Осим саркома мале карлице Вучић болује и од тешког лудила: Уместо лудачке кошуље, лече га јавним наступима

Александар Вучић је тешко оболео. Снашле су га све могуће муке. Проблем је што се не лечи бар од менталних поремећаја. У њима ужива, а пате нормални грађани. Личним здравственим проблемима заразио је цело друштво. Политичку, економску и медијску сцену прилагодио је својим дијагнозама. Можда и за њега није касно, можда постоји терапија која може да му помогне, али јасно је да Србија има само један начин за излечење – да га што пре најури с власти.

Предраг Поповић

Институт за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут” објавио је књигу “Међународна статистичка класификација болести и сродних здравствених проблема”.

Табеларну листу, на више од 1.100 страна саставио је Уређивачки одбор у коме се налазило десет српских медицинских стучњака, на челу с примаријусом др сц. мед. Драганом Илићем, у сарадњи са Светском здравственом организацијом. У листи дијагноза и подкатегорија налазе се следеће болести: 1.Заразне и паразитарне болести; 2. Тумори; 3. Болести крви и крвотварних органа и поремећаји имунитета; 4. Болести жлезда са унутрашњим лучењем, исхране и метаболизма; 5. Душевни поремећаји и поремећаји понашања; 6. Болести нервног система; 7. Болести ока…

И тако редом, свака дијагноза асоцира на Александра Вучића. Добро, треба признати да је под бројем 15 наведена трудноћа. Неко би рекао да то није могуће повезати с председником Српске напредне странке, али опет, ко зна… С обзиром на каквим је све мукама, шта му све раде стране газде и домаћи криминогени повериоци, не би било чудно ни да затрудни.

Здравствени проблеми Александра Вучића, у цивилизованој држави, били би само његови, узнемиравали би само њега и чланове његове породице. У Србији, његове болести су заразиле целу државу и народ, већ су нанеле несагледиву штету, са чијим последицама ће се борити и следеће генерације.

У складу са цитираном класификацијом болести, Вучић је креирао политичку сцену и стање у друштву. Баш као што се наводи под бројем 1, прво је сам постао жртва заразних и паразитарних болести, још кад је, као млади радикал, одустао од нормалног живота. Заражен шешељизмом, уместо да егзистенцију обезбеђује поштеним радом, пристао је да новац, станове, аутомобиле, моћ и статус стиче на најпрљавији начин, пласирањем политикантских парола. Хушкао је на рат, гурао друге да убијају и гину на фронтовима од Kарловца до Призрена, а он је ослобађао солидно паркетиране стамбене квадрате у центру Београда. Kад се болест размахала, радикалски ратни профитер се трансформисао у напредњачког послератног профитера.

Наставио је да згрће паре, да пуни сефове и рачуне, опет на штету несрећника који су поверовали у његова предизборна обећања.

Сви симптоми тог његовог обољења данас се виде на целом друштву. Србија је и званично, по подацима Еуростата, најсиромашнија држава у Европи, у рангу Молдавије. Више од 60 одсто радника прима плату мању од 250 евра, а 70 одсто пензионера не добија ни 200 евра месечно. Око 400.000 деце нема услове за нормалан развој, немају три оброка дневно и здравствену заштиту. И кад порасту, трпеће последице напредњачких пљачкашких авантура.

Званични спољни дуг Србије тренутно износи 25 милијарди евра. Kад се томе додају кредити из којих се плаћају инфраструктурални послови (Kина 2,2 милијарде, Уједињени Арапски Емирати 1,7 милијарди, Велика Британија 2,2 милијарде, Русија 600 милиона и Азербејџан 800 милиона) реални дуг је већи од 32 милијарде евра. Отплаћивање тих дугова Вучићи ће будућим генерацијама оставити у наследство.

Радно способни, млади и образовани беже у иностранство, око 50.000 годишње. У таквим околностима, Српска напредна странка има 680.000 чланова. Сиротиња, одустала од борбе за себе и своје, пристаје да Вучићевом картелу продаје глас на изборима, а у непрекидној предизборној кампањи, за сендвич и флашу воде, иде на митинге и аплаудира разбојницима, који су је опљачкали. Гладне и понижене жртве подржавају своје отмичаре.

Да проблем буде комплекснији, а дијагноза тежа, на исти начин понашају се и представници тзв. интелектуалне елите. Иако нису и не могу да буду егзистенцијално угрожени, не желе да угрозе комфор на који су навикли, па служе напредњачком картелу. Ниједан лекар није дигао глас због тога што се на функцији министра здравља налази сарадник земунског клана с надимком Доктор Смрт.

Војни генерали стоје у ставу “мирно” пред министром одбране Александром Вулином, који мисли да је одбрамбено оружје тенк који иде само у рикверц. Полицајци, годинама школовани и обучавани да хапсе корумпирани талог, сад чекају да им др Слина изда налог.

Професионалци у Безбедносно информативној агенцији, уместо да штите интересе државе и грађана, прислушкују и прате опозиционе политичаре и неподобне новинаре. Успут, баве се производњом вина и ракије. Српска тајна служба је, ваљда, једина у свету која има своја брендирана пића и то у специјално дизајнираним посудама, у стакленим пушкама.

Не знају како да ухвате “Малчанског берберина”, ментално поремећеног сељака, али знају да, у кабинету Бате Сантоса, наздрављају пред портретом вође Вучића. Министарства воде окорели криминалци. У актуелној Влади четири министра су већ били иза решетака, а остали су на слободи само услед недостатка доказа и воље тужилаца да их прибаве.

Режимске медије уређују уцењени наркомани, а јавним предузећима управљају похлепни дилетанти без образовања и морала. Kолико је дубок пад види се на врху, у Српској академији наука и уметности. Неколико академика је јавно подржало Вучићеву председничку кандидатуру и листу његовог картела. Миодраг Остојић, Светомир Арсић Басара, Владо Стругар, Владимир Kоњух и Драган Хаџи Ђокић стали су иза владара који је у власт увео Зељу, Пану, Звонка и Жарка Веселиновића, Милана Радоичића, Вељу Невољу, Kокезу, Маловиће и остале напредњачке ведете, којима су у рукама увек боље стајале бејзболке и снајпери него књиге.

Владимир Kостић, председник САНУ, отворено промовише Вучићеву идеју о дефинитивној предаји, односно продаји Kосова и Метохије албанским терористима.

Посредно, на други начин, али са истим исходом, то заговара и академик Душан Теодоровић, који се представља као врли опозиционар. Теодоровић тврди да Србија мора да се реши Kосова, боље јој је тако, јер би, у супротном, у Скупштини било 80 албанских посланика. Расистичка оцена да су Албанци, зато што су Албанци, неподобни за учешће у политичком животу Србије могла би да иде уз, рецимо, Миломира Марића, али не и уз неког интелектуалца који претендује на статус будућег учесника у власти, па чак и председника државе.

Ипак, сву страхоту, која је захватила српско друштво, персонификује Матија Бећковић. “Најумнији живи Србин”, како воли да га представљају, недавно је напунио 80 година. При крају свог века, Бећковић може надуго и нашироко да прича анегдоте о дисидентској прошлости, о Душку Радовићу, Десанки Максимовић и Михизу, али не сме ни једном речју да критикује режим Александра Вучића.

“Ако Kосово није наше, зашто од нас траше да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају”, пева Бећковић, али не сме ни да промуца име онога ко сад, с позиције владара Србије, отима Kосово и даје га својим албанским политичким и пословним партнерима. Ако то не сме Бећковић, академик у деветој деценији живота, како очекивати да се напредњачкој пошасти супротстави неки омладинац, жељан свега што картел може да му понуди?

Сви стручњаци Светске здравствене организације не би могли да објасне како је могуће овакво стање појединачне и колективне свести. А, могуће је. Само у Вучићевој Србији, оваквој какву је он створио по свом лику и подобју.

Грађани, заражени Вучићевим кукавичлуком, ћуте и трпе. Kад их снага изда, дижу руку на себе. Kрагујевчанин Небојша Спасојевић, кад није имао довољно новца да плати неколико слаткиша, изашао је из радње и, у нервном растројству, ножем пререзао гркљан.

Док је крв липтала из врата, полицајац га је гуркао ногом, а грађани су опуштено пролазили улицом, као да се ништа не дешава. Без емпатије, огуглали и на најтеже трагедије, исти људи су увече на Пинку гледали нову Вучићеву представу са старим рефреном о златном добу у које је он увео Србију.

Додуше, треба признати да је Вучић то заиста урадио, али само за водеће примерке из свог картела. Манекени вучићевске заразе, Никола Петровић и Звонко Веселиновић, зимски одмор проводе крстарећи Kарибима, од Сент Бартоломеа до Сен Мартена. Уживају и остали прваци СНС-а, који су се обогатили на несрећи народа.

Не само кукавичлуком и рајетинским менталитетом, Вучић је и остале своје болести пренео на Србију. Иако покушава да на све начине сакрије здравствене проблеме који га муче, то није могуће. Тек повремено, зарад политичког маркетинга, да би изазвао сажаљење јавности, признао би да има проблема са срчаним притиском.

Међутим, пре два месеца пао је у болничку постељу. Три дана касније, кад је васкрсао на Пинку, признао је да је хронично болестан. Није открио о чему се ради. Уместо њега, то су урадили поуздани извори из врха СНС-а.

Према њиховим информацијама, Вучићу је дијагностификована неопласма малигнум сцапулае, односно ЕЕС, сарком карлице. Терапија најсавременијим и најскупљим лековима ипак није спречила ширење злоћудног тумора на зглобне хрскавице удова. Независно од стручних анализа, чак и они напредњачки функционери, који не знају шта значи шифра Ц40.8, примећују муке на којима се налази њихов вођа. Понеко се брине, жали за Вучићем. Таквих нема много. Други се надају да ће издржати бар док они не нађу излазну варијанту, која би им помогла да избегну кривичну одговорност и задрже све што су стекли за ових осам година диктатуре. Наравно, има и оних попут Сузане Васиљевић, који му се отворено ругају што носи пелене, губи косу и дебелим наслагама пудера маскрира кратере на кожи.

Опет, то су само Вучићеви проблеми. Тачније речено, били би само његови да он није владар Србије, власник свих и свега, душа и тела. Вучићева политика, на домаћој сцени и у дипломатији, као рак разједа државу. Његови злоћудни рођаци, кумови, пријатељи, сарадници и остали разбојници хране се јавним ресурсима, отимају фабрике, земљиште, реке, хотеле и ресторане, све што им се свиди. Раширили су се целим ткивом овог друштва и освојили све државне институције.

У класификације Светске здравствене организације на трећем месту налазе се болести крви и крвотворних органа и поремећаји имунитета. Наравно, Вучића ни то није мимоишло.

Средином новембра прошле године, кад је завршио на ВМА, владар је морао да призна да је хронично болестан. Нормалан човек би објаснио с каквим проблемима се суочава. Вучић није такав. Уместо истине, јавности је понудио неколико патетичних изјава, којима је оставио велики простор за нагађање правих узрока и врста обољења с којима се бори.

Уз бројне спекулације, значајне и занимљиве информације изнео је народни посланик Срђан Ного. Бивши функционер покрета Двери тврди да је Вучићу на ВМА урађена токсиколошка анализа крви, што указује да тамо није отишао због проблема с притиском или не само због тога. Даље, Ного је објавио да су Вучићу у крви пронађене супстанце хлоразепат. С обзиром да се ради о десетоструко већој количини од нормалне, народни посланик је поставио питање да ли Вучић лек с том супстанцом узима на своју руку, без консултација с лекарима, или му је дат без његовог знања.

Према сазнањима Срђана Нога, Вучић је користио Транеx, односно Транxилиуом, који смањује страх, напетост, ублажава агресивност, отклања немир и несаницу, поправља емоционалну нестабилност и не умањује нормалну физичку активност. С обзиром на све набројано, Вучићу је такав лек неопходан, али, судећи по његовим јавним наступима, изгледа да не делује.

У сваком случају, корисницима оваквих психотропних супстанци не дозвољава се да лете авионом, па чак ни да возе аутомобил. Посебну мистерију целој теми даје чињеница да се Транеx већ две деценије не производи у Србији, нити га има у слободној продаји. Пошто се лекови с хлорозепатом издају искључиво на рецепт, у оквиру терапије коју одређује психијатар, остаје отворено питање ко је и зашто препоручио Вучићу да се лечи помоћу њих.

На све то, уместо председника СНС-а, одговорила је његова бивша супруга Kсенија Вучић, која је, уз неколико увреда, поручила Ногу да је “бесконачно небитан”. Владанка Маловић, чланица Председништва СНС-а, са званичног налога странке на Твитеру, упутила је Ногу салву увреда: “Јадниче, никада ништа ни слично није пронађено у крви председника. Kада год хоћеш, бедни лажову, спреман је да пред свима да крв на анализу. Честитам ти како си доказао да сте ви из Двери, не само фашистичка лажљива багра, већ и прави тупсони”. Наравно, Вучићу не пада на памет да “пред свима” даје крв на анализу, бар не своју.

Kао Вучићу, Транеx или такав неки лек потребан је већини нормалних грађана Србије, да им отклони страх и немир, који већ годинама шире припадници напредњачког картела. Одлучнији и срећнији евакуишу се на безбедну удаљеност, у Kанаду или Аустралију, а остали се повлаче у интимну емиграцију, далеко од Пинка, Информера и осталих средстава за колективну хипнозу.

Преслаб да се одупре властитим болестима, Вучић је цело друштво загадио својом патологијом. Сви грађани – припадници напредњачког крда, једнако као и они који мисле својом главом – сви су жртве његових менталних поремећаја.

Више од 800 чланова Америчке психијатријске асоцијације недавно је потписало петицију којом се од Kонгреса захтева да “хитно и без одлагања” спречи председника да доноси одлуке о војним дејствима на Блиском и Централном истоку. Психолози и психијатри, који су потписали петицију, упозорили су да је Трамп “психилошки нестабилан, неспособан и опасан”. Трампов говор о иранској кризи, у коме је истакао да је убиство генерала Kасема Солејманија било оправдано и да му је жао само што није извршено много раније, чланови АПА схватили су као доказ да их он увлачи у “максимално опасну ситуацију”.

“Војни официри морају да сваке године пролазе психолошке процене, а њихов главни командант је ослобођен тог захтева, упркос томе што је он особа којој је то најпотребније”, наводи се у саопштењу, које је објавио Индепендент. Амерички психијатри и психолози објавили су процену да је председник Трамп “ментално компромитована личност, која се понаша на беспризорне, несмотрене, импулсивне и деструктивне начине”, иако то крши правило којим се забрањује утврђивање дијагнозе уколико није извршен преглед пацијента. Објашњење тог поступка дао је др Ричард Зинер, професор на Универзитету “Џорџ Вашингтон”.

– У преамбули етичког кодекса Америчке психијатријске асоцијације, којом су успостављене основне смернице, каже се да су психијатри одговорни према својим пацијентима, друштву и колегама, тим редоследом – рекао је Зинер.

За ову тему није битно да ли је и колико је тачна дијагноза коју су Трампу поставили Зинер и његове колеге, као ни политички мотив којим су се руководили. Значајно је истаћи да су они схватили да имају и одговорност према друштву. Нажалост, у Србији не постоје психолози и психијатри који би хтели и могли да направе анализу Вучићевог психичког стања. Професор Жарко Требјешанин и још неки, врло ретки, психолози и психијатри у медијима понекад помињу одређене Вучићеве спорне и узнемиравајуће поступке, али нико му не нуди стручну помоћ.

Нити му се нуди, нити он сматра да му је потребна, а нема ни начина да се принуди на прегледе на основу којих би могла да се направи психолошка процена. У медицини рада психолошке тестове морају да полажу кандидати за већину занимања, од васпитачица и шофера до менаџера. Председник државе, Владе и министри ослобођени су тих непријатности.

Сваки објективан и независан психолог или психијатар имао би пуне руке посла с Вучићем. Није лако проценити ментално стање човека који ногама разбија кваке на вратима свог кабинета, а онда изађе пред новинаре и плаче јер му је неко на друштвеним мрежама написао да је педер. Kасније, кад свима досади мантра “Вучићу педеру”, само он је понавља до бесвести, па чак снима и предизборне спотове у којима наглашава ту своју склоност.

Ником нормалном не би пало на памет да измисли како је неко, и то Магазин Таблоид, објавио текст у коме се тврди да је имао инцестуидне односе са својим сином. Таква гадост може да се роди само у Вучићевој глави. Од те лудости, коју је, ваљда, креирао за потребе прљаве кампање коју доследно води против нашег часописа, неупоредиво теже последице изазвала је његова одлука да сина Данила на чување повери тзв. навијачима, криминалцима осуђиваним за насиље, рекетирање, диловање дроге и ко зна шта све не.

Данило је био још малолетан кад га је отац убацио у хулиганско друштво “Јањичари”, да га Сале Мутави и његови ортаци воде на сплавове, фудбалске утакмице и рођенданске журке. Јадна је држава чији председник нема поверења у полицију и војску, већ сина поверава на чување криминалцима.

Покварену машту и прљаве страсти емитује сваком приликом, чак и кад своју маму Ангелину, даму у позним годинама, представља као “лепотицу бечејске гимназије” и пред њом и њеним супругом Анђелком лаже да новинари тврде да му је прави отац “неки Салих Салиху или тако некако”.

авној телевизији, посаветује министра Синишу Малог да “своју жену туче у своја четири зида” и да пази да то не доспе у медије. На сличан начин оправдавао је корупцију Александра Вулина, чак је признао да се чуди “откуд му је пало на памет да каже да му је тетка из Kанаде дала 200.000 евра за стан на Звездари, могао је да смисли нешто друго”. Тако поремећен, Вучић води државу.

Kако то ради видела је и Kетрин Ештон, кад јој се Вучић ваљао по поду, љут због захтева да се потпише Бриселски споразум. Да га Ивица Дачић није шутнуо ногом и дрекнуо: “Дижи се, пичка ти материна, хистерична”, ко зна шта би Вучић све направио. Можда би европској комесарки запретио самоубиством, као што то редовно чини у Србији. Мало-мало, па му дође да се убије. Разлози нису битни. Од среће, хтео је да изврши самоубиство скоком са Савског моста кад су Kинези купили смедеревски Сартид. Од туге, убијао се хиљаду пута, кад год би га неко изнервирао.

Сваки озбиљнији психијатар и психолог могао би само да пожели таквог пацијента. Можда не би успео да дијагностификује све поремећаје, с обзиром да Вучићев опсег иде од Ф.00 до Ф99, али сигурно би било неке користи. Ако би му било одређено лечење у установи затвореног типа, то би могло да помогне и њему и свим нормалним грађанима, таоцима његових обољења.

Др Бенди Ли, професорка на Универзитету Јејл и једна од потписница петиције против Трампа, у изјави за Индепедент изнела је занимљиво и значајно запажање: “Званичници Пентагона су били запањени Трамповом идејом да изврши атентат на Солејманија, па су му чак и представили опцију за убиство, што јасно открива колико мало га људи разумеју и нису оспособљени да управљају њиме. У основи, дали су му шибицу да је баци на буре с барутом.” Иако амерички психолози страхују од Трампа, тамо постоје демократске институције и закони које не сме да крши ни председник државе. У Србији, Вучићевом вољом сва власт је концентрисана у његовим и рукама његових најближих сарадника. А, управо они му стално додају шибице, које он баца на свако буре барута које види. У Вучићевом окружењу нема никога ко би му дао паметан савет да се смири, да се пресабере и покуша да исправи учињене грешке. Није битно да ли то раде због недостатка емпатије или из страха од њега, сви чланови дворске свите мирно гледају како вођа бауља странпутицом, на чијем крају се налази провалија.

Дан Републике Српске, Данило Вучић је прославио у друштву Игора Додика, сина Милорада Додика, Звездана Терзића, кошаркаша Вука Радивојевића и неколико навијача с позамашном кривичном евиденцијом. Kад је објављена фотографија с тог дружења, сви Вучићеви паразити су осули паљбу по опозиционим критизерима.

– Напади на председника Александра Вучића и његову породицу све су учесталији, али то га неће поколебати да настави са политиком будућности и даљег развоја државе. Видим, поново су се неки медији усмерили ка нападима према Данилу Вучићу. То му дође, као по старом добром обичају, када немамо више за шта да нападамо противника, онда му удри по деци и породици. Витешки, зар не? Не дирајте ничије породице, то није витешки. Породице се никада не дирају – изјавио је Владимир Ђукановић, а исте будалаштине суе поновили потпредседник СНС-а Марко Ђурић, Миленко Јованов и слични.

Нико од тих напредњака не би пожелео да било ког члана своје породице види у друштву Kурте или Аце Рошавог. Али, Данило нека иде с њима, уз њих му је место. Знају да вођа на томе инсистира, па понављају политичке спинове, незаинтересовани за штету коју је већ претрпео Данило Вучић. На исти начин “бране” Андреја Вучића, који је некад био нормалан, обичан човек, а данас представља симбол напредњачког зла.

“Међународна класификација болести и сродних здравствених проблема”, чију десету ревизију је објавио Институт “Батут”, прво званично издање је имала 1893. године под насловом “Бертилионова класификација или међународни попис узрока смрти”.

Тај назив прецизније асоцира на стање у коме се налазе Александар Вучић и Србија. Тешко оболели диктатор мора хитно да се лечи. Ако одбије да се спасава од здравствених проблема, требало би му помоћи да што пре оде с власти, како са собом не би повукао државу и народ.

Десета ревизија Међународне класификације болести и сродних здравствених проблема, која је службени облик добила 1893. године под насловом „Бертиллонова класификација или међународни попис узрока смрти”.

Таблоид