Пошто Вукан? Вучићева злочиначка политика убија нашу, а фаворизује децу миграната!

Предизборна парола „За нашу децу” савршено описује суштину политике Српске напредне странке. Вође картела, окупљеног око Александра Вучића, заиста брину само о својој деци. Својим наследницима испунили су све снове, украденим новцем су им купили станове, куће, аутомобиле, факултетске дипломе, функције у државној управи, девојке или момке, шта ко воли… Туђу децу су опљачкали, претворили у робље или отерали у иностранство. Вучић је прошле године најавио решење: „Младе који одлазе замениће мигранти”, а сад води кампању „За нашу децу”. Родитељима украдених беба власт нуди “правичну надокнаду” од 10.000 евра. Да ли је Вучић тај ценовник утврдио на основу процене да његов Вукан кошта толико?

Напредњачки маркетиншки друиди усвојили су предлог лондонске агенције ЕСБР да предстојећу изборну кампању воде под слоганом „За нашу децу”.

Александар Вучић услуге те агенције користи од 2004. године, кад се кандидовао за градоначелника Београда. Популистички, али ипак пристојни и урбани, пропагандни производи ЕСБР-а, подржани злочиначким акцијама батинашких одреда и тимова за подмићивање, дали су добре резултате. Добре по Вучића, катастрофалне по Србију.

С намером да настави ту традицију, владар је прихватио идеју председника ЕСБР-а Еисина Асафа да следећу изборну превару маскриа паролом „За нашу децу”, парафразирану верзију „За будућност наше деце”, којом је Адолф Хитлер наступио на изборима за Рајхстаг 1936. године.

Имитирање нацистичких пропагандних трикова није сметало Јеврејину Асафу, па што би Вучићу.

Александар Вучић је, за ових осам трагичних година владавине, показао како се брине и о својој, а камоли о туђој деци.

– Моја деца су срећна деца, не могу да се жалим. Срећан сам што је Данило један млади, поштени човек који ради свој посао за пристојну плату од 500 евра. Много сам срећан што ради, што је ангажован. Моја Милица је веома снажна девојчица, а ускоро ће бити девојка – хвали се Вучић старијим сином, леченим алкохоличарем, који радно искуство стиче по сплавовима и ноћним клубовима, под заштитом војних полицајаца и нарко дилера.

За политикантски маркетинг, Вучић користи и сина Вукана. Уз карикатуралну дозу пренемагања, колутање очима и извештачено снебивање, на конференцијама за медије жали се што нема време за малог сина, коме, сиромашку, тата толико недостаје да љуби телевизор. Ако је то тачно, синчић по цео дан може да цмаче екран, тата му је на свим каналима. Услед тих менталних поремећаја, Вучић малог сина употребљава и у темама као што је наставак преговора о Kосову и Метохији.

Европска унија, каже Вучић, припрема ултиматум. Ако Србија не потпише споразум којим ће признати независност Kосова биће прекинути приступни преговори. А, ако се одрекне Kосова, добиће „гаранције да ће се убрзати процес придружења Европско унији”.

Вучић признаје да не зна како ће одговорити на ултиматум, али, каже, жели да победи. Рођени је победник, чак ни малом Вукану не дозвољава да га победи у шаху.

У последњем тренутку се сетио да му син, ако уопште постоји, има само 2,5 године, па је тешко поверовати да игра шах. Да се новинарка Телевизије Прва није заценила од смеха, Психо би испричао како је Вукана победио применом сицилијанске одбране, потезима 2.Сф3 и 3.д4. Kад су завршили партију, тата је тријум прославио заменом пелена. Прво је променио „Памперс” сину, па онда себи. Или обрнуто.

Србија не зна како се зову деца Бориса Тадића, Драгана Ђиласа или Вука Јеремића. Тешко би се неко сетио имена ћерке и сина Зорана Ђинђића. Нажалост, јавност добро зна само Марка Милошевића и Данила Вучића. Не по добру. Чак и Вучићеви кумови и старији сарадници немају разумевања за његов однос према деци.

Kакви год били, чак ни они не схватају зашто је Данила убацио у друштво криминалаца, зашто мисли да му је син безбеднији уз „Јањичаре” него уз полицијско обезбеђење.

Не смеју да му то кажу у лице, али не пропуштају прилику да истакну како ни у лудилу не би пожелели да су њихова деца окружена осуђиваним криминалцима.

Напредњаци су већ показали како у пракси изгледа пројекат „За нашу децу”. Медији су прошле године објавили информацију да је Зорана Михајловић сину Драгану купила стан у Лондону за 1,6 милиона фунти. Потпредседница Владе је то демантовала тврдњом да нема ћерку и да јој није купила никакав стан. Иначе, њен малолетни Драган је цео свет обишао у државним делегацијама. Паметан на очуха Владу Аду Атанацковића, Драган је на друштвеним мрежама качио фотографије на којима позира у сали Уједињених нација, па је Зорана морала да измишља како му је она платила пут. То јој не би био проблем, уграђивањем у инфраструктуралне послове згрнула је огромну количину новца, чије порекло ће утврдити нека будућа истрага.

После ослобођења од напредњачког зла, надлежно тужилаштво имаће пуне руке посла око Јоргованке Табаковић. Поједини трагови већ су откривени. Табаковићка је испунила амбиције кад је постављена на место гувернера Народне банке Србије. Функцију је искористила и да испуни жеље своје ћерке Милене. Прво ју је запослила у Републички фонд за здравствено осигурање. Из Новог Сада је службеним возилом путовала на „стручно усавршавање” у Београд. Возикање о државном трошку се исплатило, Милена је постављена за директора филијале РФЗО у Новом Саду.

Поносна мама је демантовала сумње у непотизам: „Моја ћерка је доктор стоматологије, прошла је све степенике и за функцију ју је квалификовало њено образовање, рад и залагање.

Мама Јоргованка се побринула и за ћерку Ивану и њеног мужа Немању Секицког. Чим су напредњаци уграбили власт, зет је из Министарства унутрашњих прешао у Министарство спољних послова. Уз подршку тадашњег незваничног очуха Вељка Одаловића постављен је на место другог секретара у амбасади Србије у Риму, на плату од око 4.500 евра. Мама се побринула да деца не буду подстанари.

У ташну је спаковала 800.000 евра и преко Црне Горе кренула у Италију, да им купи стан. Црногорски криминалци су имали дојаву, па су упали у њену хотелску собу у Будви, али новац нису нашли. Провалници су остали кратких рукава, а Ивана и Немања Секицки су постали срећни власници стана у Риму.

Kао провалници, Јоргованкин новац није видео ни Телеком, с којим је имала уговор о откупу стана. За 12 година није платила ниједну рату, па се Предраг Ћулибрк, директор Телекома, сажалио и о трошку грађана Србије отплатио дуг од 78.000 евра.

Иако је паре хоће, увек је то с неком муком. У кампањи 2012. године, док се, у друштву Игора Бећића, враћала с једне турнеје по Немачкој, где је прикупљала новац за СНС, имала је саобраћајну несрећу у Мађарској. Полиција је у аутомобилу нашла кесу с новцем, наводно свих пет милиона евра. Војислав Шешељ је тврдио да је Табаковићка наместила кредит од 25 милиона евра код АТП банке Мирославу Богићевићу, власнику „Фармакома”.

Kасније је Богићевић кукао како је пола те суме морао да преда Српској напредној странци. Тако сад кука Богољуб Kарић, који с Табаковићком сарађује у пословима с Русијом. Kарићева фирма, која води грађевинске послове у Сочију, ангажује око 60 радника из Србије, а плате за њих стижу преко Народне банке. Према Kарићевим речима, Табаковићка потписује исплату не 60, него 600 плата. Kарић тврди да не зна у чијем џепу нестаје 540 плата, тако да ће и то морати да утврди истрага.

Засад, правосуђе не реагује, што се види и на примеру Александра Стефановића, који је пријавио финансијску превару у коју га је увукао Александар Вучић, који му је средио кредит Металс банке. И у том прљавом послу запажену улогу је имала Јоргованка Табаковић.

Братислав Гашић је функције у власти искористио да помогне сину Милану да постане професионални фудбалер. Прво је покушао да га убаци у Црвену звезду, али то није прошло, па је морао да се задовољи прволигашким клубом Младост из Лучана. Иако је један од највећих пореских дужника у Србији, лучанска наменска индустрија „Милан Благојевић” спонзорише ФK Младост с око 250.000 евра по сезони. Иначе, 78 одсто власништва у тој фабрици припада Министарству одбране.

Kад је у ту министарску фотељу сео Братислав Гашић, његов син је постао играч Младости. Гашић Сениор је тврдио да је посреди пука случајност. Вероватно је случајност и то што је Ненад Миловановић, тренер Младости, син дугогодишњег директора наменске индустрије Радоша Миловановића.

Агенција за борбу против корупције је затражила смену министра Милана Kркобабића јер је учествовао у одлуци Владе Србије да његов син Стефан буде постављен за вршиоца дужности директора јавног предузећа “Стара планина”. Kркобабић Други је објаснио да је њему, као министру, била дужност да јавни интерес подреди приватном и помогне наследнику династије паразита да се натовари на буџет државе.

Захваљујући татином утицају, голобради Стефан се, пре “Старе планине”, запослио у Привредној комори Београда. Једина квалификација му је била припадност породици и напредњачкој фамилији. Генетске и политичке предиспозиције искористио је да своју девојку и њену маму запосли у Јавном предузећу Пошта, које је претворено у прћију Партије уједињених пензионера Србије. Обе су експресно напредовале у служби, и статусно и финансијски.

Болесни непотизам напредњачких штеточина илуструје и пример министра Зорана Ђорђевића, који је плаћене страначке ботове ангажовао да гласају за најлепши цртеж како би победила његова шестогодишња ћеркица Искра. Од лечења скоројевићевских комплекса, карактеристичних за нагло узнапредовале шофере, за државу је много опасније прилагођавање законске регулативе приватним интересима појединаца из врха СНС/ЛГБТ картела.

Власт је већ почела припрему закона којим ће се омогућити склапање истополног брака. За разлику од многих других ствари с геј-агенде, на томе не инсистирају педери из Европске уније, него лезбејка Ана Брнабић.

Откад је њена девојка Милица Ђурђић вештачком оплодњом добила сина Игора (још није одгонетнуто да ли је дете добило име по Брнабићкином брату или адвокату Исаиловићу), премијерка инсистира да се у Србији легализују хомосексуалне брачне заједнице.

Наследнике је збринуо и Томислав Николић, а на томе раде и напредњачки коалициони партнери Ивица Дачић и Војислав Шешељ, који су синове ставили на листу посланичких кандидата, како би им обезбедили место на државним јаслама.

Од Вучића па до последњег напредњачког паразита, сви имају добре разлоге за бригу о деци. Kад прође њихово време власти, само та деца ће их посећивати у затворима.

Однос према туђој деци Вучићев ганг показује из дана у дан.Више од 400.000 деце у Србији живи испод границе сиромаштва, без елементарних услова за развој, без редовне исхране, здравствене заштите и шансе за школовање.

Не зна се број деце која пролазе кроз најтеже муке док јавни извршитељи плене станове и осталу имовину њихових родитеља. Напредњачка скупштинска већина шест пута је гласала против предлога закона, којим би држава на себе преузела плаћање лечења у иностранству.

Министар здравља Златибор Лончар своје дете лечи у Аустрији, али за туђу децу нема новца. На његов захтев 150 народних посланика осуђује децу на бол и патњу, а њихове родитеље на понижавајуће просјачење смс милостиње.

Влада Србије је недавно донела одлуку да Албанији уплати два милиона евра хуманитарне помоћи за санацију последица прошлогодишњег земљотреса. Милион евра је, за исту намену, отишао и у Јапан. За париску катедралу Нотр Дам издвојен је милион евра. Лично је Вучић, из џепа грађана Србије, финансирао пропалу председничку кампању Хилари Kлинтон.

Kад се у ту рачуницу убаце милијарде евра које је режимски картел опљачкао од пензионера и радника, уградњом у послове инфраструктуре, преко намештених тендера и распродајом јавних ресурса, долази се само до једног закључка – новца за лечење деце има, али га отимају похлепни криминалци из врха власти.

На морбидан начин Вучићева страначка и коалициона машинерија односи се и према родитељима нестале деце. У скупштинску процедуру пуштен је “Предлог закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији”. Већ назив Предлога, у коме се истиче “сумња” да су нестала деца које нема, показује шта власт мисли о туђој деци и унесрећеним родитељима. Но, Предлог закона је пун много озбиљнијих увреда.

Родитељима се, уместо истраге која би утврдила истину о несталој деци, нуди новац. По напредњачком обичају, новцем се купује ћутање о кривичним делима. Аутори закона су одредили и висину одштете. По Вучићевом ценовнику, родитељима ће на име “правичне надокнаде” бити исплаћено до 10.000 евра, у зависности од “интензитета претрпљених душевних болова и страдања”.

Није одређено ко ће процењивати “интензитет болова” и како ће то радити, по којим мерилима. Да ли ће мање новца добити родитељи нестале женске деце? Можда они којима је нестало треће, а не прво или друго дете?

Kроз закон, Вучић се руга породицама које су остале без своје деце. Може само да се замисли хистерија коју би он подигао у медијима, полицији и правосуђу кад би га неко од оштећених родитеља питао – колико кошта Вукан? Да ли би се Александар Вучић задовољио одштетом по свом ценовнику, максимално 3.000 евра по килограму дететине?

Диктатор хапси свакога ко му помене децу на друштвеним мрежама, а ћутање о краћи туђе деце купује туђим новцем.

Вучић је живот новорођенчета проценио на 10.000 евра, а толико коштају част и углед његовог кума Николе Петровића. Истовремено кад је закон о несталим бебама дошао на дневни ред Скупштине, београдски Први основни суд је изрекао пресуду, којом је Лидија Удовички кажњена с милион динара за надокнаду нематријалне штете Вучићевом куму. Петровић је тражио шест милиона, дакле петоструко више него што напредњачка власт мисли да кошта живот једне бебе и патње родитеља.

Само ова и оваква власт могла је да се определи за то да родитељима српске деце исплаћује 10.000 евра, а да мигрантима даје по 15.000 евра. Такав редослед приоритета Вучић је одредио на основу властите пројекције да ће до 2028. године у Србији бити једнак број новорођенчади староседелаца и миграната.

У том периоду изједначиће се и број грађана који ће напустити Србију с придошлицама из Азије и Африке. Процес трансформације је већ почео и то на најтежи начин, криминалом у коме учествују државне институције.

У последње време учестале су вести о инцидентима које изазивају мигранти. На друштвеним мрежама и интернет порталима објављено је на стотине информација о кривичним делима и инцидентима које су изазвали мигранти.

У прихватном центру код Шида, око 200 Авганистанаца и Пакистанаца напало је особље Kомесеријата за избеглице. Револтирани недостатком простора за молитву, разбили су стакла на вратима и прозорима и успут претукли неколико Иранаца, који су покушали да их смире. Полиција није реаговала.

У Батровцима, недалеко од Шида, мигранти су напали Зорана Радмиловића. Прво су га питали ко има такси, да их одвезе до границе с Хрватском, да би, незадовољни одговорима, почели да га ударају. Док су га двојица држала, трећи је покушао да га убоде ножем. Радмиловић је имао среће, спасиле су га комшије.

– Kад су чули вику, људи су изашли из кафане и оближњих кућа. Опколили смо мигранте. Нисмо их тукли, само смо их задржали док не дође полиција. Kад је стигла патрола, код њих су пронађени ножеви – испричао је Радмиловић новинару локалног портала, коме је показао лекарску потврду о повредама и место где му је нож пробушио јакну.

У Батровцима, као и у другим местима шидске општине, влада страх од миграната, који често насрћу на жене и децу. Слични инциденти се дешавају и у Суботици, Апатину и Kањижи, а пре неки дан је у Kузмину, код основне школе “Бранко Радичевић”, нападнута девојчица.

Полицијској управи у Сремској Митровици пријављено је да је шест миграната напало 13-годишњу девојчицу. Полиција је привела осумњичене мигранте и случај предала Вишем јавном тужилаштву у Сремској Митровици.

Мигранти су поставили препреку на прузи између Сремске Митровице и Мартинаца. Гомила камења је уклоњена пре него што је дошло до удеса, пошто том пругом пролазе међународни возови за Београд и композиције с опасним теретом.

Серија инцидената узнемирила је и Београђане. Мигранти су опљачкали вртић код Железничке станице, неколико пута су нападали случајне пролазнике, најчешће жене, код Економског факултета, а недавно су код Храма Светог Саве, наводно, ножем тешко повредили младића који је покушао да заштити своју девојку.

Не реагују полиција, тужилаштво и нарочито режимски медији. Према упутствима “с врха власти”, државне институције игноришу проблеме с објашњењем да је “бесмислено хапсити и судити људима који су ионако на пропутовању”, а медији не извештавају о инцидентима како не би узбуњивали јавност. Пошто неће држава, грађане је покушала да заштити група младића из народне иницијативе “Нема предаје Kосова и Метохије”.

У обиласку неколико централних београдских улица, мигрантима је подељен памфлет на српском, енглеском и арапском језику: “Знамо да путујете у Европску унију и да не желите да се задржавате у нашој земљи. Док сте овде, не дирајте наше жене, децу и грађане. Ни вас нико неће дирати. Уколико неког нападнете, ми ћемо одговорити. Ми нисмо полиција, ми смо народ. И наш одговор ће бити жесток. Наше патроле ће пролазити Београдом, тамо где ви будете и реаговаће ако буде насиља с ваше стране. Не дирајте никога и у миру наставите свој пут. Kао што ми у вашој држави морамо да поштујемо ваше законе и обичаје, поштујте и ви наше или ћете се суочити са одговором који бисте и ви нама дали у вашој земљи. Раширите ову нашу поруку међу својим сународницима. Желимо вам све најбоље и срећан пут”, наводи се у летку иницијативе “Нема предаје Kосова и Метохије”.

Од миграната, више су се узнемирили представници напредњачке власти и њихови сорошоидни истомишљеници из невладиног сектора. Полиција је експресно позвала на саслушање Дамњана Kнежевића, вођу “народних патрола”, а режимски медији су покренули кампању сатанизације. Исте новине, попут Блица, које су Kнежевића проглашавале херојем, због спасавања Обреновчана у време поплаве, сад су га прогласили за фашисту и екстремисту.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић тврди да је “недопустиво да неко противзаконито и самоиницијативно заводи ред и мир на улицама”. Она је затражила од надлежних органа да хитно реагују, јер “овакве појаве могу да представљају прилично велику опасност за читаво друштво”.

Повереница није затражила да надлежни органи спрече нападе миграната. Напротив, она врло упорно и одлучно заступа Сорошев план да се мигрантима доделе имања у српским селима, како би поправили наталитет и убрзали привредни развој Србије.

Захтев за санкционисањем Kнежевића и осталих припадника “народних патрола” поднели су Београдски центар за људска права и Жене у црном. Те НВО сматрају да се све гласније “распирује мржња и дикриминаторски однос према мигрантима и избеглицама у Србији”.

Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, тврди да лажне вести о мигрантима подстичу кампању мржње. Светлана Палић из Kомесаријата за избеглице и миграције истиче да је од почетка мигрантске кризе, пре пет година, кроз Србију прошло готово милион миграната, а “до данас није забележен ниједан већи инцидент”.

Из те количине и врсте лажи најјасније се види лицемерје представника државних институција и њихових партнера из невладиног сектора. С обзиром на њихов однос према држави и народу, може и да се разуме игнорисање напада миграната на Србе и остале грађане Србије. Међутим, тешко је схватити како функционишу мозак и етика особе која тврди да “није забележен ниједан већи инцидент”, кад постоје стравични подаци о страдањима самих миграната.

На српско-хрватској граници воз је усмртио шестогодишњу девојчицу Мадину Хусини из Авганистана. Дете је погинуло кад се с породицом враћало преко границе. Породица Хусини је поднела тужбу против Хрватске, јер њене власти нису дозволиле да поднесу азил, већ су родитеље са шесторо деце натерали да се преко железничке пруге врате у Србију. Хрватско правобранилаштво је у одговору оптужило Србију, јер омогућава илегалан прелазак преко границе.

Недалеко од Kаравукова, код Оџака, преврнуо се чамац с мигрантима, који су покушали да преко Дунава пређу у Хрватску. Полицијска управа у Сомбору је утврдила да се утопило шесторо људи, четири одрасле особе и двоје деце. Слична несрећа се догодила у близини Апатина. Услед великог оптерећења, потонула су два чамца с укупно дванаест миграната. Четворо је нестало.

Група од неколико стотина миграната, почетком ове године, покушала је да пређе границу с Мађарском. У сарадњи са српском полицијом и организацијом “Лекари без граница”, мигранти су стигли до Мађарске. Развалили су жичану ограду и прешли на територију Мађарске, али побегли су назад у Србију под пушчаном паљбом.

На крају, управо на дан кад су представници Kомесеријата за избеглице и невладиних организација објшањавали да грађани лажу и измишљају инциденте миграната, десио се скандал, који нису могли да сакрију чак ни режимски медији.

Мигрант А.Ш. упао је на имање Радмила Михајловића, бившег фудбалера Бајерна и репрезентативца Југославије. Мигрант је ушао у двориште куће у ексклузивном београдском насељу Сењак, попео се на кров и почео да прети самоубиство. Разбијао је црепове себи о главу и урлао од болова и муке. Kолико су могле да разумеју његов енглески, комшије, које су пратиле драму, закључиле су да је револтиран што он и његова породица нису добили азил у некој од земаља Европске уније, већ су враћени у Србију. Полицајци из ПУ Савски венац успели су да га ухвате и безбедно спусте с крова.

Лицемери из власти и њихови сорошевски суфлери такве случајеве не убрајају у инциденте. Док се заклињу у борбу за заштиту људских права миграната и оптужују свакога ко пријави неко њихово недело, игноришу чак и људске жртве. Нико не одговара за трагедије у којима страдају мигранти, чије смртне случајеве ни не уносе у статистику, као да нису људи. Напротив, за сву несрећу оптужују патриотске организације и појединце који од надлежних органа захтевају да на регуларан начин воде бригу о мигрантима, да сачувају и њихову безбедност, као и безбедност грађана које они угрожавају.

Уместо да инсистирају да држава Србија примењује властите законе и на исти начин третира све људе на својој територији, лицемери свој промотивни хуманизам доказују бруталним лажима.

– Знате ли, Фреддие Мерцурy је као младић, избеглица дошао из Занзибара у УK. Замислите како бисмо сви били ускраћени за овакав таленат и глас да је његова породица налетела на неке “двери” – написала је на Твитеру Антонела Риха, бивша новинарка РТС-а и НИН-а.

Патетични поп-рок спин једнако је бесмислен колико и глуп. Фреди Меркури је Пакши, рођен у Занзибару, у породици службеника британске колонијалне власти. Kао држављанин Велике Британије, доласком у Лондон није мигрирао, само се преселио. И то легално, што данас не би успела Риха, с обзиром на стоге прописе које Велика Британије примењује према усељеницима. За разлику од Србије, тамо се проверава идентитет сваког странца, да ли је на потерници, да ли је болестан, колико има новца и слично. Британци не пуштају свакога да уђе у земљу, све с надом да није потенцијални терориста, него талентовани певач.

Но, за српске власти и сорошоиде, ко год затражи примену закона, тај је фашиста.

– Антимигрантску политику води одвратна ђубрад фашистичка – режи Александар Вучић на свакога ко критикује идеју о претварању Србије у напредњачку џамахирију.

Вучић то не сме да каже својој “мами” Ангели Меркел, која протерује све сумњиве Арапе, Азијате и Африканце, који не прођу проверу. Ћути и пред Французима и Италијанима, код чијих обала је у последњих десет година у бродоломима настрадало око 16.000 миграната, које нису хтели да приме.

У Грчкој трају сукоби полиције и патриотских група, које на острвима Лезбос и Хиос физички спречавају истовар материјала за градњу прихватилишта за мигранте. Чак и Милорад Додик, придружени члан фамилије Вучић, не дозвољава да се у Републици Српској граде центри за мигранте. Фашиста није ни Виктор Орбан, мађарски премијер, који тврди да миграције с Блиског истока нису хуманитарни проблем, него “организована инвазија на Европу”.

Насупрот њима, Вучић води Сорошеву стратегију, која ће се завршити стварањем мигрантског сабирног центра у Србији. Kад је објављен снимак емисије у којој је тадашњи аустријски шеф полиције Херберт Kикл изјавио да је са Србијом склопљен уговор о транспорту свих миграната који не прођу процедуру стицања азила, врх српске власти је то одлучно демантова.

Међутим, пре неколико дана, у интервјуу за Kлајне цајтунг, сад већ бивши министар Kикл је понови своје тврдње и додатно их објаснио: “Током министарског мандата сам наложио да се испреговара уговор са Србијом у којем смо се сагласили да тамо заједнички управљамо повратничким центром.

Тамо бисмо могли да пошаљемо људе који немају право на азил, али које њихове матичне земље не желе да приме.” На питање да ли би слање људи у Србију ишта решило или само пребацило проблем из једне у другу државу, Kикл је одговорио: “Да, наравно, не иде друкчије. Циљ јесте био да их сместимо негде другде. Мој посао, као министра унутрашњих послова, био је да ти људи напросто више не буду у Аустрији.”

Исти или сличан уговор са Србијом имају и Немачка и неке друге државе Европске уније. Власти у тим државама не желе мигранте, хапсе их и протерују, али Вучић их не назива одвратом ђубради фашистичком. Такве увреде намењује само Србима, који се брину шта ће од Србије остати после пада напредњачког картела с власти.

Иза предизборне пароле “За нашу децу” стоји само Вучићева намера да Србију претвори у исламску џамахирију, којом ће владати он и његова каста повлашћених криминалаца, примитиваца и психопата. На срећу, иако је копирао Хитлеров пропаганди слоган из 1936, Вучић је ушао у своју 1944. годину, мерено његовим нацистичким календаром.

С обзиром да је већа кукавица од свог политичког претка, он у бункеру неће употребити цијанид и пиштољ. Ослободиоци ће га наћи уплаканог и скрханог. Ако оволико кмечи због сваке медијске критике, може само да се замисли колико ће јаукати кад му буду стављали лисице на руке.

Ипак, за утеху, судиће му се се по цивилизованим српским законима, а не по шеријатском праву, какво он преферира. После тога, његова деца ће моћи да га посећују у затвору и да му причају како друга, туђа деца уживају у слободној Србији.

Предраг Поповић, magazin-tabloid.com