Убрајали су српски народ у мале, револуционарно „нужно закржљале народе”, без историје и историјске свести, чија је судбина да нестану у олуји светске револуције коју су проповедали
Почетак деведесетих година прошлог века обележен је неславним завршетком марксистичког експеримента стварања новог света и нових људи, срећног, хуманог и праведног друштва, и ваљда као реакција на тај слом, у складу са нашим менталитетом, завладала је једна чудна појава, такорећи мода.
Бивши партијски и синдикални активисти и функционери, да ли из револта или из разочарања, почели су темељито да чисте своје канцеларије, чак и библиотеке, бацајући на сметлиште силне томове марксистичке литературе.
Разбацани примерци „Капитала”, „Беде филозофије”, „Тезе о Фојербаху”, „Анти-Диринга”, „Комунистичког манифеста”, сви лепо очувани, пошто их вероватно нико није ни читао. Прави мали комунистички рај за папир-сервис. Па „Што горе, то боље”, „Корак напред, два корака назад”, „Шта да се ради” – славни Лењинови наслови…
„Марксизам и самоуправно социјалистичко друштво”, југословенски допринос теорији научног социјализма. Целокупна дела Едварда Кардеља… Све то на сметлишту! А „сметлиште историје” било је омиљени термин твораца марксизма.
На њега су често бацали свакојаки људски шљам и отпад. Духовни, уметнички, научни, идеолошки, политички… Чак и етнички отпад! Читава племена и народе, међу којима смо и ми Срби имали значајно место.
Маркс и Енгелс имали су међу Србима статус полубогова, у небеса су их узносили и они који их никада нису читали. А оно што су писали о Србима, гурано је под тепих. Просто је несхватљиво да Срби тако некритички „заволе” оне који су отворено писали о њима с омаловажавањем и пакошћу.
У писму од 20. маја 1863. године Енгелс обавештава Маркса да марљиво учи српски и чита „сабране песме Вука Стеф. Караџића”, те да му је српски лакши од било ког другог словенског језика. Читање тих истих српских народних песама подстакло је чувеног немачког писца Хердера на закључке о великој вредности народне културе и народног духа који је у њима садржан и изазвало одушевљење великог Гетеа и славне браће Грим.
То одушевљење пренело се и на сав културни свет и за Србе и српску ствар придобило европско јавно мњење. Међутим, код Енгелса – ништа од свега тога. Иако је добро познавао српску историју и знао колико Срби упорно чувају своју историјску свест, он је у свему томе видео, готово исто као и данашња немарксистичка Европа, само продужену руску руку и ништа више.
Зато ће, заједно са Марксом, Србе убрајати у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне” народе, без историје и историјске свести, чија је једина историјска мисија да нестану у олуји светске револуције, коју су њих двојица проповедали.
Готово сва своја учења, и филозофска, и историјска, и социолошка, и етнолошка, утеривали су у одређене круте, црно-беле шеме, којих су се потом упорно држали. По једној од њих, оној етнолошкој, европске народе делили су на две врсте.
На једној страни били су велики, просвећени, културни народи, носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка и, наводно, револуционарног духа. Ту су спадали сви келтско-романско-германски (Енглези, Французи, Немци…) народи Западне Европе, а од Словена једино Пољаци.
Другу врсту чинили су мање-више варварски отпаци народа, а „то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни и Грци, затим сви Јужни Словени”, којима ће Маркс и Енгелс придодати и Чехе и Словаке. Положај Руса у тој подели био је нејасан, али специфичан. Они су, по потреби, били и тамо и онамо, или ни тамо ни онамо.
За време српско-турског рата 1878. године, у далеком Манчестеру, „наш” Фридрих Енгелс 25. јула, док су Турци улазили у Књажевац, ликује:
„Колапс Срба је фамозан!” писао је тога дана, с великим узбуђењем, Марксу у Лондон. „Кампања је била срачуната на то да се запали цела Турска, а гориво је свуда мокро – Црна Гора је издаје за приватне сврхе, Босна поготову неће да диже устанак откако Србија хоће да је ослободи, а ваљани Бугари не мичу ни прстом.
Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, натраг у своју хајдучку јазбину! То ће и Румуне научити памети, а онда од руских планова ништа.”
Крајем августа исте године Енгелс се жалио Марксу:
„Либерална провинцијска штампа сад такође удара у тромпете и пошто се стари Дизи (Дизраели) повукао у Горњи дом, либерални дрекавци ће свакако идуће сесије водити главну реч у Доњем дому. О инфамијама Црногораца и Херцеговаца, наравно, сви ћуте. Срећом, и Срби ће добити батина.”
Баш лепа марксистичка претња одмаздом, можда и пророчанство:
Срећом, и Срби ће добити батина! Срећом!
Додуше, није рекао кад: у Првом, Другом светском рату, или крајем двадесетог века.
