Колико знамо о 27. марту

ПИШЕ: Илија Петровић

О 27. марту, најпре у новинама

Представу о збива­њ­и­ма веза­ним за вој­ни удар изведен 27. марта 1941. године у Београду, србски људи ко­ји­ма се дало да прежи­ве Други светски рат стицали су на о­снову о­нога што је савре­ме­на штампа о томе писала у разним ви­ше или мање свечаним при­ликама. Кажемо србски, због тога што су ос­та­ли своја знања прилагођавали оствареним инте­ре­сима или не­остваре­ним жељама током ратних година:

– Распад Краљевине Југо­сла­вије био је за Хрвате раван ослобођењу, утолико пре што им је две не­деље по 27. марту „удељена“ Не­за­ви­сна Држава Хрват­ска под итали­јан­ском и немачком зашти­том;

– Сло­венци су били презадовољни што је Адолф Хитлер пору­чио сво­јим политичким следбеницима да Словенија мора поста­ти spet nem{ko;

– Маџари и Бугари свесрдно су се потру­ди­ли да, с ослонцем на немачку војну и политичку силу, преко масовних злочина над србским народом, што укључује и окупацију по­је­ди­них србских територија које су они својатали и раније, и тада, и касније, једно­стра­но по­ни­ште одредбе па­ри­ских уговора о миру, Трија­нонског и Не­ји­ског, пот­пи­саних по­сле Великог рата;

– Ар­ба­наси су, уз помоћ Италије и ње­ног тери­то­ри­јал­ног проши­рења у складу с одредбама Лондон­ског уговора из 1915. годи­не (преласком на источну обалу Јадран­ског мора), укључујући о­ку­па­ци­ју Цр­не Горе и улазак у Арбанију и већи део Косова и Ме­то­хије (у корист „Велике Арбаније“), поубијали и прог­на­ли најве­ћи део србског ста­новни­штва с Косова и Метохије.

Тако, на пример, пету годиш­њи­цу двадесетседмомартов­ских до­га­ђа­ја из 1941. године, који још увек нису успели да нађу веродостојно или довољно уверљиво место у србској историји, бе­оград­ска Политика обеле­жила је вр­ло упад­љиво, тек­с­то­вима на целој првој и у једном ступцу на дру­гој стра­ни. Будући да је србски по­литички фактор у Брозовој Ју­го­славији већ тада био сасвим по­ти­снут (или су политички људи по­те­кли из србског народа већ до та­да успели да се самоодрекну свих својих националних обележја), кљу­чни текст написао је др Хинко Кризман, истакнути хрватски по­ли­ти­чар и пре и после Другог светског рата, а суштину свега он је са­жео у двема реченицама нејед­на­ке дужине:

„Дан 27 марта није био дело неколицине авијатичких официра који су извршили ону малу операцију на гњилом режиму кнеза­-издајника. Двадесет седми март био је елементарна провала и ос­лобођење здравих народних снага, дуго гушених и понижаваних, а пробуђених и покренутих колико осећањем народног самоодр­жања и народне части, толико исто и борбеном спремношћу и оп­ште народним поверењем у једно прекаљено политичко језгро ко­је је дало свој одлучујући печат тим догађајима, а које се и ка­сније афирмисало као једини дорасли организатор и руководилац наро­д­но­ослободилачког покрета“ (Политика Београд, 12257, 270346, 1 – прва група: број издања; друга група, по две цифре: дан, месец, година).

Макар колико се овде инсистирало на језгру, дораслости, печату и разним другим афирмацијама идеолошке природе, само го­дину дана касније, на исти дан, исти лист посвећује истој ствари све­га један стубац, али тек на трећој страни; тешко је објаснити због чега је то било тако, утолико пре што ни тамо није пропуштено да се каже како је то „је­дан од најсветлијих датума у историји наших на­рода“ (али без народности).

Свечарски и циљно

Пи­сано је о томе и наредних година, не увек на првој страни, али и­пак до­вољно свечарски и сасвим циљ­но. Није друкчије могло ни 1951. године, кад је на целој првој стра­ни и тек нешто више од половине друге, под наднасловом Пре де­сет година и насло­вом у два пуна реда („Двадесет седмог марта Партија је извршила смотру и припремила снаге народа који је дигла на устанак за сло­боду и независност“), курзивним слогом исписала и следеће:

„Сутрашњи дан, Двадесет седми март, којим обележавамо почетак прослављања десетогодишњице Народног устанка, добио је своје место у историји. То је дан када је народни гнев и распо­ло­жење народа да брани слободу и независност земље достигао вр­хунац. Тога дана извршен је преврат и доведена нова влада. Али та влада није испунила очекивање народа. Састављена од до­та­да­шњих преживелих грађанских странака, немоћна да иде за на­род­ним стремљењима, она се тих дана старала да пригуши на­родно ра­сположење. Двадесет седми март био је последњи трзај дотра­јалог режима, чији су делови, затим, пришли окупатору или су из иностранства радили против Народноослободилачког пок­ре­та.

Двадесет седмог марта народ је очекивао нову снагу која ће га повести, која ће бити израз и његове снаге и његове борбене одлучности и његове вере у будућност. Та снага, избила из самог на­рода, била је Комунистичка партија Југославије. Она је већ дуго раније припремала и организовала народ како против реакци­о­нарних режима тако и за одбрану од завојевачких напада. Она је то могла чинити јер је, под руководством друга Тита, учвршћена и ојачана, за њу је настао период полетног узмаха и чврстих веза с народом. И када је Партија Двадесет седмог марта указала на по­требу чврстог савеза радника и сељака, на пуну демократизацију земље, на права македонског и црногорског и других народа на сло­бодан живот, на спремање за одбрану независности и слободе – народ је пошао под њеним стегом. Тада је читав свет видео ко­лико су дубоки корени Партије у народним масама.

Двадесет седмог марта Партија је извршила смотру народних снага у целој земљи. Тај је датум претходио Народном устанку на који је Партија дигла народ, у Србији, и у свим крајевима Југославије, да се претвори у општи ослободилачки и револуционар­ни покрет који је знао за шта се бори – јер га је водила Пар­ти­ја…“ (Политика, 13822, 260351, 1)

Пада у очи да је датум о коме се говори већ достигао право да буде исписан великим почетним словом, али не може проћи незапа­жен ни напор да се теоријски (идеолошки) оправда расрбља­ва­ње Срба из Маћедоније и Црне Горе, односно тврдња да су „маке­дон­ски, црногорски и други народи“ до тада живели потлачени, у ропству неког неименованог народа, највероватније србског, по­што нема основа за претпоставку да су Срби сврстани у „друге на­ро­де“. Остали део текста односи се на „манифестације борбене од­лу­чности и вере у своје снаге“, на демонстрације које су „26 мар­та почеле по одлуци Покрајинског комитета Србије“, на чуђење што се жандармерија није у тим догађајима понашала као „плашило за децу и у ‘пристојним’ грађанским кућама“, на рад „партиског штаба за руковођење акцијом“, на „проглас Покрајинског коми­те­та“, на оцену да „влада није испунила очекивање народа“, на о­пис „два школска дана 1941 године“, и слично (Исто, 1-2).

Напад на Југославију и 27. март

Али, зато, обеле­жавајући не­мачки напад на Југославију, на скоро пола стране, под насло­вом „Шестог априла с народом је остала само Комунистичка пар­тија“ и наднасловом „Пре десет го­ди­на“, објављен је један аутор­ски текст (потписан иницијалима М. Ж.) који се понајвише тицао 27. марта. Аутор, пошто је подсетио да је „свету било јасно… да су југословенски народи (били) за одржавање мира на Балкану али не и по цену своје слободе и независности“, истакао је да „сама чињеница да је режим Цветковић – Мачек при­ступио Тројном пакту претставља­ла је за југословенске наро­де гажење националног достојан­ства и озбиљну претњу слободи и независности земље, без обзира на дату изјаву у бечком дворцу Бел­ведере којом ‘немачка влада потврђује своју одлуку да ће суве­ренитет и територијални инте­гри­тет Југославије свагда пошто­вати’. Коме све незајажљиви фа­шистички освајач пре тога није да­вао овакве и сличне лицемерне из­јаве да би му лакше, без пру­же­ног отпора прегазио земљу!“

Сле­диле су потом оцене које, ма­кар колико биле опширне, заслужују да буду пренесене у ову књи­жицу:

„Нашавши се Двадесет седмог марта на управи земље и увери­в­ши се у борбено народно одушевљење и одлучност, Симови­ће­ва влада назвала је саму себе владом народне слоге. Истина је да је Двадесет седми март био велико олакшање за народ, јер је не­стало режима који га је годинама као мора притискивао, али сама влада није била израз јединственог народног расположења, она није била у стању да спроводи народне тежње… Док је цео народ осећао да опасност од хитлеровског напада на нашу земљу, такорећи, лебди у ваздуху, влада се била посветила једино томе да увери Хитлера у своје искрено пријатељство. Знајући на какав би одјек у народу наишла једна јавно дата изјава о томе да поштује ста­в­љени потпис на Тројни пакт, Симовићева влада је скоро сва­ког дана увијено изјављивала да са суседима ‘желимо да и даље о­с­танемо у миру и пријатељству’. Она је, уствари, признавала оба­везу примљену приступањем Тројном пакту, подвлачећи да про­ме­ну од Двадесет седмог марта треба схватити само као унут­ра­шњу ствар наше земље. Другим речима Двадесет седми март не би требало да има никаквих последица за створене односе са Трећим Рајхом; значи, приступање Пакту остаје на снази, само влади треба оставити времена да ‘каналише’ народно расположење.

Тако је, углавном, мислила влада Симовића, али су Хитлерове намере биле другачије. Хитлер је већ Двадесет седмог марта био донео одлуку о ‘кажњавању’ Југославије за нелојалност. Не­ко­лико дана употребио је за концентрисање трупа на њеним гра­ницама и за стварање атмосфере у којој су ‘угрожени’ интереси Тре­ћег Рајха – поступио је по утврђеном плану којег се сваки аг­ре­сор придржава тј. да му будућа жртва угрожава интересе које он мора да заштити…

Међу члановима нове владе било је и име Мачека коме је дато место потпретседника. Мачек је затезао да дође из Загреба и да учествује у влади. Влада је, међутим, рачунала с Мачековим име­ном, да ће оно бити гарантија за Хитлера, пошто је Мачек оди­грао једну од најважнијих улога приликом приступања претхо­д­не владе Тројном пакту…

Симовићева влада проводила је, углавном, време у уверавању Хитлера у своје искрено пријатељство, што је чинила и преко разних посредника, и у очекивању Мачековог доласка. Мачек је стигао у Београд тек 4 априла… После Мачековог доласка влада није успела да одржи ниједну седницу на којој би расправљала о ме­ђународном положају земље, јер је дан доцније већ почео напад на Југославију… Стара војска је капитулирала. Симовићева влада с краљем је побегла авионима у иностранство“ (Политика, 13831, 060451, 2).

Министарско реаговање

Бар три кон­ста­тације из овог тек­ст­а нису биле по вољи Сави Косановићу, та­да актуелном Брозо­вом ми­нистру, али и министру у не­кадашњој Си­мовићевој влади, те је он написао кратку исправку. Нај­пре, он је истакао да „апсо­лу­тно није тачно да се је влада генерала Симо­вића од 27 марта би­ла пос­ве­тила једино томе да увери Хит­лера у своје искрено прија­тељ­ство“, будући да о тој ствари није ни на јед­ној седници распра­в­ља­ла, још мање што закључивала. Ос­по­рава­јући став да је Мачек по­зван у владу „јер је влада рачунала да ће он бити гарантија за Хитлера“, Косановић вели да је то „по­гре­шно гледање и истори­ски и политички“. Ту своју тврдњу он до­во­ди у везу са покушајима „шовиниста српских и хрватских, од­мах и касније“, да „27 март при­кажу као српско дело и као унутрашњо политички пуч“, те да се Мачек није нашао у влади, „тим гледа­њи­ма било би се дало оп­равдање. Било би се рекло да је пуч про­тив спо­разума (Цветко­вић–Мачек – ИП), а не против Пакта“. На кра­ју, Косановић је од­бацио и став „да би боље било да после ка­та­строфе влада није као целина отишла у емиграцију“, пошто би у том случају био остав­љен „брисани простор, нарочито у Аме­ри­ци, Хабзбурзима, Фоти­ћима и другим пријатељима да изводе лак­ше свој фифти­-фиф­ти“ (Политика, 13836, 120441, 2).

Ауторов одговор

Наравно, аутор оспореног текста, овог пу­та потписан као Жи­ван Митровић, „морао је“ Косановићу одгово­ри­ти на све три тачке око којих нису били сагласни.

Прва се тицала Косановићеве тврдње да Симовићева влада ни­је расправљала о потреби да Хитлера увери у своје искрено пријатељство према Немачкој: „Процењујући тежину ситуације за зе­мљу, влада је давала изјаве да жели да живи у пријатељству са сви­ма суседима. Када би се претпоставило да је она тако поступала да би само добила у времену, онда би се морало очекивати да сва­ки драгоцени тренутак искористи да би вршила војне и све друге припреме за одбрану земље. Она то, међутим, није чинила… У пр­вој изјави претседника владе Симовића, објављеној 28 марта, апе­лује се на родољубиве грађане да се клоне манифестација ‘које би отежале наше односе са суседима са којима желимо да и даље останемо у миру и пријатељству’… Ко су тих дана били наши суседи које је влада оволико уверавала у своје искрене тежње за одржавањем добрих односа? На западној граници фашистичка Италија, на се­верној Хитлерова Немачка, у Мађарској, Румунији и Бугарској опет Хитлер са својим трупама… Влада је отклањала сваку могу­ћност која би је довела у положај да Хитлер у њу посумња да се спрема за улазак у рат… Сва ова настојања владе да увери Хит­ле­ра у своје жеље њему нису била потребна, јер је Хитлер још 27 мар­та ‘решио да се не чекају изјаве о лојалности нове владе, већ да се изврше све припреме да се Југославија разбије како војни­чки тако и као државна целина’… Али, без обзира на то, влада је најодлучније демантовала сваку вест из иностранства која би Хит­лера још више могла разјарити“.

У непосредну везу са таквим др­жањем мора се довести и Симовићево одбијање да прими Черчи­ловог изасланика Антонија Идна јер је његова влада, у страху од одјека на унутрашњем плану, одлу­чи­ла да „не предузима никакву меру која би била протумачена као акт и провокација према Немачкој“ (Политика, 13839, 150451, 4).

Друга тачка односила се на Мачков положај у влади и питање да ли је он био „гарантија за Хитлера“ или је његово отезање да из Заг­реба дође у Београд била „историска грешка“. По Митровићевом схватању, баш се и није радило о изолованој „грешци“, будући да су се на њу непосредно после тога надовезали „ње­гови тешки грехови који се другачије не могу карактерисати него као издаја“ (Исто).

Трећа тачка тицала се спорења око тога да ли је влада добро у­чини­ла што је у целини избегла у иностранство. Образлажући своје ста­вове, Митровић се позива на „оно што је пре мене толико пу­та ре­чено… да је стара војска капитулирала… али не и држава у ме­ђу­на­род­но-правном погледу“ (Исто).

Похвале 27. марту

Можда је ово последње било Косанови­ћу леп пово­д да настави расправу са Митровићем и да у обимном тексту објављеном у два наставка, под насловом „Зашто умањи­ва­ти историски значај 27 марта?“, устврди како је Ју­гославија, „у најкрити­чнијим часовима иза слома“, под немачком окупацијом, престала да по­стоји „у међуна­род­но­-правном погледу“ баш у односима са Сов­јет­ским Савезом са ко­јим је тек био потписан уговор о пријатељ­ству. „То је било болно разочарање, а мож­да и далеки пред­знаци онога што се догодило 1944 и 1948 године. Да у томе часу ни­је би­ло стварно признате владе на западу… поступак СССР-а мо­гао је да послужи као судбоносан преседан при­знања расула Југо­славије, као предуслов обнављања Хабсбуршке монархије око Беча, која био обухватала две трећине наше земље, или других сличних комбинација, које су се јављале као алтер­нативе, увек про­тив нас.

Претседник Бенеш имао је страшних потешкоћа, док је успео – тек у другој половини рата, – да га западни савезници, наро­чито Америка, признају као легитимног претставника Чехосло­ва­чке. А то само зато, јер је дао оставку на претседништво… Де Гол није никад могао да постигне да буде признат као неки политички претставник Француске, јер није имао леги­тимације и јер је Петенов долазак на власт имао законску форму. А Норвешка, Холандија, Белгија, Данска и Грчка постојале су, јер су им последње легитимне владе изашле напоље испод окупа­ције. Тако и Југославија“ (Политика, 13848, 260441, 2).

И само захваљујући Симовићевој влади у избеглиштву и њеним наследницама, о којима су Броз и ње­гови идеолошки следбе­ни­ци говорили и писали нај­ру­жније и то­ком рата и касније, држав­но­-правни континуитет Кра­љевине Ју­гославије, у послератној иде­о­гра­фији понекад бивше, а понекад старе, био је очуван; први ствар­ни корак (17. новембра 1943. године, у Каиру) у том спасавању учи­ни­ли су Краљ и краљевска влада доношењем Уредбе са законском снагом којом су укинути Закон о заштити јавне безбедности и по­ретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до­но­шења више није могло бити речи о било каквом озбиљном суп­ротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југославији (Илија М. Павловић, „27. март 1941.“ – Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд 1997, 72-73); није искључено да је и друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. године, сазвано тек по­што је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети. У сваком случају, не може бити су­м­ње у чињеницу да је на међу­народ­но­-пра­в­ном ау­торитету избег­ли­чких југословен­ских влада, укључујући и о­ву уредбу, успоста­в­љена власт Ко­му­ни­стичке партије Југо­сла­ви­је са свим злехудим по­сле­дицама које су наредних деценија су­стизале србски народ.

А једна од последица те врсте јесте и оно што се ратних година деша­вало са Србима у Хрватској, добрим делом захваљујући и дело­ва­њу др Владка Мачка, потпредседника у Симовићевој вла­ди, једна­ко као и у оној претходној, Цветковићевој. Косановић је о тим болним србским писао позивајући се на сазнања највећих запад­них по­ли­тичара тога времена. „Треба знати да је чак и умни Ру­з­велт, под упливом Павелићевих злочина, Фоти­ће­вих акција и Чер­чилових сугестија, у једно време најозбиљније го­во­рио, да нема смисла силити Србе и Хрвате да скупа живе. ‘Ср­би­ја треба да буде независна, Хрвате треба ставити под стара­тељ­ство’, говорио је тада Рузвелт“ (Политика, 13848, 260451, 2). При томе треба имати у виду да је поменути Ж. Митровић најцрњим бојама пред­стављао Симовићеву владу због тога што је избегла у иностран­ство, али не постављајући питање зашто је Мачек остао у Хрват­ској и како је тамо деловао против србског народа, да би се отуд повукао на крају рата, заједно с усташким поглавником Антом Павелићем.

Бавећи се и оним што је Митровић у својој расправи исписао о „смртним гресима“ пучистичке владе, нарочито ђенерала Симо­вића, Косановић истиче да је „историски и политички бесми­сле­но рећи да је (ђенерал Симовић – ИП) хтео ићи с Хитлером, и сад претстављати ствари тако, као да је та влада у осам да­на жи­вота у Београду (од 27 марта до 6 априла) са наслеђеним гре­сима прошлости и системом, са непромењеним полицијским и дипло­матским апаратом, а нарочито војничким, …могла нешто велико да учини. А да то велико није учинила, јер је желела само зло на­роду и ништа друго. Као да је могла – све да су у њој били сами ге­нији и хероји – да учини нешто силно на трагичном путу на коме се неумитно налазио систем старе Југославије, још притиснут од 160 милиона нациста и сателита“.

После тога, али и због свега што су обојица исписали у својој расправи, Косановић констатује да је 27. март „био велика вулканска ерупција са непрорачунатим ефектима, једна од оних великих прекретница, кад народ проговара… Грехота је настојати да се на­труни она огромна величина, коју интернационално и национал­но, али нарочито интернационално, претставља 27 март.

Интернационално засењава све друге догађаје. У часу гадног хитлеровског мрака над Европом, то је био блесак, који је улевао наду и изгледао као епски хероизам. Хитлера је приморао на одга­ђање напада на СССР за 37 дана – од 15 маја на 22 јуна… То је ут­врђено документима у Нирнбергу. Претседник Рузвелт назвао је овај дан прекретницом Хитлерове судбине… То интернационално значење даје народ сам – у томе је баш лепота и величина 27 мар­та. Далеко од саме технике извођења, без везе са неким од безна­чај­них официра, који су хтели ствар смањити на обичан пуч и при­својити га себи због својих себичних интереса, а који су и касније били злодуси емигрантске владе“ (Политика, 13847, 250441, 2).

Понајпре се овде мисли на Живана Кнежевића, гардијског мајора Југо­сло­венске војске у време кад је пуч изведен, а током рат­них година и касни­је главног пропагатора сопствене „најглавни­је“ улоге у пучу.

Све је јасно, али и под сумњом

Може бити да су ови Косано­вићеви закључни ставови помогли непотписаном аутору да на је­да­наесту годишњицу 27. марта, на не­пуном ступцу, под на­сло­вом састављеним од трију курзивом о­значених речи у овој реченици, об­ја­сни да је „свенародни рево­лт сру­шио профа­шистичку владу Дра­гише Цветковића“ и да су „кроз це­ло то време Југословени, с Комунистичком партијом на челу, во­ди­ли доследну борбу за слобо­ду, не­за­висност и равноправност ме­ђу народима. Та доследна борба, у ко­јој се с друге стране налазио фа­шизам, па и онај итали­јански Мусолинијев – и који је у тој борби био тучен – довела је и до не­ви­ђеног отпора агресивној по­литици Совјетског Савеза, но­вог не­при­јатеља слободе и соција­ли­стичке будућности света“ (Политика, 14136, 270352, 1).

Година 1953. прошла је без подсећања на 27. март, можда и због тога што је у међувремену, у Гласу канадских Срба, у чланку Адама Прибићевића „Је ли 27 март плаћен?“ (Бор. М. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Клив­ланд, Охајо/САД 1958, 4, 11. и 18. мај 1950) ци­ти­рана изјава Ви­ље­ма Џозефа Доновена, америчког генерала и о­баве­штај­ца, да се „Срби не могу позивати на 27 март 1941 го­ди­не, јер смо ми ту револуцију купили“(Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 25. и 291).

Из новина у књиге

Године 1960. појавила се књига Николе Ми­ло­вановића, насло­вљена као Војни пуч и 27 март, да би, у до­ма­ћим круговима, ду­го сматрана јединим правоверним извором за тумачење тих до­га­ђаја. Знало се и за књигу доктора Данила Гре­го­рића под нази­вом Само­уби­ство Југославије, издату у Београду 1942. године, али је она, због тога што је објављена за време рата, у условима не­мачке о­ку­пације, углавном била недоступна читалишту. За њу је знао и Ми­лова­новић, мада је није много наводио; вид­љиво је од ње­га пре­у­зео само три стране на којима се говорило о ономе што се деша­ва­ло у ра­ним ноћним сатима 27. марта, до чети­ри ујутру, али је, за­рад соп­стве­ног иде­олошког мира, све свео на по­датак да је тај Гре­горић био „по­з­нати нацистички агент и коме­сар главног режим­ског ли­ста Вре­ме„. Пропустио је, не зна се због чега, да се позове и на Грего­ри­ћеве твр­д­ње да су кљу­ч­не лично­сти у пучу били ђе­не­рали Душан Симовић, Бора Мир­ко­вић и Бо­гољуб Илић и мајор Жи­ван Кнеже­вић, „а сва чет­во­рица… били су често у вези са сов­јет­ским вој­ним изаслаником пу­ковником Само­хином, који им је причао о ог­ромној моћи и сна­зи совјетске војске, о одлучности Со­вјета да се обрачунају са Не­ма­чком, о њиховој ре­шености да по­мо­гну свим снагама и свим сред­ствима Југосла­вији ако би се она ре­шила да иступи против Нема­чке“ (Данило Грегорић, Самоубиство Југославије, Београд 1942, 94).

Чак и у својој исцрпној причи о одлучујућем утицају енглеске обавештајне службе на извршење војног пуча у Београду, Миловановић пропушта да се позове на Грегорићево писање о Си­мовићевој антинемачкој и проенглеској оријентацији.

Тешко је проценити ко­лико су Грегорићеви на­во­ди на разним странама би­ли та­чни (пошто су многи од њих произвољни или се за­с­нивају на нагађањима), али је сасвим извес­но да он, Грегорић, није крио своју политичку ори­јен­тацију:

„Пропаст Југославије је школски пример последица погре­ш­но вођене политике. А сама завера од 27 марта је исто тако школ­ски пример сарадње свију сила европске деструкције и несавесног жртвовања малога народа за интересе великих.

Југославија је ударом од 27 марта извршила своје самоубиство баш у тренутку, када је, упркос свима слепим, заслепљеним и купљеним утицајима, била учинила све да обезбеди не само своју будућност, већ и неслућене могућности за свој развој у њој. Она је обезбедила свој интегритет, своју територију и свој суверенитет и то без обзира на то, како ће се џиновско светско хрвање међу ве­ликима свршити. Било је више но злочин према сопственом наро­ду у томе тренутку избрисати све то, и у извршењу плана који је једна велика капиталистичка империја сковала ради свога одржа­ња и свога спаса гурнула свој народ у све страхоте које су га сна­шле. Злочин од 27 марта се ничим не може оправдати, па макако се рат завршио. И његове страховите последице се никада неће моћи да исправе и избришу. Ране се могу залечити. Али ожиљци, дубоки и болни, остају“ (Исто, 6. и 7).

Ни у новинама, ни у књизи

Годину дана касније, из Единбур­га, у анкети непознатог испитивача, о истом том догађају писао је, нешто друкчије, резервни мајор Владета Богдановић:

„Двадесет седми март 1941 године датум је од несумљиве вредности не само за Југославију већ и за ток догађаја у Европи.

Зањ се веже поремећај планова немачке команде, задоцњење операција на источном фронту, одбрана Русије, а самим тим и по­раз осовине.

Можда у новој историји Европе није било судбоноснијег и значајнијег датума. Он је проузроковао прву и најфаталнију немачку погрешку, а самим тим добитак рата за савезнике. Затим 27 март је најсудбоноснији датум у историји Југославије. Српско јавно мне­ње и српски народ нису хтели допустити срамно понижење пред осовином. Југословенски официри, – као инструмент народне по­литике, повели су војску и народ – 27 марта и збацили неморалан непатриотски режим. Диктатура принца Павла оборена је, Нема­чка нас је одмах напала. Наша земља и наш народ платили су ча­сти и слободи страховит трибут“ (Министарство војске…, П-17, кутија 2, 39/2). Или, како је то ма­јор Богдановић одговорио на једно од питања из истог упитника, „Југословени, поглавито српски народ, настављајући по­литику Србије, не могу примити наметнути срамни и понижа­ва­јући пакт, уперен преко нас против Енглеске, нашег моћног са­везника из прошлог рата“.

Причу о 27. марту обогатио је Грегорић и једном врло обим­ном изјавом коју Миловановић и не помиње у својој књизи. Било је ваљаних разлога да то учини, ако ни због чега другог а оно због опширно образлагане претпоставке да је кнез Павле био spiritus movens државног удара; домишљање о Кнежевој (пресудној, одлу­чу­јућој) улози у војном пучу изведеном 27. марта 1941. године за­служује да му се овде додели место иза посебног наслова.

Кнез Павле „на челу колоне“

Др Данило Грегорић полази од поставке да ниједна позната чињеница о кнезу Павлу „не показује никакву индикацију из које би се могло закључити да је предузео ма-који политички потез који не би био у складу са бри­танском по­литиком“, те да сви „политички подухвати везани за ње­га, имају свој корен или своју позадину у британској или про­бри­танској по­литици. Све до 1. марта може та линија у кнежевом држању да се само прати. Отада, па закључно са 27. мартом, ова се слика пому­ћу­је. Постоји, истина, једна недоказана верзија, по ко­јој је у кри­тичним мартовским данима једна важна британска лич­ност (Антони Идн – ИП) била инкогнито у Београду на један дан и са­стала се са Павлом. Но иначе би изгледало да је кнез напу­стио по­т­пуно линију, којом је ишао кроз све време свога намесни­ко­ва­ња, одбацио веровање у непогрешивост британске политике која је би­ла темељ свих његових потеза, и приволео се одједном непријатељу.

Могло би се истина, сматрати да је он, пред притиском ултиматума, претње ратом и комадањем Југославије, прихватио једи­ну алтернативу, коју му је Хитлер оставио, – Тројни пакт, – да би земљу сачувао од тешких последица крвопролића и окупације. До­пуштена је, међутим, и друга могућност да је он, поступајући верно по британским упутствима водио југословенску политику та­ко, да је дошло до немачког ултиматума; да је затим, усвојивши идеју о потреби и неизбежности рата, допустио да се спреми заве­ра (при чему завереници нису морали да знају за његову саглас­ност); одиграо је даље своју улогу, прихватајући Тројни пакт, упу­тивши своје министре да га потпишу, и допустио да завереници, ис­користивши народно расположење, изврше преврат и тиме иза­зо­ву немачку оружану интервенцију. (Лако може бити да се баш на овај извор позива и кнез Александар Карађорђевић, син Павлов, кад у књизи Тако говори Кнез, Одабрана саопштења и разговори Кнеза Алек­сандра, Париз / Београд 2001, на 60. страни каже да је кнез Павле „био упознат са припремама за пуч, али одбио је да поверује да међу српским официрима може би­ти издајника“ – ИП).

Ова хипотеза изгледа на први поглед веома смела. Она би претпостављала једно самопожртвовање и пристанак на непопуларност у народу и пред историјом, већу приврженост Великој Британији и њеној политичкој линији но земљи којом је управљао…

Но при ближем посматрању… сигурно је… да је све до 1. марта све што је кнез предузимао било по британском рецепту. То је њега и његову политику довело у безизлазну ситуацију. Имао је пред собом алтернативу. Или апсолутно поклањање Хитлеру, при чему је знао да би то значило потпуно да се онемогући пред већим делом народа и да би га то од­вело, у даљој консеквенцији, до све дубљег улажења у завис­ност политичку од Немачке, у чији је коначни пораз био уверен. Или рат, при чему је знао да то значи распад грађанске Југосла­вије, брзи слом, тешку окупацију, крвопролиће. Међутим, на кра­ју то­га рата видео је британску победу, а са њом поновно рађање Ју­го­славије… Када је већ дошао у ћор-сокак, он је пред тешкоћа­ма, ко­је су му изгледале непремостивим, хтео да се повуче. Међу­тим, у томе тренутку му је, можда, и с енглеске стране суфлирано, да настави даље, да склопи пакт.. Једноставни немачки напад на Југо­славију, који би вероватно уследио да је Југославија после 1. марта од­била приступање пакту, не би у свету изазвао толику па­жњу и такав морални ефекат као народни устанак против пакта, – или официрски удар који би требало претворити у народни уста­нак… Удар, побуна, би имала да уследи онда, када би пакт био пот­писан, као непосредна реакција народа, што би свакако у земљама које је Хитлер дотле поробио, као и у онима које је био ста­вио под преси­ју, изазвало огроман пропагандни ефекат…

То је била једна варијанта хипотезе о споразуму кнеза са ударом од 27 марта. Могуће је замислити и другу: да је Велика Бри­танија сугерирала у моменту немачког ултиматума кнезу присту­пање Тројноме пакту, а независно од тога спремила официрску за­веру, саветовавши Павлу да треба да заврши свој задатак и да се пред завером повуче, и да даље вођење послова остави другим ли­цима, која да одговарају рату и ратним приликама“ (Министарство војске… кутија 2а, 1/1).

Уопштено речено, домишљања др Грегорића тешко се могу пратити, будући да он пише и о Кнежевом потпуном губљењу угледа у народу, и о његовој намери да се повуче а другима препусти одговорност за земљу, али и о Кнежевој замисли да се пакт одби­је, јер немачки напад на Југославију, уколико она одбије да после 1. марта приступи Пак­ту, не би у свету био запажен колико „народни уста­нак против пакта, – или официрски удар који би тре­бало пре­творити у народни устанак“. Према једном од изражених ставова, Кнез није био вољан да толерише „формирање официр­ско – по­ли­тичке завере, на коме су радили британски сервиси“, али је зато био приправан на удар до кога би дошло „када би пакт био потпи­сан, као непосредна реакција народа“ (Исто, кутија 2а, 1/1).

Иако несумњиво пронемачки расположен, др Грегорић није мо­гао а да не препозна неуверљивост сопствене приче о „британским сервисима“ и не-немач ким „обавештајним службама“ у поли­ти­чким и официрским круговима у Београду, те није могао а да у своје сведочење не уврсти и нешто што је било извесно: народно не­задовољство најављеним приступањем Тројном пакту, могућ­но­ст да завереници искористе то нерасположење и изведу прев­рат, могући на­родни устанак уколико Југославија ипак прис­ту­пи Трој­ном пакту, био војни удар изведен или не.

Радоје Кнежевић није се бавио тим факторима, или утицајима, али недвосмислено сведочи да су „све српске странке без и­зу­зетка, и прве личности у Српству, јасно се оградиле од политике ко­ја је државу предавала непријатељу“, те да је „само један само­др­жац, без осећања за стварност, могао да олако пређе пре­ко тога. Дотадашње искуство га је размазило. Кнез Павле на­метнуо је сво­ју вољу и послао људе у Беч да потпишу Пакт. Вла­да­лачки апсо­лу­тизам учинио је могућним 25. март“ (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 6-7).

По­што је подвукао реченице које се баве једним самодршцем, намета­њем воље и владалачким апсолутизмом, Василије Матић, први коаутор књижице „Непознати 27. март“, Нови Сад 2004, записао је у врху седме стране: „Ово није истина. Кнез се по­виновао мишље­њу ми­н­и­с­тра војске и нач(елника) Глав(ног) Ђ(енерал)-штаба да вој­ска није спремна да се о­ду­пре Немцима а ни на какву помоћ са стра­не не можемо ра­чунати. Овоме се прик­ло­нила и већина чланова вла­де“.

Балканска гелополитика