочине „Ослободилачке војске Косова“ у рату 1998—1999. године.

С друге стране, на политичку сцену ушао је Аљбин Курти који није учествовао у игри стварања сталне вештачке напетости између Београда и Приштине. Довољно је само овлашно бацити поглед на српску жуту штампу да се стекне утисак како се земља у протеклих годину дана већ стотину пута нашла на ивици рата. Курти је ултранационалиста, али он, како год то парадоксално звучало, штити Устав Србије тиме што зауставља обнављање преговора с Београдом. А пошто бриселски преговори воде де факто Београд чину признавања независности Косова и стварању „Велике Албаније“, његова непопустљивост је у ствари добра за Србију.

Са руског посрбио: С. Г. 

Стање ствари